Fabris du Velz: Želeo sam da istražim samu suštinu zla

Piše: Marina Lučić

Film „Maldoror“ reditelja Fabrisa du Velza, ovenčan Nagradom publike Mreže festivala Jadranske regije, od danas je na repertoaru domaćih bioskopa. Film se može pogledati u Mts dvorani, kao i u bioskopima Cine Grand Rakovica, Cine Grand BIG Čačak i Cine Grand Delta Planet Niš.

Nagrada Mreže festivala Jadranske regije (Adriatic Audience Award) dodeljena je na 31. Festivalu autorskog filma u Beogradu, kao priznanje naslovu koje je ostvarilo najveću podršku publike u okviru ove festivalske mreže. Zahvaljujući ovom priznanju, film će biti prikazivan i u gradovima širom bivše Jugoslavije - u Sarajevu, Herceg Novom, Ljubljani, Zagrebu i Bitolju.

„Maldoror“ je triler inspirisan stvarnim događajima koji su se sredinom devedesetih desili u Belgiji. Priča počinje kada dve devojčice nestanu, a mladi i impulsivni policijski regrut Pol Šartije biva raspoređen u tajnu jedinicu pod nazivom „Maldoror“, formiranu kako bi pratila opasnog seksualnog prestupnika. Kada operacija propadne, razočaran ograničenjima pravnog sistema, Šartije se upušta u samostalnu potragu odlučan da pronađe i privede počinioce pravdi koja ga postepeno vodi u opsesiju i moralni pad. Kroz priču o Šartijeu, film istražuje granice pravde, institucija i lične odgovornosti.

Cenjeni belgijski reditelj Fabris du Velz poznat je po filmovima „Calvaire“, „Vinyan“, „Alleluia“, „Adoration“ i „Inexorable“, koji su prikazivani i nagrađivani na festivalima u Kanu, Veneciji, Lokarnu i u Torontu, a u svojim ostvarenjima dotiče se mračnih psiholoških tema, ekstremnih narativa i istraživanja granica ljudskog ponašanja.

Film, koji je i prvi deo planirane trilogije Fabrisa du Velza o mračnoj strani belgijske istorije, moći i pravde, svetsku premijeru imao je na Venecijanskom festivalu, a kritičari su izdvojili intenzitet i atmosferu filma. Portal “Skrin dejli” naveo je da „Maldoror“ priziva epske priče o zločinu i kazni kakve su obeležile američku kinematografiju sedamdesetih, posebno filmove Sidnija Lumeta, i da reditelj istinite događaje pretvara u složenu i višeslojnu priču o policajcu čija potraga za pravdom dolazi u sukob sa svima koji su mu bliski. Rastuća napetost, moralne dileme i lične posledice čine ovaj film snažnim i uzbudljivim trilerom.

Po oceni portala “Sineeuropa”, posredi je ambiciozna i slojevita filmska freska o Belgiji devedesetih godina - o njenim institucionalnim disfunkcijama i kolektivnim traumama, ali i o razgranatoj prirodi zla.

Pričajući o „Maldororu“ sineasta Fabris du Velz otkriva sve o istraživačkom procesu i slučaju Marka Dutrua koji mu je poslužio kao polazna tačka, govori o odnosu fikcije i stvarnosti u filmu, radu s glumcima, kao i o vizuelnim i žanrovskim referencama koje su oblikovale ovo ostvarenje.

Koliko je afera Dutru, na kojoj je film zasnovan, uticala na vas?

- Kada se ovaj slučaj pojavio sredinom devedesetih, imao sam 20 godina i bio dovoljno naivan da verujem kako je svet odraslih sigurno i dobro organizovano mesto. Kao i većina moje generacije, bio sam preplavljen tim gotovo apokaliptičnim slučajem, uz sve ono što ga je pratilo - zataškavanje informacija, apsurdne i besmislene implikacije, nekompetentnost i nemar. Mi, Belgijanci dugo nismo mogli da se oslobodimo tog slučaja - bio je to svojevrsni ponor u koji su građani bili bačeni, posmatrajući sa užasom koliko su roditelji malih žrtava bili nemoćni pred manjkavostima i apsurdima pravosudnog sistema. Kasnije smo saznali da je istraga bila ozbiljno usporena zbog rivalstva unutar policije, što je dovelo do brojnih disfunkcija i nepopravljive štete. Pitali smo se - kako smo došli dovde? Negde u pozadini svesti oduvek sam želeo da snimim film o toj tragediji. Međutim, kako su činjenice izuzetno potresne, bilo mi je teško da se uhvatim ukoštac sa tom temom, posebno u Belgiji gde je ovaj skandal i dalje veoma osetljiv. Kada sam počeo da govorim o filmu „inspirisanom“ aferom Dutru, suočio sam se sa velikim otporom. Morao sam da pronađem pravi ugao, pravi pogled i odgovarajuću distancu, a da pritom ne povredim žrtve.

Najvažnije je bilo da radnju smestim u Šarleroa, gde su ljudi i dalje duboko pogođeni tim događajem. To je industrijski grad koji je nekada, još u 19. veku, bio veoma bogat, ali je kasnije bio teško pogođen društvenim i ekonomskim padom. Kao stanovnik Brisela, koji dolazi iz više srednje klase, nisam imao predstavu o svemu tome, sve dok nisam počeo da obilazim lokacije u Šarlerou, i shvatio koliko je taj grad zapravo snažan i samostalan lik u priči. Bilo je ključno pristupiti radničkoj klasi koja tamo živi, kao i ljudima sicilijanskog porekla koji su dostojanstveno radili u rudnicima.

A kako je tekao istraživački proces za film?

- Sa koscenaristom Domenikom La Portom sproveo sam temeljno, gotovo opsesivno istraživanje, oslanjajući se na zvanične izvore do kojih je ponekad bilo teško doći. Pristupili smo radu vrlo faktografski, a struktura scenarija bila je u velikoj meri oblikovana Domenikovim pravničkim obrazovanjem. Mogli smo da pokušamo da povežemo brojne kriminalne tačke jedne nemoralne mreže koja daleko prevazilazi sam pedofilski skandal, ali smo, umesto toga, odlučili da se fokusiramo na čoveka sa savešću, koji je traumatizovan osećajem krivice. Raspolagali smo sa dobro dokumentovanim materijalom, ali je sama priča toliko ekstremna da ju je bilo teško „prodati“. Upravo zato bilo je važno pronaći pravu ravnotežu kako bi narativ ostao uverljiv.

Kada ste dozvolili fikciji da preuzme vođstvo u narativu?

- Imao sam potrebu da narativ pomerim ka fikciji - gotovo do uhronije (alternativna istorija, prim.aut.), ka zamišljenom sistemu pravde čiji su brojni nedostaci zapravo onemogućili da pravda uopšte bude zadovoljena. Vrlo brzo sam osetio potrebu da se ovom temom bavim kroz žanr krimi-filma, u duhu ostvarenja „Žena policajac“ Ivesa Boasea. Želeo sam da se povežem sa francuskim noar filmovima sedamdesetih, čiji su ključni autori bili Alen Korno i Ives Boase. Međutim, gledajući Tarantinov film „Bilo jednom u Holivudu“, doživeo sam svojevrsno otkrovenje - shvatio sam da mogu da napravim istinski filmsko delo, istovremeno vraćajući dostojanstvo onima čija je čast bila pogažena. Moja glavna namera bila je da snimim što uzbudljiviji film, ali sa snažnim fokusom na likove.

Polova istraga prerasta u opsesiju i vodi ga putem samodestrukcije. Šta ga pokreće?

- Pol je instinktivan i idealistični policajac koji se zavarava verujući da samo ako si na „pravoj“ strani zakona možeš imati uticaj na pravdu. On je ujedno i mlad čovek koji je pred osnivanjem porodice i donošenjem važnih životnih odluka, a njegov put obeležen je moralnom ambivalentnošću. Dolazi iz traumatičnog okruženja i želeo je da se od njega distancira, verujući da ulazi u svet u kom pravda zaista postoji - da bi onda shvatio da je taj svet još korumpiraniji od onog kog je ostavio iza sebe. U tom trenutku suočava se sa ogromnom moralnom dilemom, a fikcionalni element postaje naročito važan u završnom delu: šta će usmeriti Polovo ponašanje - sredstva pravde ili obrasci iz njegovog porekla? To je zapanjujuće pitanje. U poslednjem poglavlju, Pol postaje oličenje osvete, progonjen ubicom devojčica kog juri poput kapetana Ahaba u potrazi za Mobijem Dikom - sve do samog kraja.

Publika najpre treba da „poveruje“ prostoru i scenografiji, kako bi kasnije mogla da se poistoveti s Polom i postepeno “uđe” u njegovo psihološko raslojavanje. Da li ste imali još neke reference na umu?

- Da, film „Sećanja na ubistvo“ Bong Džun Hoa, „Uvredu“ Sidnija Lumeta i, što je najvažnije, „Zodijak“ Dejvida Finčera, čiji je intenzitet u svakom pogledu bio velika inspiracija.

Završna scena potere u filmu podseća na vestern. Kako ste je osmislili?

- Najpre smo razmišljali o lokaciji i odlučili se za prirodno okruženje, šumu, koja predstavlja kontrast pretežno urbanom ambijentu filma. Zatim smo potragu oblikovali kao vrlo metodičan duel. Posebnu pažnju posvetio sam motivu kanala/odvoda, koji je iz simboličke perspektive bio izuzetno važan - vraća nas na ideju svojevrsne „kaljuge“. Želeo sam da element blata bude snažno prisutan u toj sceni, jer kako film odmiče, Pol sve dublje tone u prljavštinu i biva njome prekriven.

Kako ste birali glumačku postavu?

- Entoni Bajon, kog sam gledao u filmu „Molitva“ Sedrika Kana i „Teddy“ Ludovika i Zorana Bukherme, bio je očigledan izbor. Pripada mladoj generaciji francuskih glumaca, među kojima su i Damijen Bonar, Karim Leklu i Aleksis Manenti, čija „radnička“ lica izuzetno cenim. Pored toga, kod Entonija postoji nešto opsesivno i konfrontirajuće što sam želeo da iskoristim.

Ostale uloge sam potom gradio oko njega. Za sve sporedne uloge birali smo ljude direktno sa ulica Šarleroa - iz tramvaja ili vozova. Želeo sam da upravo stanovnici Šarleroe budu u prvom planu i da se ponose filmom. Bilo je ključno da proces kastinga bude u skladu sa našom težnjom ka autentičnosti.

Da li je Serđi Lopez oklevao da tumači tako monstruoznu ličnost kao što je Marsel Dedije?

- Dopala mu se ideja da igra bizarnog, ruralnog autsajdera, bez moralnog kompasa, u atmosferi nalik filmovima Toba Hupera. Savršeno je razumeo da treba da uđe u ulogu osobe lišene osnovnih moralnih granica, koja čini zločine gotovo bez svesti o njihovoj težini. Dobri glumci imaju izuzetnu intuiciju - zamolio sam ga da bude prisutan u trenutku, bez previše razmišljanja, i da potpuno uroni u tu vrstu banalnosti i moralne praznine.

A otkud književna referenca u naslovu filma?

- Naslov se zapravo odnosi na delo „Maldororova pevanja“ Lotreamona, koji se još 1869. godine bavio istraživanjem zla svog vremena. Poput njega, želeo sam da istražim samu suštinu zla - kako se ono širi bez zadrške i kakve posledice ostavlja, ali u vremenu koje mi je bliže - u mom sopstvenom.