Beogradsko dramsko pozorište juče je obeležilo 100 godina od rođenja čuvenog glumca Radeta Markovića, a tim povodom otvorena je i izložba fotografija iz predstava u kojima je igrao ovaj dramski umetnik, pretežno na sceni ovog teatra. U Radetovu čast na otvaranju izložbe govorio je njegov sin, istaknuti filmski reditelj Goran Marković. Na samom početku razgovora on je otkrio da ga najlepša sećanja upravo vežu za BDP, jer se svaki put kada prođe pored kulturne ustanove seti i svog oca. Goran Marković je ponudio i veoma duhovito i nadahnuto uputstvo o tome kako razlikovati beogradska pozorišta - po mirisu!
Pročitajte još:
„Uvek se setim svog oca kada prođem pored Crvenog krsta, jer je BDP bio čitav njegov svet. Moj otac jeste igrao i na drugim teatarskim scenama u prestonici, snimao filmove i serije, ali pozorište na Krstu je bilo njegovo. Tu je počeo karijeru, na ovom mestu je sebe izgradio”, nadahnuto je o ocu govorio njegov sin, istaknuti filmski reditelj.
S obzirom na to da je Goran režirao mnogo domaća kultna ostvarenja, imao je prilike da čak nekoliko puta sarađuje i sa svojim ocem.
„Onog trenutka kada smo mi sarađivali na filmu taj odnos se gubio. Zapravo sam i zaboravljao da je on meni otac, a ni on se prema meni nije ponašao kao neko ko je njegov sin. Taj posao smo radili stvarno sa uzbuđenjem. Sve uloge koje odigrao kod mene zaslužio time što je stvarno bio dobar glumac, a ne moj otac“, ispričao je Goran.
Marković je govorio i o značajnom doprinosu koji je njegov otac svojim radom ostavio u amanet BDP-u.
„On je nosio ceo repertoar, igrao je najviše uloga, ali bilo je jako dobrih glumaca koji su u BDP-u ostavrili svoje prve korake. Sećam se da je jednom prilikom tešio tada mladog studenta glume Zorana Radmilovića koji je očajavao jer ga nisu izabrali za predstavu koja se izvodila na ovoj sceni. Jako mnogo ljudi je ovde uradilo brilijantne stvari, nije samo on. Da je bilo drugačije pozorište moglo se primetiti i po načinu igre na pozornici, za razliku od ostalih pozorišta glumci su ovde igrali moderno u to vreme. Zahvaljujući baš toj modernoj glumi, svi redom su postajali i filmski glumci zato što je ta gluma odgovarala glumi na filmu i to je bilo ono što je činilo ovo pozorište“, kaže Goran.
Pročitajte još:
Kaže da pozorišta razlikuje isključivo po mirisu.
„Pošto sam rođen u pozorištu, ja pozorišta razlikujem najviše po mirisu. Kada uđete u BDP dominira neki poznati miris, u Atelje 212 dominiraju alkoholna isparenja, a u Narodnom znoj balerina“; kaže kroz smeh.
Na pitanja o uticaju politike na kulturu i glumce, Goran kaže:
„Naravno da ima uticaja pogotovo u socijalizmu, pa i danas samo s drugim sredstvima utiče politika. No, tada se jako gledalo šta se govori na sceni i kakvi se filmovi snimaju. Prolazili su raznorazne filter, pa upravo u BDP-u je bila zabranjena predstava „Čekajući Godoa“ zato što je Krleža izrazio neko negativno mišljenje o tom tekstu. Iskreno, to mešanje politike ne znam čemu to služi. U svim tim upravnim odborima sede neki ljudi koji su zaduženi za neke stvari, a to je besmisleno. Sećam se kada sam počinjao svoju karijeru da je glavna veštica koja je harala i zabranjivala u CK bila je Sofija Mišić, a ko danas zna za neku Sofiju, odneo je vetar i više ne postoji, to su takvi ljudi“, kaže režiser.
Goran se prisetio i jednog detalja sa snimanja filma „Variola vera“.
„Kada sam snimao film ‘Variola vera’ koji je bio vrlo težak film, ulogu glavnog negativca je trebao d aigra Branko Pleš. Dogovorili smo se s njim, on je potpisao ugovor i onda je uveče pred snimanje mene nazvao i rekao mi: ‘Slušaj Gorane, meni je dosta da igram Nemce. Dosta mi je da igram te negativce’, rekao je on i spustio mi slušalicu. Bio sam očajan i nazvao oca i saopštio mu: ‘Slušaj tata, sutra imaš snimanje’. On je naravno pitao šta igra, a ja sam mu rekao da ću mu sutra, na snimanju, objasniti“, ispričao je Goran jedan detalj saradnje sa svojim ocem.
Podsetimo, Rade pripada prvoj generaciji glumaca koji su zaslužni za „zlatno doba“ BDP-a polovinom prošlog veka. Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Marković je na ovoj sceni ostvario više od dvadeset uloga, uključujući i role u kultnim ostvarenjima poput „Smrti trgovačkog putnika“, „Mačke na usijanom limenom krovu“, „Lova na veštice“, da bi 1958. za lik Nikoletine Bursaća u istoimenoj predstavi bio nagrađen Sterijinom nagradom.
Početkom milenijuma Marković je odigrao još tri premijere na sceni teatra u kom je stasao. Na Dan pozorišta 2011. godine, 20. februara, velika scena Beogradskog dramskog pozorišta ponela je njegovo ime, a od oktobra 2019. zove se „Olivera i Rade Marković“ po legendarnom paru koji je obeležio „zlatni vek“ Beogradskog dramskog.
BONUS VIDEO:
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare