Bob Dilan - Kad upoznaš svog heroja

U pesmama Nika Kejva mogu se tražiti i razlike spram opusa Boba Dilana, ali se čini da je sličnosti ipak mnogo više. Kejv nije nikada krio koliko su mu Dilanove pesme važne, stavljajući ih uvek u vrh liste omiljenih i pričajući da su mu najdraže Dilanove ploče iz njegove "religiozne faze", posebno "Slow Train Coming", ali i "John Wesley Harding", "Self Portrait" ili "Nashville Skyline", album koji, kako je rekao, "stalno kupuje iznova i iznova", gde god da se zadesi.Obradio je i svirao više njegovih pesama (od "Knocking On a Heaven‘s Door", preko "Wanted Man" i "I Threw It All Away" do verovatno najpoznatije verzije "Death Is Not The End"), a obojica su svirali bar par desetina istih folk pesama ("Henry Lee", "Stagger Lee", "Long Black Veil", "500 Miles", "Long Time Man" samo su neke od njih).Kantautor Vil Oldam dodaje i da se u Kejvovim pesmama sa albuma "Henry's Dream" čuju "pozajmice" sa Dilanove ploče "Street-Legal" i seća se da mu je Kejv rekao da mu je to omiljeni album. Štaviše, sam Dilan je Kejvu "dozvolio da pozajmi" i stih za pesmu "Wanted Man". Ali se nisu sretali uživo. I Kejv nije znao da je poštovanje uzajamno.

Novinar magazina FHM je, intervjuišući Kejva 1998. godine, konstatovao da on često pominje druge muzičare i pitao ga da li se sreo "sa nekim od svojih heroja".- Ne. Nijednog od onih čija mi se muzika dopada nisam još sreo. Van Morison, Bob Dilan - nikada ih nisam sreo i prilično sam srećan zbog toga. Ovako mogu da gajim razne vrste romantičnih iluzija o njima, a siguran sam da bi se one raspršile kada bih ih upoznao - kazao je tada Kejv.Međutim, malo nakon tog intervjua Kejv i Dilan susreli su se na Glastonberi festivalu.- Lila je kiša i stajao sam na ulazu pred svojom prikolicom u delu za bendove, gledajući kako voda sve više raste, toliko da je već počela da mi probija u prikolicu. Čuo se grom negde u daljini, pogledao sam ka gore i video čoveka u vetrovci pod kapuljačom kako vesla u malom čamcu kroz taj prostor ka meni. Voda mi se podigla već do kolena. Taj čovek privukao je čamac i pružio mi ruku sa dugim noktom na palcu. Osetio sam njegovu šaku u svojoj, glatku i hladnu, ali darežljivu. Taj čovek bio je Bob Dilan, rekao mi je nešto poput "sviđaju mi se tvoje stvari" i pre nego što sam uopšte uspeo da mu odgovorim, okrenuo je čamac i zaveslao ka svojoj prikolici - opisao je Kejv njihov prvi susret kasnije u jednom intervjuu.Taj susret zabeležio je i fotograf Bledin Bačer, s tim što je na tom snimku prizor, ruku na srce, nešto manje dramatičan od onakvog kakvim ga je Kejv opisao. Zanimljivo je i da je iste godine Kejv objavio album "Boatman‘s Call" ("Lađarev poziv"), a da ga je mnogo godina kasnije opisao i u nekoliko stihova u svojoj knjizi "The Sick Bag Song"."A onda polako, izvlačeći se iz rukava / hladna, bela, satenska ruka dohvati moju / Hej, sviđa mi se to što radiš, rekao mi je / I meni se sviđa to što ti, odgovorio sam. A skoro da umrem. / Ruka mu se tad u rukav vratila / I Bob Dilan se okrenuo i pošao nazad / Nestajući u toj kiši", napisao je Kejv u poemi.Nema sumnje da je Dilan zaista pohvalio pesme mlađeg kolege. Kejv je godinu ranije objavio "Murder Ballads" na kom su upravo dve pesme koje su obojica odsvirali, a završava ga baš Dilanovom "Death Is Not The End".Dobra i loša iskustvaNemaju baš svi muzičari tako lepa iskustva sa Dilanom. Neki pričaju da bard nije baš mnogo druželjubiv na zajedničkim svirkama, da je ćudljiv, da se retko smeje, bar u javnosti (kao i Kejv), i najčešće nije raspoložen za usputna ćaskanja sa ljudima koji se iznebuha zadese u njegovom okruženju. Vejn Kojn, recimo, iz benda "Flaming Lips" požalio se u intervjuu magazinu „Rolingstoun“ krajem 2013. godine da je na festivalu u Irskoj, gde je njegov bend svirao pre Dilana, on došao u automobilu, izašao na binu, nastupio, vratio se u automobil i odvezao se.

- Očekivali biste da se Dilan pojavi iz svih onih prikolica, prebirajući po svojoj gitari, pokušavajući da se zagreje za nastup, sa svima nama. To je samo priča. Ali nije tako. Čudno je sve to, ali to je istina - kazao je Kojn.Merijen Fejtful rekla bi da je tako bilo oduvek. Ona je Kitu Altamu iz NME-a opisala njihov susret u Londonu 1965. godine. "Nije preterano vrcav i shvata sebe preozbiljno", ocenila je ona. Dilan ju je pozvao na večeru, zajedno sa Džoan Baez i menadžerom Albertom Grosmanom, a nakon toga su otišli u njegovu sobu u hotel "Savoj" gde im se priključio i Donovan. Donovan je tada, svedoči Merijen Fejtful, po ko zna koji put otpevao "Blowin' In The Wind", nakon čega se Dilan dohvatio gitare, da bi otpevao neke od svojih pesama njoj.- Posle svake pesme pitao bi "shvataš šta sam ovde hteo da kažem" ili "o čemu se ovde radi" - ispričala je Fejtfulova.

Međutim, uprkos takvim pričama, postoje i muzičari koji pričaju kako se Dilan lepo poneo prema njima. Još jedna živa folk legenda, Ričard Tompson, upitan za to kakav je Dilan bio na turneji "Amerikanarama" (na kojoj je svirao i Kojn) rekao je da je prema njemu bio "veoma drag". Na pitanje šta mu je bard poručio, Tompsom je rekao, uz osmeh: "E, pa to je tajna".Kejleb Folovil iz "Kings of Leon" pričao je da im je, nakon nastupa na turneji u Kanadi, gde ih je Dilan pozvao zajedno sa bendovima "Foo Fighters" i "The Recounters", bard iznenada banuo u garderobu.

- "Čoveče, tako sam depresivan, hteo sam da pozovem ostale bendove i kažem im da ostanu kod kuće. Hteo bih da svi vi nastavite i završite turneju sa mnom. Koja je to pesma što ste je svirali", pitao nas je Dilan. "Trani", odgovorio sam. "To je đavolski dobra pesma", uzvratio je Dilan - prepričao je Folovil susret u garderobi za portal "Geslajt".I Dejv Grol rekao je slično, iako su njega zvali da dođe kod Dilana. On opisuje taj kontakt kao scenu iz filma "Dobri momci", kaže da je sproveden niz dug, mračan hodnik, sve dok nije video Dilana kako stoji naslonjen na zid sav u crnom i pitao ga za njihovu pesmu "Everlong". Grol dodaje da mu je Dilan rekao da - hoće i on da je svira.