Sjajni, nepredvidljivi Sorentino! Svaki novi film italijanskog filmskog čarobnjaka Paola Sorentina (1970) krenuo je nepredvidljivom stazom, pa ipak, kad se sada osvrnemo na njegovih devet igranih ostvarenja nalazimo u njima barokni, mediteranski univerzum, sagledan nepresušnom sineastičkom imaginacijom. I nije slučajno njegov trajni uzor i polazišna tačka u opusu velikog maštara Federika Felinija, od koga je uspeo da mnogo nauči – ali i da se na vreme odmakne, da ne bi sagoreo kao noćna leptirica u blizini izvora toplote (lako je prepoznati brzoplete sledbenike, preskočićemo imena).
Paradoksalno zvuči da je i deveti Sorentinov film „Božija ruka“ ( izvorni naslov: „E stata il mano di Dio“128 min. online Netflix) svojevrstan omaž velikom učitelju, ali i prvi koji deluje kao autobiografski iskaz. Nekad to može da bude i ograničenje, jer autorov životopis pripada samo njemu, gledaoca zanima samo nova imaginativna tvorevina. Ovoga puta Sorentino uvodi u priču 14. godišnjeg dečaka Fabijeta (Filipo Skoti) koji odrasta u porodici bankarskog službenika Saverija Skize (Toni Servilo), inače komuniste po ubeđenju, tu su majka Marija, braća i sestra, rodbina sa prepoznatljivim napolitanskim obeležjima – mnogo emocija, bučnih rasprava na obilje sitnih i krupnih životnih tema.
Sorentino se proslavio remek-delima „Velika lepota“ i „Mladost“ (2013-15), okrunjenih nagradom Američke filmske akademije i dvostrukim evropskim Oskarom, premda su i „Il Divo“ „Ovo mora biti pravo mesto“, „Oni“, pobrali nebrojene nagrade i priznanja, dok su tv-serije „Mladi papa“ i „Novi papa“ (2016-19) pomerile standarde ovog filmskog formata. Uvek je radio po sopstvenim scenarijima, jer je ne manje priznat kao pisac knjiga „Svi su u pravu“, „Toni Pagoda i njegovi prijatelji“ i „Nevažne tačke gledišta“ (sve su kod nas objavljene u prevodu Mirjane Ognjanović).
Već uvodni dugi kadrovi filma o Božjoj ruci (čuveni izraz velike futbalske zvezde koja će mladom junaku nehotično spasiti život) prikazuju mitski grad Napulj, prestonicu istorijskih lepota, mediteranskih veduta (blizina Kaprija i Strombolija) i mafijaških poduhvata, u ohlađenom štimungu, lišenom barokne ikonografije većine Sorentinovih pređašnjih dela. To je zasluga i novog izbora direktora fotografije. Stalni snimatelj Luka Bigaci ovoga puta je zamenjen Darijom D Antonio, koja u potpuno drugačijoj gami boji ovu priču o odrastanju (poznata matrica bildungs-romana).
#related-news_1
Ako je „Velika lepota“ ponudila novu varijantu „Slatkog života“, ovde imamo neprekidne konotacije sa Felinijevim „Amarkordom“. Porodični ručak i izleti brodom predstavljaju nam grupni portret sa mladim Fabijetom koji neprekidno oko vrata ima slušalice vokmena (nekad znak posvećenosti muzici, danas bačen na đubrište istorije). Mi ne znamo šta on sluša, što u Holivudu iz komercijalnih razloga ne bi propustili, po ugledi na „Američke grafite“.
U „Amarkordu“ imamo onog fenomenalnog teču koji za vreme ritualnog porodičnog ručka, mirno, sa mrežicom za kosu na glavi, srče supu, i na vreme digne tanjir, u času kad otac porodice poruši sav nameštaj porodičnog ručka. Teča nastavlja da mirno uživa u klopi, dok otac pororice vitla za nestašnim sinovima. Postoji kod Felinija i onaj drugi teča koji sa vrha drveta šalje poruku: „Voglio una donna“. A u „Ruci“ teča javno zlostavlja junakovu tetku Patriciju (Luiza Ranijeri), inače lepoticu zamamnih oblina koja Fabijetu pomera mozak. I tu je još jedna rođaka koja se guši u famoznim mocarelama, sikteći na porodicu da je ne ometa u obavljanju svetog čina.
Vraćajući se iz grada, Patricija posredstvom zaštitnika Napulja, San Đenara upozna mitsku tvorevinu, Dete-monaha, koji joj otkrije da može da rodi (njena davnašnja želja). Otkrivši mužu ovu pomoć „odozgo“, ona samo izaziva njegov bes (naziva je „kurvom“), ali nešto kasnije, i Fabijetu se ukaže Dete-monah, njemu nije jasno da ova poruka ide iznutra i otvara neslućenu perspektivu u životnom izboru. Tetka Patricija ima mentalne probleme, zaglavi u ustanovi sa rešetkama, a kad Fabijeto krene van grada, on dolazi da se od nje oprosti, vidimo da je preostali deo porodice nju već otpisao.
I drugi ženski lik, stara Baronica (izvrsna Beti Pedraci) iz susedstva, obavlja važnu ulogu u „coming of age“ mladog junaka. Poziva ga da joj nešto pomogne i onda, gotovo neprimetno, održi mu prvu važnu lekciju o erotskim zadovoljstvima. Ove dve epizode u sazrevanju junaka su nešto najlepše što se u ovoj vrsti filma može zamisliti i videti.
Jedan od junaka svačijeg detinjstva iz osamdesetih godina je legendarni argentinski fudbaler Dijego Maradona koji je na svetskom prvenstvu 1986 dao Englezima gol, sporni pogodak čija tajna do danas nije razjašnjena: da li je gol postignut uz pomoć ruke ili glavom! Porodica Skiza gleda direktan tv-prenos, gol izaziva oduševljenje, jedan član porodice viče: to je osveta za Maldive! Godinu dana kasnije Maradona stiže da pojača Napoli, u međuvremenu je Dijego odgovorio da je gol dala Božja ruka, Fabijeto dobija ulaznicu za prvi nastup u Napoliju.
Dok utakmica traje, majka i otac izgore u porodičnoj vikendici, a Fabijeto shvati da duguje život Maradoni.
Posle tragične smrti roditelja porodica se polako osipa. Fabijeto lakomisleno sklapa prijateljstvo sa šarmantnim lokalnim krijumčarem duvana, koji zaglavi na višegodišnjoj robiji. Njegov brat Marketo odlazi na audiciju u Rim, izbor statista za novi Felinijev film, u čekaonici Fabijeto se tiska sa bulumentom kandidata obučenih i našminkanih kao, pogađate već, desetine nezaboravnih likova u „Amarkordu“ (Volpina, Gradiska, Bišein, Teča iz ludnice…)
Ključni obrt nastaje kad Fabieto saopšti svom mentoru i filmskom uzoru Antoniju Kapijanu da odlazi u Rim da stvara filmove. Ovaj mu žestoko uzvraća prigovorom: „Ovde se stvaraju filmovi“, što u njegovom slučaju važi. Ipak, naš junak odlazi vozom, upravo onako kako se završava legendarni film „Dangube“.
Nekome se može učiniti da je film stilski neujednačen, da je mešavina tragike i nostalgije previše čemerna u poređenju sa anarhično-hedonističkom fakturom pređašnjih Soretinovih filmova. Čak i ako se složimo da su neki od pomenutih filmova bolji, razlika je u nijansama, a, kao što nas život uči, u nijansama je sva lepota sveta.
Bonus video: Dolazak žirija na filmski festival u Veneciji
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare