Koliko je jeftino prodati dušu đavolu da bi se svakodnevno išlo na posao u neki tabloid da bi se svakodnevno lažima uništavale reputacije i životi ljudi za koje je naznačeno od gospodara tih tabloida da nisu poželjni. Ili samo time što će se, zbog broja pregleda, reakcija i komentara i para koje oni donose, po blatu vukli razni emotivni i mentalni jadnici, samo zato što su deo nekog skandala i tragičnog događaja, pita se u intervjuu za Nova.rs Lazar Džamić.
A ovako, na početku razgovoru za naš portal, ovaj stručnjak briljatnog uma, govori povodom svoje nove knjige „Putevi oko znakova“ u izdanju FMK:
– Suština našeg života je u tome da nemamo jedan put pred sobom, nego mnogo kratkih deonica, na svakoj od tih raskrsnica stoje razni znakovi koji nam sugerišu kojim mogućim novim putem da krenemo. Problem je u tome da je tih znakova mnogo i da su mnogi od njih pravljeni, namerno, da nas zavedu, najčešće komercijalno, i politički. Njih nije briga za naše ukupno putovanje, već samo za to da u tom trenutku krenemo tim njihovim putem jer je njima tako korisno. Svaki od njih je kao mala naplatna rampa, zainteresovana samo za svoju deonicu. Da bi naše sveukupno putovanje, nažalost ne jednim pravim putem, bilo uspešno i smisleno, moramo da znamo kako da čitamo mnoge od ovih znakova koji ubadaju naše razne mentalne okidače da bi se mi ponašali prema njihovim uputstvima. Zato smo zbunjeni, individualno i civilizacijski. To su znakovi arhetipskih priča, lažnih obećanja, stimulacije impulsa, lobotomisane potrošnje i vere u bajke, komercijalno i privatno. Ti znakovi su često zamke, živi pesak naše civilizacije – ističe naš sagovornik.
Džamić je jedan od poznatih digitalnih stratega sa svetskim iskustvom, predavač na katedri za digitalni marketing na Fakultetu za medije i komunikacije Singidunum univerziteta (FMK), pisac i bivši šef za brend planiranje u evropskoj centrali kompanije Gugl (Google). Njegove knjige „Cvijećarnica u Kući cveća“ i „Čaj od šljiva“ i danas su omiljeno štivo svih generacija.
Najnovije delo Lazara Džamića “Putevi oko znakova” sastavljeno je od eseja, intervjua i putopisnih komparacija ostrvskog i balkanskog etosa.
Podnaslov vaše nove knjige je „O gluposti, Brendu Evropa, ljudskoj prirodi i fantaziji emigracije“. Šta podrazumevate pod tim?
– Mi smo o „ljudskoj prirodi“ saznali više u poslednjih 30-ak godina nego u čitavoj istoriji civilizacije do sada, zahvaljujući kognitivnim naukama, koje u Srbiji, inače, još ne mogu da se studiraju… Najbolji način da razumemo šta je suština ljudske prirode je da zamislimo mutiranog Mikija Mausa – sa četiri okrugla uva. Veliki krug, tamo gde je obično lice, naša je evoluciona priroda, sve ono s čime dolazimo ‘programirani’ genetikom: reagovanje na ljudsko lice, pripadnost ‘plemenu’ ali i želja da njime vladamo, reagovanje na status, maksimizovanje koristi s minimum napora… Najviše od svega, prirodna sklonost da reagujemo na arhetipske priče. Ona četiri uva su porodica, škola, mediji i političko-ekonomska sfera, i onda one oblikuju naše finalno ponašanje i stavove u onoj meri u kojoj podržavaju ili umanjuju te evolucione tendencije. Zato je u nekim društvima normalnije da se krade i šepuri nego u nekim drugim, negde se znanje više vrednuje nego politička veza, negde se u parlamentu tuku, a negde svađaju civilizovano, negde su ljudi malo bolji građani nego potrošači, negde obrnuto.. Ta razlika u interakciji biologije i sociologije se najbolje vidi kada se živi u drugim zemljama. Svuda su ljudi isti (priroda) i različiti (sistem). Te nove priče za emigrante su upravo to: novi narativi, nove fikcije koje treba ‘pročitati’ i razumeti da bi se u tim sistemima dobro funkcionisalo. Svaki emigrant ide u novu fikciju, u novi narativ…
Navodite da je jedan od najmoćnijih modernih narativa i onaj o Evropi.
– Evropa je više od samo geografske destinacije, ona je i priča i kao takva i brend. Svi brendovi su priče i iskustva. A Brend Evropa je moćna priča, ali u problemu. Taj brend je zapušten, ne baš najbolje „menadžovan“. Napadnut je sa svih strana, ali sebi baš ne pomaže jer niti priča dobru i ubedljivu priču, niti se trudi da poboljša svoje iskustvo, najviše zbog svoje pogrešne vere u jedan drugi brend, Brend USA, i njegov bazični narativ neoliberalizma. Deset tekstova o Brendu Evropa u knjizi govore o tome kakvo je obećanje tog brenda, zašto nije ispunjeno, i šta uraditi na tu temu.
Koji su događaji potvrdili ispravnost tih putokaza?
– Sve što se u našem svetu dešava trenutno, ali i već 30-ak godina: najrazvijenija društva na svetu koja šalju inteligentne robote na Mars ne mogu da proizvedu bazične hirurške maske i plastične kecelje jer je proizvodnja „autsorsovana“ u Kinu zbog profita; okeani su nam postali najveća đubrišta na svetu jer nam je zgodno da kupujemo flaširanu vodu i jer se tovimo zašećerenim pićima; nemamo bolnice, ali imamo velike spomenike i pozlaćene hramove, kao da vera nije u srcu nego u zdanju; planetarna katastrofa nam dolazi u susret, a mi trošimo vreme i energiju na bindžovanje TV serija; najnaprednija ekonomija na svetu svesno ubija svoje stanovništvo zarad profita, i dopušta svojim suparnicima da vršljaju po njenim digitalnim mrežama. I tako dalje… znakova gluposti, zbunjenosti, anksioznosti i zavaravanja ima na svakom koraku.
Žalite zbog, kako kažete, „jeftinoće duše u modernim medijima“.
– Da, koliko je jeftino prodati dušu đavolu da bi se svakodnevno išlo na posao u neki tabloid da bi se svakodnevno lažima uništavale reputacije i životi ljudi za koje je naznačeno od gospodara tih tabloida da nisu poželjni. Ili samo time što će se, zbog broja pregleda, reakcija i komentara i para koje oni donose, po blatu vukli razni emotivni i mentalni jadnici, samo zato što su deo nekog skandala i tragičnog događaja. Koliko je ta duša jeftina ako pravi pare na tuđoj mizeriji i tragediji, na tuđoj gluposti i na našem nezajažljivom apetitu za skandalima, kao psihološkoj cucli da je drugima, eto, ipak gore, a nama možda i ne baš toliko, iako nije sjajno? Veliki procenat modernih komercijalnih ili propagandnih medija se u stvari bazira na ciničnoj bezdušnosti. Sve što je važno je zaraditi, na bilo koji način, čak i time što će se stimulisati i glorifikovati i najniži nagoni naše biološke prirode. Lice mnogih modernih medija je lice tog mutiranog Mikija Mausa gore, lice naše biologije.
Da li je i kako politička korektnost uticala na slobodu govora?
– Nije mi jasno šta se podrazumeva pod tim izrazom, jer znači svašta za mnoge ljude… Ako se misli na pristojnost u komunikaciji, da se deca ne nazivaju kretenima, idotima, moronima, bolidima i sličnim pljuvačinama, potpuno sam za korektnost. Ako govorimo o tome da se „defektolog“ promeni u „rehabilitator“, i za to sam jer ne želim da živim u društvu koje svojim najranjivijim građanima – za koje bi, o ironije, trebalo da se brine! – kaže da su defektni. To je fašistički odnos. Ako mislite na to da nazivi zanimanja ne treba da imaju samo muški oblik, ili da nam smeta to što je većina kolokvijalnih izraza za mlade i lepe žene životinjskog porekla („riba“, „mačka“ itd), onda i to podržavam jer nas tera da budemo korektniji jedni prema drugima i svesniji naše ravnopravnosti. To počinje i često se i završava jezikom. Ako pod time, međutim, podrazumevate američke gluposti kao što su, na primer, to da je Ajnštajnova jednačina o energiji muški šovinizam jer kao osnovni koncept ima masu, a ona je „muška“ karakteristika, ili to da je novi predloženi naziv za pse u Americi „Amerikanci psećeg porekla“(Canine Americans), onda je moje mišljenje da je to samo to što sam već rekao: glupost.
Na koje sve načine ograničavamo izražavanje?
– Na mnoge konstruktivne i nekonstruktivne, i mnogi su društveno opravdani. Zbog toga postoje kategorije uvrede i klevete u zakonu, što je ograničavanje slobode govora. Sve se svodi na to koja je društvena vrednost ograničavanja slobode govora, koja mu je doza konstruktivnosti za ravnopravniji i civilizovaniji život. A o političkim ograničavanjima te slobode, to je nešto drugo i nema veze s korektnošću već sa onim što politička elita želi da postigne, opštu atmosferu i pravila ponašanja u društvu. Iskreno, mi imamo mnogo, mnogo veće probleme sa slobodom govora, i lokalno i globalno, od takozvane političke korektnosti, jer nam je kompletan javni diskurs već odavno politički nekorektan. Pa nije ni čudo da mu se ne sviđaju suprotne tendencije…
Autor ste studije jugoslovenskog uspeha stripa Alan Ford „Cvjećarnica u kući cveća“. Koje su sličnosti ovog stripa sa našom stvarnošću?
– Alan Ford je kod nas dokumentarni zapis, to je njegova balkanska tragedija, a ne nadrealna farsa kao što je bila u Italiji. On je kritika svakog korumpiranog, disfunkcinalnog i propagandističkog društva. Kod nas, farsa i nadrealizam su imali tu jedinstvenu dodatnu snagu da smo samo mi prepoznavali apsurde našeg svakodnevnog života i crni humor s kojim živimo već više od 100 godina. Preporučujem svima da pogledaju izložbu u Muzeju Jugoaslavije, kao jedinstvenu priliku da se vidi preko 150 originalnih tabli koju su Magnus i Bunker (više Magnus nego ovaj drugi) radili za prvih 75 brojeva. Uz to, iz malu dodatnu izložbu raznih originalnih izdanja stripa, kao i fantastične i unikatne suvenire.
Šta je ogolila pandemija koronavirusa?
– Nekompetentnost vladajućih elita. Krhkost individualizma i ideologije profita po cenu svega drugog. Trajnu jačinu narativa straha. Donela je i herojstvo običnih ljudi, kao i uvek. Herojstvo, kao i zlo, je banalno, boravi u svima nama i razne individualne okolnosti nam okidaju jedno ili drugo. I naša unutrašnja stanja, porodične istorije i lični narativi, naravno. Korona je pokazala koliko se svetu slomila supstanca, koliko zbunjenosti je proizveo moderni medijski prostor i razne manipulacije njime. Razvijeni svet, na primer, ne zna da se ponaša bez plana. Misli da se sve može platiti, bez novog načina organizacije društva. U isto vreme, pokazala je koliko su emocije jače od činjenica i važnije u modernom medijskom prostoru. Platforme koje su razvijene zemlje stvorile sada se okreću protiv njih, kao oružje svih kojima se taj način života ne sviđa. Kod nas pandemija nije ogolila ništa, samo je kreirala još mnogo više prilika da se pokaže u kakvom sistemu živimo. Nema velikih iznenađenja ovde, samo još više mučnine količinom, to je sve.
Koje znakove mi u Srbiji ne pratimo?
– A što se tiče toga, previše ih je. Mi ignorišemo sve znakove koji upućuju na važnost stručnosti, one koji pokazuju unapred, ne unazad. Koji vrednuju mozak ne veru i poltronstvo, koji ljude vode u građanstvo a ne u podaništvo, koji nas uče poštenju i redu – sve to ignorišemo. A rezultati su svuda oko nas. Mi smo majstori za biranje stranputica, močvara i provalija i zato se sve vreme vrtimo u mestu, izubijani.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar