Možete da budete u ne znam kojim godinama, ali okolina vas stalno podseća svojim ponašanjem, na lep ili na ružan način, da ste vi u starijim godinama. Užasan je odnos prema starima, kaže za Nova.rs čuvena glumica Branka Petrić.
Branka Petrić nije neprevaziđena samo zbog svoje glumačke energije, već i zbog ljubavi i gotovo detinje radoznalosti s kojom ide kroz život, čak i danas dok u devetoj deceniji i dalje radi punom parom. Razgovarale smo o životu i o starenju, koje je za Branku veliki uspeh koji nam dođe kao nagrada ukoliko imamo dovoljno sreće i dovoljno pameti da budemo mladi baš, baš dugo.
U „Madlenianumu“ igrate genijalnu „baku Lu“, sa Slavkom Štimcem i Ljubom Bulajićem, u komadu „Da krenemo ispočetka“ Erika Emanuela Šmita, koji kroz vaš lik iznosi mudrosti o starosti. Zahvalili ste se piscu što je napisao lik takve jedne žene.
Zašto vam je ova uloga važna?
– Tek što baka Lu izađe na scenu, njoj njen unuk kaže: „Ti radiš isto što i ja!“. Ona odgovori: „Ja radim ono što mogu, a ne ono što hoću“. To nas uvodi u priču o starenju. Vrlo je važno da znamo šta možemo. Mnoge stvari bismo hteli iznutra, jer osećamo da iz nas nije otišlo ono što se spolja vidi. Zato je važno razmisliti o tome da radim ono što mogu, a ne ono što hoću. Jako je važno i sačuvati ti što je u nama, ali bih ja ipak jako volela da sjurim niz stepenice, da se spustim za minut, ali sada moram da vodim računa. Idem stepenicu po stepenicu. Silazim zato što idem negde, da vidim nešto što me zanima, jer me vuku moja radoznalost i unutrašnji duh.
Koliko je važno osvestiti čuvanje te radoznalosti? Ona ume da krene da se gasi i mnogo ranije.
– Taman vam se čini da je sve u redu, predvidljivo i onda se desi nešto. Onda najedanput deluje kao da ništa nije toliko važno. I sam Čehov se pita koji je to momenat kad počinješ da odustaješ. Kod različitih ljudi je različito. Meni se isto dešavalo. Važno je da se to nekako preživi, ako mogu tako da kažem. Onda idemo dalje. Sada sam u Bosni snimala film koji se zove „Paviljon“, u režiji Dina Mustafića. Tu je starački dom. Bila sam sa jednom finom perikom, svi smo u godinama, ja sam možda među njima najstarija bila. Tu je bio i Rade Šerbedžija, i Zijah Sokolović, i Ksenija Pajić, Jasna Diklić… Divna grupa glumaca. Kroz tu priču sagledavamo vrlo važan momenat okoline. Vi možete da budete u ne znam kojim godinama, ali okolina vas stalno podseća svojim ponašanjem, na lep ili na ružan način, da ste vi u starijim godinama. Užasan je odnos prema starima. Stari se trude koliko mogu. U tom filmu, sve što je u tom domu i svi koji imaju kontakt sa njima se ponašaju grozno. Onda oni uzmu stvari u svoje ruke i počinje druga vrsta revolucije.
Nekad se u mladosti pribojavamo starosti, pa je ignorišemo, kao da nam se nikad neće desiti. Kakav je vaš odnos bio prema starosti u vreme mladosti?
– Nikad se nisam pribojavala. Ne plašim se ni šta će biti sa mnom kroz dve godine. Živela sam sa bakom, ona je živela sa nama. Otišla je sa ovog sveta u devedeset i drugoj godini. Glava joj je radila savršeno, želela je u svemu da bude gospodarica. Ja sam pored moje bake videla razne faze starenja, koliko traje njeno ulaženje u krevet, dok se namesti… Svest o tome šta je jedno telo koje više nije mlado. Tu sam videla da star čovek mora da shvati da neke stvari više nisu kao pre i da ne mogu da budu kao pre, makar što se tiče nekog autoriteta. Marija Crnobori, naša velika glumica i jedna jaka žena, stalno je nosila sa sobom jedan papirić i čitala mi. Tu je zapisivala šta ne sme više da radi, u odnosu prema porodici i prema ljudima. Iz nje je i dalje to izlazilo, iako je već imala mnogo godina. U tim njenim zapisima je bilo najviše podsetnika o tome kako ona treba da se ponaša prema drugima, u odnosu na to kako se nekad ponašala, kad je bila jako mlada i autoritativna.
Koliko je vašeg duha i životne snage došlo od vaše porodice?
– Često se sećam bakine snage. Sa 85 godina je zbog rata morala da napusti sve i da dođe da živi sa nama. Nikad nije klonula, samo bi rekla „Za izgubljenim gradovima ne vredi plakati“. Tata moj, on je završio ekonomiju u Švajcarskoj, uvek bi kad je neki problem govorio „Uzmi olovku u ruke“. Ova nova generacija može da uzme kompjuter. Zapiši šta se dešava, vidi o čemu se radi i gde je taj problem. Mama me je učila lepim mislima. Posle sam o tome čitala u nekim divnim knjigama. Nekad lakše poverujemo knjigama nego roditeljima, dok ne prođe ona faza.
Tatu su Nemci, tačnije Italijani, čim je počeo Drugi svetski rat, osudili na dvadeset godina robije. Mama je uvek govorila da će se tata vratiti i budila nam je entuzijazam. Bila je takva osoba. Veliki je uticaj to imalo na mene. Možda sam i genetski bila sličnija mami nego tati, koji je imao drugu vrstu ozbiljnosti.
Tu leži dosta važna lekcija o očekivanjima od života. Često najviše patimo, jer imamo osećaj kao da nam je život izneverio očekivanja, jer nije sve pravedno i nije sve kako smo zamislili.
– Zaista smatram da svaki čovek treba mnogo više da očekuje od sebe, ako se u to uklopi i život, to je divno. S druge strane, ima momenata kad stvarno nije važno šta će biti, potpuno ste opušteni, i odjedanput krenu da vam sleću neki darovi u krilo, koje i niste tražili. Imam dosta takvog iskustva, kad vam život pokloni nešto što niste ni tražili, ni očekivali, ni molili. Nikad ne molim ni za šta za sebe. Onda život kaže, evo ja ću da joj dam.
Važan deo starosti je i život sa uspomenama na ljude koji više nisu tu. Kako je to kod vas teklo?
– U ovim godinama treba da sagledavaš i osvajaš svet pomoću mašte. Ako si jako racionalan, mašta dođe pred zatvorena vrata. Sada su bili Duhovi, tad prizovem imena svih mojih najdražih kojih više nema. Svakodnevno, oni su tu pored mene svi. Vidim ih srcem. Oni kojih nema žive u nama dok god ih se sećamo. Presrećna sam kad me neko sretne pa kaže da se sećaju moje mame i mog tate.
S obzirom da sad živimo u jednom užasnom istorijskom momentu, koji je strašan, nekad mi se nameće razmišljanje o tome kako bi se ponašali neki moji, kojih više nema. Kad je počeo ovaj prethodni rat, koji smo imali ovde, pitala sam se kako bi to doživeli moji tata i mama. Mislim i šta bi Bekim Fehmiju, moj pokojni suprug, sada mislio, možda bi tek sada želeo da ode.
– Često se setim i Bate Stojkovića. On je bio moj najbolji drug, zajedno smo studirali. Uvek je bio tako duhovit, na fini način i bezobrazan. Kad gledam nešto, neki film ili predstavu, pomislim kako bi sada on to prokomentarisao. Setim se i Milene Dravić, načina na koji je ona komentarisala. Dešavalo se da me vozi negde svojim kolima. Pa se desi da vam neko preseče put. Sve moguće psovke ovoga sveta nas dve smo u kolima izgovarale, kao da imamo predstavu samo za nas dve. Ona je bila toliko draga i takav junak, kako se držala do kraja. Mnogo je ljudi koje vidim srcem. Setim se često i izreke koja kaže da je čovek mlad dokle god ima želja, a ja imam još dosta želja.
Bonus video: Misli velikog vladike Petra Drugog Petrovića Njegoša
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare