Podeli:
Lazar Dzamic
Lazar Džamić, Foto: Privatna arhiva

Nekada je čitanje i pisanje bilo definicija pismenosti. Više nije. Danas možete da budete pismeni i bez reči... Ne radi se više o tome da li može da se pročita ili napiše nešto, nego u kojoj meri smo sposobni da razlučimo kako se nama manipuliše, kaže Lazar Džamić u intervjuu za naš portal.

Lazar Džamić je jedan od vodećih svetskih digitalnih stratega, predavač na katedri za digitalni marketing na Fakultetu za medije i komunikacije Singidunum univerziteta, pisac i bivši šef za brend planiranje u evropskoj centrali kompanije Gugl (Google).

Po povratku iz Londona nakon skoro dvadeset godina imao je  želju, kako kaže u razgovoru za Nova rs, da pomogne našem društvu i da iskustva stečena na najrazvijenijim tržištima na svetu, i u najnaprednijim kompanijama primenimo i ovde, da ubrzamo razvoj, kao i da ne ponavljamo greške drugih.

To je bio razlog što je prihvatio poziv da uđe u Savet za Kreativne industrije koji je osnovala premijerka Ana Brnabić a isti je napustio već posle nekoliko meseci, što je široj javnosti nepoznato.

– To sam objavio na svim svojim javnim profilima i nalozima još 31. decembra 2018. Razlozi za tu odluku su jednostavni. Nisam imao utisak da sam mnogo koristan, plus potreba da se fokusiram na svoje privatne projekte i interesovanja. Za ovo prvo, shvatio sam da su moja interesovanja vezana za sistemske promene, pre svega u obrazovanju – kako brže akreditovati nova zanimanja, strane diplome, nove obrazovne programe, uvođenje struke u akademiju, otvaranje vrata domaćim stručnjacima iz inostranstva i slično – ali da su mogućnost, brzina, pa čak i verovatnoća tih promena vrlo ograničeni. Naš sistem, jednostavno, nije mnogo raspoložen za promene, posebno fundamentalne – objašnjava Džamić i dodaje da i dalje veruje da su kreativne industrije naša ogromna šansa jer su one “multiplikator svih ostalih grana”, i poljoprivrede, i turizma, i industrije, i usluga i, u krajnoj liniji, onoga što zovemo “tehnologija”.

No, pravi povod za razgovor sa Lazarom Džamićem je njegov autorski tekst “Šest pismenosti za ‘postkorona’ svet” u kom oslikava viziju budućnosti nakon pandemije i ukazuje na nephodnost prosvetiteljske borbe u novom opismenjavanju populacije.

Zbog čega je to sve važno?  Kakve promene je svet doživeo?

–  Došli smo do neke vrste zida, do osećanja da nam se supstanca sveta slomila. Da nema više starih izvesnosti. Da pravimo mnogo pogrešnih izbora, privatno i društveno. Biramo neodržive životne stilove, pogrešne ljude da nas vode, verujemo u štetne ideje i ideologije i gubimo vezu s realnošću, u smislu da svet oko nas čitamo sve pogrešnije i stvari činimo sve gorima. I tako u krug. Korona je to surovo ogolila. Najrazvijenija društva na svetu, koja šalju inteligentne robote na Mars, ne mogu da naprave dovoljno običnih hirurških maski i plastičnih kecelja. Ekonomije nam, videli smo, već odavno klizaju po tankom ledu, srednjovekovno sujeverje se vraća obučeno u digitalno ruho, sistemi društvene podrške su slomljeni, mreža je dobro pocepana. Postojalo je to i pre korone, samo je bilo prikriveno raznim manipulativnim flasterima. Postojala je pandemija i pre pandemije – ona pogrešnih civilizacijskih izbora, kao posledica, pre svega, neoliberalne ideološke radikalizacije u razvijenim zemljama, sa mnogim drugim posledicama koje su iz toga proizašle, širom sveta.

Šta sve podrazumevate pod pojmom pismenosti?

– Nekada je čitanje i pisanje bilo definicija pismenosti. Više nije, tačnije nije samo to. Većina sadržaja u modernom svetu je u vidu videa i slika, posebno na društvenim mrežama. Danas možete da budete pismeni i bez reči… Ne radi se više o tome da li funkcionalno može da se pročita ili napiše nešto, nego u kojoj meri smo sposobni da razlučimo kako se nama manipuliše, kako razlikovati manipulativne sadržaje od onih koji pokušavaju, koliko-toliko, kao na primer na ovom portalu, da nam predstave objektivnija, balansiranija tumačenja sveta oko nas i naših dnevnih života. Dakle, moderna pismenost je pre svega narativna i simbolička, emocionalna, pismenost. Sposobnost analitičkog razmišljanja. Bez toga smo civilizacijski nepismeni i podložni raznim manipulacijama. Nikada nije bilo lakše, pre svega zbog digitalnih medija, zbuniti nas i navesti da pogrešno ‘čitamo’ i razumemo šta nam se dešava, što onda utiče na naše izbore.

Opišite “azbuku” modernog doba. Koje su to nove pismenosti i koje su njihove karakteristike?

– Ima ih šest, prema mom mišljenju. Prva je arhetipska narativna pismenost. Priča je mašina za kontrolu gravitacije: bukvalno može da nas digne do zvezda, ili surva u moralne ambise. Ideologije, religije, ekonomski sistemi, mode, trendovi… Sve su to samo priče, narativi, određeni načini za konstruisanje, konceptualizaciju i posredovanje naše stvarnosti, s ciljem da se utiče na naše ponašanje. Većina tih narativa iza sebe ima određeni ideološko-komercijalni cilj. Arhetipske priče ubadaju u naše evolucione impulse, mozak se teško odupire dobroj priči, posebno onoj u kojoj postoji drama, sukob, tenzija ili onoj u kojoj smo mi sami, kao pojedinci ili pripadnici određenje grupe, heroji priče. To je moćna tehnologija manipulacije koja ima svoje jednostavne zakone. Nažalost, mi se nigde ne učimo kako da se odupremo jakim i zavodljivim pričama, kako da im prepoznamo formulu…

Koje su ostale?

– Druga je impulsna pismenost. Moderni svet se može posmatrati i kao ogromna mašina za stimulaciju raznih, često paradoksalnih, emotivnih impulsa. Sve je ‘afektizovano’, emocionalizovano: naše vesti, naše politike, naša ekonomija, naši svakodnevni odnosi. Ako ne stimuliše emocije, posebno zabavu, dosadno je; a dosadno ne pravi pare u hakslijevskom svetu zabavljanja do smrti. Racionalni diskurs i odnos prema životu je najtragičnija žrtva modernog društva. Marketing industrija nas svakodnevno trenira da se ponašamo impulsivno, sada i odmah, da svaku potrebu trenutno zadovoljimo. Naša politička sfera nas uči da su debata i kompromis loši. Lupi rukom u sto, inače nisi ‘snažan’. Ova prva, narativna nepismenost, pojačava ovu tendenciju.

Pročitajte još:

Treća je nepismenost pažnje i algoritamska nepismenost. Pažnja je jedan od najvrednijih resursa koje lično imamo i moderni svet je napravljen kao jedna ogromna komercijalna mašina za ‘hakovanje’ naše pažnje. Kako kažu u Guglu, novac prati pažnju; ko uspe da je angažuje, taj može da je monetizuje. Moderni svet je super-predator pažnje. Većina nas, posebno naša deca, su nepismeni s pažnjom: ona se alocira na trivijalna zamajavanja, umesto na društveno konstruktivna delovanja. Ovo je vrlo važno u svetu takozvane četvrte industrijske revolucije gde će oslonac biti na samoučenju, tokom čitavog života. Taj fokus je nemoguće postići bez treninga iz fokusiranja pažnje i pravljenja vremenskih prioriteta. Ovo je verovatno najsuptilnija, ali najvažnija nepismenost, kao posledica prethodne dve, ali i načina na koji rade moderni algoritmovi najvećih digitalnih platformi. Njihov glavni cilj je da nas drže u mehuru statističkog profila koji grade o nama i da nas drže što je moguće duže zamajanim na ekranu, uz što više klikova, jer to je ono što pravi zaradu.

Četvrta je timska pismenost. Ako smo loši u kontroli impulsa, ako nam je pažnja razbijena, ako smo fokusirani samo na naše priče, ako smo individualizovani i atomizovani kao idealni potrošači, nećemo biti baš u stanju ni da radimo s drugima, da se organizujemo u stručne ili interesne grupe, da zajedno radimo na projektima kroz seriju dogovaranja i kompromisa. Srbija je posebno loša u timskom radu, to nam se ubija od malih nogu. Moji studenti su bili šokirani pre nekoliko godina kada sam uveo grupni ispit na jednom predmetu: užas u njihovim očima kada su shvatili da sada moraju da se dogovaraju, pregovaraju, upravljaju timskom dinamikom – sve ono, inače, što ih čeka u stvarnim organizacijama, posebno u razvijenom svetu, kada završe fakultet.

Peta je statistička pismenost. Posebno je opasna jer se ovde koriste brojke, ‘nauka’, da nas ubeđuju, da nam se stvarnost prezentuje na iskrivljen, ali naizgled faktografski način. Mi retko znamo da razlikujemo prosečno od tipičnog, upoređenja na osnovu početne baze i, pre svega, procenu verovatnoće nečega. Kao ljudska vrsta, iz evolutivnih razloga, mi nismo baš dobri u proceni verovatnoće, jer je to vođeno uglavnom emocijama i podložnosti narativima. A to manipulatori vrlo dobro znaju.

Konačno, imamo kreativnu pismenost, kao poslednji resurs koji je ljudska vrsta oduvek imala. Zato smo i dalje tu, na planeti, preživeli. Kreativnost je sposobnost povezivanja stvari koje se retko ili nikada ne povezuju, za stvaranje novih rešenja. Novo znači promenu, uzbunjivanje, često i smrt, starog. Novo je izlazak iz uobičajenog diskursa, ‘novo’ su stalne jeresi u svojim kategorijama, bilo da je u pitanju politika, ekonomija, biznis modeli, obrazovni sistemi… Što znači, da ako hoćemo da razvijamo kreativnost, moramo da stimulišemo konstruktivno neslaganje, neuro-diverzitet naših sredina, da nagrađujemo ekscentričnost, ‘drugačijost’, jeretičnost, da slavimo one koji stalno ‘ljuljaju brod’. Koliko smo mi kao društvo blizu ili daleko od ovoga, ostavljam samim čitaocima da prosude…

Bez fokusiranog društvenog napora na razvoju ovih šest pismenosti, globalno i lokalno, osuđeni smo da u bliskoj i daljoj budućnosti ponavljamo iste greške sadašnjosti, sa sve gorim rezultatima.

Pročitajte još:

Kako se ova formula može primeniti na Srbiju, zemlju sa, nažalost, velikim brojem funkcionalno nepismenih ljudi?

– Nikako, jer mi, kao što rekoste, imamo problem i sa najbazičnijom funkcionalnom pismenošću, kamoli ovo gore! Ali, nismo jedini, jer je većina ostatka planete u sličnom stanju, čak i gora. Veliki delovi Afrike, Azije, Latinske Amerike… Takođe, poslednja stvar koja bi pala na pamet našim elitama je da se narod opismenjava na ove nove načine, jer bi sami sekli granu na kojoj sede. Tu stanje, na žalost, nije mnogo bolje ni u razvijenim zemljama, jer se i tamo ove “nepismenosti”, a ja mislim da su to stvarne nepismenosti 21. veka, koriste kao sredstvo vladanja nad društvom. Ne znam ni za jednu zemlju na svetu u kojoj se ove nove pismenosti, na ovaj način, usvajaju od malih nogu. Neki individualni delovi da, ali ne kao celina. Neke stvari se uče u porodici, neke u profesionalnim studijama, ali niko ne radi masovni i duboki trening iz ‘narativne odbrane’ (otpornost na propagandu) i ‘kontrole impulsa’ (kognitivne prečice i kritičko mišljenje), od malih nogu, od osnovne škole.

Šta sve može da promeni novo opismenjavanje na individualnom, a potom i na globalnom nivou?

– Promene bi bile tektonske, što je i razlog da ih se svi na pozicijama moći – i političkim i ekonomskim – plaše. Zamislite da marketing izgubi veliki deo svoje snage, pa prestanemo da bezglavo kupujemo? Neoliberalne ekonomije bazirane na neprestanoj potrošnji “stvari koje nam nisu potrebne, kupljene novcem koji nemamo, da bi impresionirali ljude koje nije briga” bi propale. Zamislite da smo otporniji na arhetipske priče tipa “mi” i “oni”, na dramaturško uvođenje fiktivnog neprijatelja da bi se skrenula pažnja sa sopstvenog lopovluka ili da smo pismeniji na temu kako se naši strahovi koriste za pridobijanje glasova i za radikalizaciju stanovništva za okupljanje oko Vođe? Ove pismenosti bi promenile sve, u tome i jeste problem. Zato se i ne podržavaju.

Da li je ovo put za izlazak iz začaranog kruga u kojem se nalazi omamljeno čovečanstvo?

– Ja mislim da jeste, ali je ovo trenutno na nivou naučne fantastike, s obzirom koliko je ovo mišljenje malo zastupljeno u javnim sferama. Paradoksalno, jedini koji o ovome razmišljaju na organizovan i fokusiran način su upravo elite i njihovi stručni promagači – propagandisti i manipulatori svih vrsta – koji ove oblasti vrlo dobro poznaju, ali su ih ‘naoružali’ protiv nas, građana. Humanističke nauke su pretvorene u oružje vladavine, i pre i posle fizičke represije. Ogromna količina nauke, struke, ekspertize i para ide u iskorišćavanje, ali i produbljivanje, ovih naših nepismenosti. Postali smo fantastični potrošači, svega, ali vrlo loši građani. Narativno i impulsno smo nepismeni, pa ne čitamo dobro šta su nam prioriteti, lično i kolektivno…

Ko bi bio nosilac ove prosvetiteljske borbe?

– Pre svega ljudi iz humanističkih i kognitivnih nauka, kao i društvene i nevladine strukture koje prepoznaju ove izazove. Paradoksalno, sami novinari – koji su sada većinom aktivni saučesnici i kreatori ovih nepismenosti, na primer, kroz takozvano “native” oglašavanje i “advertorial”’, ako uspeju da izađu iz očajničke borbe za preživljavanje, što će biti vrlo teško, ako ne i nemoguće, ali i ljudi iz PR-a i oglašavanja, propagandisti svih vrsta koji shvataju da su postali deo problema, čak i kreatori tih problema, modernog sveta. U nekom budućem prosvećenijem društvu, obrazovni sistem bi bio centar ovih opismenjavanja. Do tog trenutka buđenja, ako do njega nekada dođe, mislim da će na žalost proći mnogo vremena. Dakle, ja sam pesimista, u ovom trenutku. Ali mislim da ćemo sve više morati da se suočavamo sa ovim izazovima i da ćemo sve više shvatati da je nova stepenica razvoja čovečanstva nemoguća bez ovih novih dubokih treninga.

Kojim projektima ste okrenuti u budućnosti?

– Na jesen, u izdanju “FMK Knjige”, izdavačke kuće mog fakulteta izaći će mi knjiga u kojoj će biti i ova tema o kojoj smo pričali, kao i sabrani tekstovi iz kolumne “Putevi oko znakova”, plus 15 novih eseja iz serije “Čaj od šljiva”, novi tekstovi kao i intervjui objavljeni u protekle četiri godine. To će biti moja poslednja knjiga na srpskom, bar za sada, neka vrsta sumiranja mog povratka u Srbiju. Novi projekti će biti okrenuti svetu, na drugim jezicima.

Komentari

Vaš komentar