Čehovljev Vanja u Hirošimi: Milan Vlajčić o filmu „Povezi me“

Iako je priča smeštena u današnji moderni ambijent, prošlost je tu da sve njih (i nas kao gledaoce, naravno) podseti kako breme minulih naraštaja pritiska naslednike (prepoznaćete parafrazu jedne mudre Marksove pouke, izvinjavam se, ništa nam on nije kriv što ga pažljivo nismo pročitali). Zato iz pozadine ove priče iskrsavaju senke tragedije Hirošime, Beketovih i Čehovljevih nesretnika koji nas podsećaju kako se neprekidno sudaramo sa novim iskušenjima opstanka u obliku „slepih mrlja“. A jedna od tih mrlja u obliku glaukoma opseda glavnog protagonistu ovog filma. Ima ih još unaokolo, na filmu kao i u životu, sijaset.https://www.youtube.com/watch?v=VrDKJFz3xUk„Povezi me“ je krajem protekle godine prikazan na beogradskom Festivalu autorskog filma (na žalost, ovaj potpisnik se tada našao prikovan obaveznom izolacijom zbog kovida u zgradi). Na letošnjem kanskom festivalu film je osvojio tri nagrad: za scenario, nagradu međunarodnih filmskih kritičara FIPRESCI i Nagradu ekumenskog žirija. Ova poslednja je uvek najbolji pokazatelj izuzetnosti, jer tu nema zakulisnih igara moćnika i povlađivanja sujetama izbledelih filmskih biografija.Film je već obišao mnoge festivale širom zemaljskog šara, osvojio najviša priznanja, a niz nacionalnih udruženja kritičara proglasili su ga najboljim filmom godine. Posle osvajanja Zlatnog globusa (ma šta to značilo) čeka ga izbor u holivudskom Kodaku, sada to nije više važno. Odmah da kažem, da ne bude zabune, reč je o remek-delu, tročasovno trajanje je minulo kao u snu, sa suzom u oku (nešto sam u poznim godinama postao slab kad me slome emocije, od kojih nastaju snovi, kako to kaže jedan poznanik u Hjustonovom „Malteškom sokolu“, citirajući velikog Vilijema Š.)Za reditelja Hamagučija (1978) sam dosad samo čuo, nisam imao prilike da na njega naletim na nekom domaćem ili inostranom festivalu. Vidim da je ovo njegov deveti film, već je zauzeo visoko mesto u japanskoj kinematografiji koja je vodeća, ma šta se o tome mislilo u Holivudu. Možda će nam se posrećiti da kao u nekim sličnim prilikama dobijemo panoramu njegovih filmova, samo neko mora da se oko toga malo potrudi.

„Povezi me“ je nastao na osnovu jedne priče od 40-tak stranica vrsnog pisca Harukija Murakamija, večitog kandidata za Nobela (po svemu sudeći, doživeće sudbinu Borhesa, Kalvina, Bucatija, Kundere, Filipa Rota). Hamaguči je scenario napisao sa svojim prijateljem Takamasom Oe, unoseći u polaznu osnovu nove narativne rukavce, iskoristio je pominjanje Čehova, da bi dramaturšku osnovicu filma vezao za rad na predstavi „Ujka Vanja“, najboljem dramskom tekstu velikog Rusa. Ova drama već je sjajno legla u testamentarnom filmu velikog Luja Mala „Vanja iz 42. ulice“. Kod Hamagučija Čehov zvuči drugačije.Početna scena je žestok ljubavni prizor. Poznati pozorišni glumac i reditelj Jusuke Kafuke (u tumačenju sjajnog Hidetošija Nišijime) sa svojom lepom suprugom Oto (Reika Kirišima) leškari u krevetu, ona mu priča šta je zamislila, pošto piše tv-scenarija, a on joj potom ponovi kako bi dobro zapisala. Proganja je san u kome se kao devojčica uvlači u prazan stan, dok je vlasnik odsutan, i tamo uživa u seksualnim fantazijama. Jusuke se oprašta i odlazi, ali pošto mu je avionski let otkazan, vraća se. Vratvši se u stan, ugleda Oto u krevetu sa jednim mladim glumcem. Tiho, neprimećen, odlazi.Kasnije, ženi ne saopštava ništa, prethodno su izgubili kćer, posle toga Oto je u spisateljskoj blokadi, potištenost leči u susretima sa drugim muškarcima, to nam kasnije saopštava njen muž, koji se jednog dana vratio sa posla i zatekao ženu na podu (smrt od moždanog udara).Dve godine kasnije, reditelj dobija ponudu iz Hirošime, tamo se priprema veliki međunarodni pozorišni festival, njemu se nudi da pripremi predstavu. Pošto je stekao priznanja režirajući Beketa („Čekajući Godoa“), očekivali su da će to biti njegov izbor (u sličnom gradu mučeniku Suzan Sontag je upravo režirala ovaj čuveni tekst, Sarajevo 1994). On ipak bira „Ujka Vanju“, stiže u Hirošimu svojim malim crvenim autom, lepo ga dočekuju, daju mu smeštaj izvan grada (na oko jedan sat vožnje). I primoraju ga da prihvati vozača koji će ga svakog dana voziti, jer je prethodno imao saobraćajni udes i pronašli su mu glaukomu. Najpre se opire, jer on u kolima neprekidno sluša kasetu sa snimljenim Čehovljevim tekstom (glas njegove pokojne žene). Ipak, mora da pristane. Predstavljaju mu devojku Misaki (Toko Miura), napaćenog i neprivlačnog izgleda, sa njom u vožnji provodi sate i sluša tekst Čehovljevog komada.Na audiciji za uloge pojavljuju se glumci, u njegovom izboru ima onih koji govore mandarinski (kineski), korejski (znakovni, nemih). Među kandidatima je i mladi zgodni glumac Koji Takacuki (Masaki Okada), kojeg je u početnoj sceni filma zatekao u krevetu sa pokojnicom. Na naše iznenađenje reditelj mu odmah dodeljuje naslovnu ulogu. Počinje rad na predstavi, čitajuće probe, „scenski Vanja“ neprekidno pokušava da se približi reditelju, ne sluteći da ovaj zna šta se dogodilo njemu iza leđa.Ovde samo izdvajam neke narativne elemente da bih podvukao koliko se čudnih stvari događa, kao u nekom nesređenom snu. U jednom trenutku, Koji napušta rad na predstavi, sada valja naći brzo rešenje, producenti projekta vrše pritisak da reditelj preuzme ulogu Vanje. Nema druge, iako se njemu činilo da je odavno „pregoreo“ za ovu vrstu scenskog dokazivanja.Svi učesnici predstave imaju svoje zanimljive predistorije, posebno je uzbudljivo kad u kući glavnog organizatora, mladog Korejanca, koji sve nevolje razrešava u letu, otkrije da je njegova žena nema glumica iz podele koja igra Jelenu (Sonja Juan), oko koje se bore doktor Astov i Vanja! Njena upečatljivost i elegancija da se održi u surovom modernom svetu deluje na gledaoca hipnotički.Drugi narativni rukavac (ima ih nekoliko, neke ćemo zasad zaobići) je čudna veza između reditelja i devojke-vozača. Pošto u dugim vožnjama (fotografija Hidetošija Šinomije je za ovaj roud-muvi presudna) gotovo da nema komunikacije, u jednom trenu počinju junaci da se otvaraju, reditelj pita devojku kako se našla u Hirošimi, a ona mu kaže da je rođena u obližnjem selu, da je teško živela sa majkom siroticom, da je prilikom jednog odrona majka ostala zatrpana u ruševinama. Potom odlaze u to selo, nalaze kuću pod ruševinama (kao da se dogodilo juče). Da li Jusuke u ovoj devojci prepoznaje simbolično svoju izgubljenu kći? To je samo područje neodgonetnutih tajni koje nam ostaju nakon ovog neverovatnog filma. Završni kadrovi kao da nagoveštavaju početak jednog dugog prijateljstva, ali to ćete sami proveriti.Vraćamo se premijeri Čehovljeve drame, nakon svega što je zahvaćeno u priči o Hirošimi (nema ni pomena o onome što se dogodilo na kraju rata, to bi bio pleonazam), ostaje poruka Čehovljene junakinje Sonje, upućena Vanji: „Život mora ići dalje!“ Sada to drugačije zvuči, veliki Anton Pavlovič u svakom budućem vremenu će drugačije zvučati, zato klasici traju ili nestaju.Bonus video: Andrija Kuzmanović odgovara na škakljiva novinarska pitanja

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=zlatnideckoandrijakuzmanovicam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2971088"]