Zbog 52 miliona mrtvih svi zločinci u istoriji su amateri za Hitlera: Književna zvezda Erik-Emanuel Šmit govori za Nova.rs

Mislio je da će biti pijanista, i neumorno svirao klavir kao dete, ali kad ga je majka odvela u pozorište da gleda „Sirana de Beržeraka“, uskliknuo je posle predstave: „Hoću da budem kao Edmon Rostan". Koliko god da ga je mamilo pozorište i pisana reč, doktorirao je filozofiju na Sorboni. I postao profesor filozofije. No, kad je Erik-Emanuel Šmit, rođen 1960. godine u Lionu, napisao dramu "Valonjska noć" koja je 1991. s velikim uspehom izvedena, povratka nije bilo... Postao je, poput Rostana i idola mu Molijera, dramski pisac. Ređali su se sve sami klasici, od kojih smo mnoge gledali na našim pozorišnim scenama - "Posetilac", "Zagonetne varijacije", "Mali bračni zločini", "Frederik ili bulevar zločina"...Pisao je istovremeno i kratke priče, ali i romane. Setićete se "Jevanđelja po Pilatu", "Milarepe", "Gospodina Ibrahima i cvetova iz Kurana"… Erik-Emanuel Šmit danas je jedan od najčitanijih autora na francuskom jeziku u svetu, i trenutno najproučavaniji savremeni književnik u školama i na fakultetima. Teško je nabrojati sva priznanja kojima je ovenčan, ali pomenimo nagradu Francuske akademije nauka, ili Molijerovu, ili Gonkurovu. Knjige su mu prevedene na 48 jezika, a u pedesetak zemalja izvode se Šmitove drame. U komadima koje je potpisao ili u filmskim adaptacijama Šmitovih romana igrali su Alen Delon, Šarlota Rempling, Žan-Pol Belmondo, Danijela Darije, Omar Šarif, Donald Saterlend…https://www.youtube.com/watch?v=WpGgc-Akm6MI Erik-Emanuel Šmit, sasvim opravdano, bio je najveća zvezda koja je "predstavljala" svoju zemlju Francusku (iako ima i belgijsko državljanstvo, prim.aut.) kao počasnog gosta upravo završenog 66. Sajma knjiga. Posle desetak godina jedan od najpopularnijih francuskih pisaca obreo se tako ponovo u Beogradu. Družio se jedan čitav dan s novinarima, pa je bio na Sajmu knjiga i posvetio se "običnim ljudima" koji i upijaju njegova dela, skoknuo je i do teatra Madlenianum da prisustvuje izvođenju svog komada "Da krenemo ispočetka", koji je već dve godine na repertoaru, a posle predstave održao i razgovor.https://www.youtube.com/watch?v=b8T-wF3uqocI kao i kad je prvi put kročio na ovo tle, opet je, kako priznaje Erik-Emanuel Šmit u razgovoru za Nova.rs, istih impresija:- Opet mi je prvi utisak ono što me je i ranije zavodilo ovde - gostoprimstvo, jednostavnost u ophođenju među ljudima i radost življenja!Ali, najviše je francuski književnik želeo da priča o novom romanu "Drugi život Adolfa H.", koji je objavio "Clio". Plete knjigu oko interesantne fiktivne premise - Šta bi bilo da se Adolf Hitler nikad nije bavio politikom, već slikarstvom? Jer, početkom oktobra 1909. godine Hitler nije položio prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti u Beču. A šta bi bilo da je položio...

Ako je osnovna ideja, kad ste počeli da pišete roman "Drugi život Adolfa H.", bila vaša težnja da shvatite kako jedno biće, čovek, naizgled normalan, postaje čudovište, zašto je prva asocijacija na tog zlotvora bio Hitler?- Zbog 52 miliona mrtvih! Zbog toliko mrtvih u Drugom svetskom ratu od 1939. do 1945. godine. Dakle, to je najveći tvorac zla, čovek koji je inicirao taj rat, osoba koja je dovela do nezamislivih katastrofa. U tom pokolju desio se i genocid - ubijeno je gotovo šest miliona Jevreja, a istovremeno postojala je u njemu neutaživa težnja da se "očiste" Romi i homoseksualci. A, takođe, i da se pobiju svi oni koji žele slobodu. Mislim da će Hitler zauvek biti sinonim za figuru zla u čovečanstvu. Rekao bih da su svi drugi zločinci kroz istoriju amateri u odnosu na Hitlera.Ubeđeni ste da bi istorija bila drugačija da čelnici bečke Likovne akademije nisu 1909. godine odbili da prime Hitlera na studije slikarstva. Mislite da je to bio presudan trenutak kad je Hitler rešio da svetu pokaže "koliki je genije", pa ma koja cena bila?- Postoje, po meni, dva neuspeha koja je Hitler preživeo u svom životu - prvi je bio kad se nije upisao na Akademiju. Na čudan način Hitler je protumačio taj svoj neuspeh. Umesto da vežba, da radi na sebi, posveti se tom poslu kako bi ponovo izašao na prijemni ispit, Hitler apsolutno ne čini ništa od pobrojnog, već sebe počinje da poima kao genija. I pride misli da niko ne shvata koliki je on genije. Ali, postaje tako skitnica, klošar, dolazi na društvenu marginu. A drugi neuspeh jeste onaj koji je Nemačka, kao država, pretrpela 1918. godine - gubitak Prvog svetskog rata. I opet je u pitanju Hitlerova čudna interpretacija i tumačenje tog neuspeha. Ne može da shvati kako je moguće da, iako se on borio četiri godine, sve dao za to, zemlja je izgubila rat. I docnije shvata da su svi oficiri i podoficiri koji su vodili nemačke snage bili Jevreji. Sebe tada ubeđuje da nije Nemačka izgubila rat, već su ga Jevreji izgubili. Tada postaje i antisemita.

Da li je bilo teško "ući" u Hitlerov mozak?- Ne, bilo je lako. Međutim, bilo je mučno. Lako je bilo zato što sam shvatio da i sam u sebi, kao čovek, imam sve one osobine koje bi mogle da me odvedu putem kojim je išao Hitler. Znate, Hitler se postaje kad neko misli da je uvek u pravu. Čovek postaje Hitler kad zanemari svu kompleksnost, složenost svih uzroka, i kada za sve pronađe samo jednog krivca. Kad ima samo jedno žrtveno jagnje koje će proglasiti krivcem. Čovek postaje Hitler kad misli da je uvek u pravu, kad smatra da čini nešto dobro, iako zapravo čini zlo. Ukratko, svi smo mi kadri da postanemo Hitleri. Znate, tokom pisanja, pustio sam da to "biće" nastani sve pore mog duha i mog bića - i postao sam paranoičan, ćutljiv. Svi u mojoj porodici rekli su mi da se tokom šest meseci, koliko sam pisao roman, nisam nijednom nasmejao.Ako bismo prihvatili vašu fiktivnu ideju iz romana i zamislili 20. vek s Hitlerom koji je postao slikar, što je i prvobitno naumio, kako bi taj svet u prošlom stoleću izgledao? Gde bi bila Nemačka, šta bi se desilo s Evropom, pa i ostatkom sveta koji je bio uvučen u Drugi svetski rat?- Mislim da bi Nemačka svakako imala jedan desničarski, autoritarni režim, ali bez te antisemitske crte. Amerika bi, čini mi se, ostala po strani sveta. Većina nobelovaca, iz polja fizike, hemije, prirodnih nauka, ne bi bili prinuđeni da beže, već bi ostali u Evropi, jer Hitler je rasturio elite i svi intelektualci, koji su imali priliku, pobegli su sa Starog kontinenta. Mislim, takođe, da Evropa, kao konfederacija, kao unija, ne bi postojala. Čak smatram da cionisti, koji su od 19. veka sanjali da pridobiju neku teritoriju, ne bi uspeli u tom naumu.

U vašem romanu Adolf H, kao Hitlerov virtuelni dvojnik, kojeg ste izmaštali, sušta je suprotnost budućem fireru - uspeo je kao slikar, ostvario se i u privatnom, intimnom životu. Koliko tim kontrastom sugerišete da svako u životu bira svoj put?- Reč je, zapravo, o istom liku sve do njegove 17. godine. Ali, onda jedan, koji nije uspeo, dolazi na marginu društva, a drugi, koji je uspeo da se upiše na Likovnu akademiju, radi na samom sebi. To je čovek koji je stalno u susretu s drugima, koji je okružen ljudima, radi na sebi, svestan je da ima granice, ali pokušava da ih prevaziđe zahvaljujući psihoterapiji umetnošću, ali i psihoterapiji kojoj ga podvrgava Sigmund Frojd. I on će se otvoriti prema drugima, ženama, postati dobar čovek. Adolf H. je tu kako bi osvetlio Adolfa Hitlera. Imao sam sva prava da napišem bilo šta, jer je u pitanju fiktivan lik, ali da ne bi baš bilo tako, pred sebe sam stavio rigorozan princip - Adolf H. je tu da svima pokaže kako pravi Adolf Hitler nikad ne evoluira, kako se ne menja.Zašto je bio neophodan susret sa Sigmundom Frojdom. Koliko je velika simbolika Frojda uz ličnost Hitlera?- (smeh) Zato što je Frojd sušta suprotnost Hitleru. To je osoba koja želi da izleči čovečanstvo, pomogne mu da se oseća bolje, da bolje razume sve. Budući da su Frojd i Hitler bili savremenici, nisam mogao to da propustim i da u romanu ne organizujem njihov susret. Hitler je zauvek načinio zlo čovečanstvu, a Frojd je zauvek učinio dobro čovečanstvu. Pa, Hitler je načinio zlo i samom Frojdu, ubio mu je dve sestre.

Ako svi mi možemo da postanemo Hitleri, kako kažete, ako u svakom od nas postoji taj dualitet između dobra i zla, kako se onda izboriti protiv ludila u nama samima?- Ahhh, teško pitanje. Lucidnošću?! Ali, mislim da je rešenje, izlaz u filozofiji. Treba imati jasne filozofske koncepte, koji će vam pomoći da znate kada pravilno, a kada pogrešno rezonujete. Mislim da svako od nas ima u sebi ogromnu mogućnost, potencijal da bude dobar, korektan čovek, ali ostajemo slepi, ne uviđamo ih...Ali, zašto nismo ništa naučili na greškama kroz istoriju? Desio se Hitler, desilo se toliko grozota, varvarstava, i opet svedočimo strahotama. Pa, sad bukte dva rata?- Čini mi se da se čovek nikada neće promeniti. No, rekao bih da, s obzirom da svi negde u svesti imamo grozote Drugog svetskog rata, trudićemo se, ipak, da izbegnemo Treći svetski rat. I sada neki misle da će na Bliskom istoku možda eksplodirati Treći svetski rat, ali upravo ta svest, to sećanje na Drugi svetski rat čini mi se da će sprečiti da se taj bes do kraja razvije. Mislim da motor progresa, koji vodi čovečanstvo, nije želja za dobrim, već strah od zla. Strah od katastrofe. Jer, kad se desi neka ogromna katastrofa ljudi uvek kažu: "Nikad više!" Dakle, ne napredujemo zbog volje za boljim, nego zbog straha od goreg.Priznali ste da vam je bilo mučno da uđete u Hitlerovu glavu. Kad pišete jedno tako zahtevno delo, koliko odmorite mozak stvarajući slikovnice za decu, kakve su "Sebično slonče" ili "Ostrvo slobode", koje ste takođe predstavili u Beogradu?- Eh… Pišem uvek za decu, jer su ona spontani filozofi. Postavljaju pitanja uvek. Stalno su tu dva pitanja - zbog čega i kako. Smatram da uvek ozbiljno treba shvatiti filozofska pitanja dece i odgovarati na njih krajnje seriozno, s integritetom. U priči "Ostrvo slobode" postavlja se pitanje: Zašto postoje pravila koja moram da poštujem ako ona ograničavaju moju slobodu? Važno je da deca to brzo shvate i nauče. A "Sebično slonče" u centar stavlja poštovanje. Šta i zbog čega poštujemo kod drugog? Mislim da se ne bavimo dovoljno filozofijom.Što vi kao filozof po obrazovanju najbolje znate…- Kad bih se ja pitao, filozofija bi bila jedini obavezan predmet od vrtića pa do univerziteta!

Često ističete da je teško dobro i pametno pisati. Međutim, kad se pogleda vaš impresivan opus, deluje da vama pisanje ide "kao po loju"…- (smeh) Nije tako. Pisanje je, znate, dvostruka aktivnost. Najpre tu je stvaranje, što i jeste umetnost i radi se u dahu, a s druge strane tu je ona mučna strana - ispravljanje, korigovanje, doterivanje - a to je zanatski posao. Ja sam takve prirode da me odlikuje dinamizam stvaranja. A strpljivost je protivna mojoj prirodi. I uvek mi je onda u glavi slika moga dede. Bio je zanatlija, popravljao je nakit. I ispričaću vam pričicu o njemu… Nosio je jednu veliku kecelju koja se vukla po podu, da bi na nju padala prašina od zlata, čestice zlata. Radio bi desetak sati i na kraju svakog dana, skidao bi kecelju i u staklenoj epruveti skupljao tu zlatnu prašinu. Ja bih se tad šalio s njim, rugao mu se: "Deda, nema tu ničega!" Umro je u 102. godini, ali moju baku, koju je neizmerno voleo, ostavio je bez prebijene pare. Kao udovica penzionera, mogla je da primi samo polovinu penzije - u prevodu je to polovina ničega! Ali, ostale su epruvete sa zlatnom prašinom. Od toga je nastalo sedam poluga zlata. I moja baka je živela od tih zlatnih poluga. Zato, kad pišem, uvek razmišljam o dedinoj zlatnoj prašini. Znam da je strpljenje zlato. Ključ svega!https://www.youtube.com/watch?v=8E8h__rSmjUBonus video: Matijas Enar na otvaranju Sajma knjiga