"Dobre ribe su se uvek ložile na prigradske tipove": Dule Nedeljković iskreno o Bregi, Bori Čorbi, Žiki Todoroviću, Veranu, ženama

Sa Duletom Nedeljkovićem nikad nije dosadno, svaki razgovor podrazumeva pregršt različitih tema, uz pominjanje brojnih imena i anegdota. U prvom delu intervjua povodom nove knjige “Bože, brate” (Rende) pričali smo o Beogradu, “džiberima”, Canetu, heroinu, i još nekim važnim i nevažnim stvarima, a u nastavku se dotičemo još "pojava" i osobe iz njegovog života, ali i stila pisanja koji mnoge podseća na “gonzo novinarstvo”, zbog psovki, preterivanja, humora i sarkazma.

- Meni su strašno odmogli neki ljudi koje volim i poštujem, kao što su Vlajsa (Vladimir Arsenijević, prim.aut.) i Igor Marojević, na primer. Vlajsa me je nazvao “gonzo” novinarom, uporedio me je sa Hanterom Tompsonom, i rekao mi da pišem “rolerkoster” romane, a ja nisam ni čitao “Paranoju u Las Vegasu”. A Igor mi je nalepio etiketu “doajena urbanog narativa”. I koliko god da su bili dobronamerni, sjebali su me najstrašnije. Sad dođe neko iz Požarevca, i kako on sa svojim narativom da se bori sa “doajenom” - pita Dule Nedeljković za Nova.rs, ali opet dodaje:

- Volim ja celu tu celu moju bivšu pankersku ekipu, i Vlajsu, Caneta, Loku (Slobodan Nešović, vlasnik “Maskoma”) i Rosu (Branko Rosić, prim.aut)... Ali, Rosa me je jako iznenadio sa onim velikim intervjuom sa Bregovićem u "Nedeljniku". Došlo mi je da ga okrenem u jednom trenutku i pitam: “Roske, brate, a gde je Riblja čorba?” Ima mnogo interesantnijih priča i ljudi, nego da se rebrendira Bijelo dugme. Bregović je inteligentan čovek, on je pozajmljivao od drugih najbolje stvari, ali on je bio autokrata - smatra Dule, jer misli da i Bora Đorđević zaslužuje poštovanje bez obzira što se “uprljao” tokom poslednjih decenija.

Pominjemo uzgred u razgovoru i ime glumca i muzičara Srđana Žike Todorovića, s kojim je Dule takođe odrastao, ali u kraju i u školi.

- Žile i ja smo išli zajedno u odeljenje 12 godina i mi se najduže znamo. On je uvek bio pametnjaković, skroman tip koji svira gitaru na kućnim žurkama. Bili smo jedno vreme zajedno u bendu, iz kojeg je posle nastala Radnička kontrola. Ali mene je uvek više zanimao sport nego muzika. Moja školska ekipa iz “Drinke Pavlović” - tim sa kojim smo osvojili prvenstvo Jugoslavije ili Beograda - ne sećam se više - bili su reprezentativci Jugoslavije: Danko Cvijetičanin, Zoran Jovanović, Zoran Radović, prvotimac Crvene zvezde Đole Baošić... I ja sam njima bio kapiten! I onda me povredi neki magarac u Nišu, i ja nađem “ribu”, počnem da pušim i završim svoju sportsku karijeru.

Dule je poznat i kao veliki "zvezdaš", ali mu smetaju neke stvari koje viđa na utakmicama u poslednje vreme.

- One bestijalnosti koje se izgovore u “parteru B” u Pioniru na Zvezdinim košarkaškim utakmicama, to nema nigde. Ibarska magistrala je “Karnegi hol” za Pionir ili Arenu. To vređanje ljudi, psovanje majki nekoj deci, kao što je mali Topić, koja imaju 17-18 godina… Ne znam odakle je to došlo.

Pored sporta i muzike, radio je bila velika Duletova ljubav u mladosti.

- Šta mi je promenilo život? Čista slučajnost. Iz Londona sam doneo dva maksi singla: “This is England” od benda The Clash i “Bonzo Goes To Bitburg” Ramonsa. S tim pločama me je reditelj Peđa Bajčetić odveo u Studio B u “Ritam srca” kod Voje Nedeljkovića. I tako ja postanem urednik muzičkog “Ritma u sredu”.

Zanimljivo je Duletovo pominjanje Voje Nedeljkovića, čuvenog radio i TV voditelja koji je, što mlađi ljudi ne znaju, bio jedan od najvažnijih ličnosti emisije “Ritam srca”, na tadašnjem Studiju B, iz koje je kasnije nastao Radio B92. Posle je Voja otišao u estradne vode, a Dule smatra da je on uvek bio tome sklon.

- Voja je Voja. Ali on radi takve stvari, sad je u nekom grčkom hotelu “A” kategorije… Njegova zemunska ekipa, to su pravi Zemunci iz viceva, Voja jeste to. On je pametan momak koji voli loše stvari. Neko pije vinjak, neko pije viski. Ali ja njega volim. Gledam ga na “Grand paradi”, i uvek mi je isti. On je jedno vreme bio projektovan kao novi Minimaks.

Iako je bio jedan od osnivača “devedesetdvojke”, naš sagovornik nije na Radiju B92 imao veliku ulogu, osim nekoliko emisija koje je vodio.

- “Devedesetdvojka” je imala tu nesreću što im ja nisam bio Veran Matić. Radio sam noćni program sa Lunom Lu, pa sam sa Goricom četiri - pet godina vodio jutarnji program. Srđan Anđelić je od “Ritma srca” napravio kataklizmu, dovodio Nenada Rackovića da divlja tamo, Đole Trip je postao viđeniji lik... Osmišljavali su taj neki artizam, ali oni nisu bili art ljudi, pa i nije baš išlo. Drugo, svi u Informativnoj redakciji su bili kancerogeni, što se posle i pokazalo, sve su dobili po zasluzi, svi do jednog. Loše su ostarili. Ta “devedesetdvojka” je bila jedna bomba koja je eksplodirala i napunila ovaj grad govnima. Mi smo počinjali kao redakcija sa srcem i mudima, a oni su se pretvorili u korporaciju gde je svako za sebe otimao i krao. Ništa se to meni nije sviđalo i nije to bilo ono o čemu sam maštao kao klinac - pomalo ogorčeno dodaje Nedeljković.

Dok pričamo o raznim temama, nekako dolazimo i do Anice Dobre, nekadašnje "urbane ikone" i jednog našeg zajedničkog razgovora od pre nekoliko meseci kada je Dule tvrdio da je Mića Softić “gradski lik”, i da nije ništa sporno što je Anica izabrala njega. Sad ga pitam kako komentariše njegovo ponašanje na dan lokalnih izbora i fizičkog sukoba koji je imao sa ljudima sa liste “Biram Beograd”, i da li je i dalje "gradski lik"?

- Ipak nije gradski lik, prigradski je, to ti je Dorćol (smeh). Uvek su se dobre ribe ložile na takve tipove. Evo, moja žena je sa mnom ne zato što sam lep, već zato što sam telohranitelj. Žene vole telohranitelje. Anica je lepa, plava glumica, zamisli ko je sve nju spopadao. Ja sam s njom išao u školu, bila je slatka, normalna, živela je malo ovde, malo u Nemačkoj. Udala se za Miću Softića, i meni je to potpuno normalno. To ti je isto kao Ceca i Arkan, oni ih zgrabe - konstatuje na kraju Dule Nedeljković.

Bonus video: Radoslav Rale Zelenović o Paliću i Bati Živojinoviću