Podeli
Foto: Promom

Mnogi fanovi Dejvida Bouvija tačno mogu da kažu gde su bili i šta su radili na današnji dan pre pet godina. Samo dva dana ranije, za svoj 69. rođendan, Bouvi je objavio svoj 25. album “Blackstar”. A onda je 10. januara 2016. stigla vest da se on zauvek preselio među zvezde.

Mjuzikl “Lazarus”, jedno od poslednjih dela koje je Dejvid Bouvi stigao da završi za života, strimovan je ovog vikenda širom sveta povodom 74. rođendana (8. januar) i petogodišnjice smrti slavnog umetnika (10. januara). Komad zasnovan na romanu “Čovek koji je pao na Zemlju” Voltera Trevisa napisao je Bouvi sa rediteljem Endom Volšom i dao mu 60 svojih pesama da odabere najpodesnije za predstavu.

“Lazarus” sažima muziku, stihove, scenski nastup, neobične likove, kostime, kabare, produkciju i film – sve oblasti kojima se Bouvi bavio i poslednjih godina hteo da ih objedini pod nazivom “muzičko pozorište”.

Priča u “Lazarusu” zapravo je nastavak kultnog britanskog naučno-fantastičkog filma u režiji Nikolasa Rega “Čovek koji je pao na Zemlju” (1976), sa Bouvijem u naslovnoj ulozi. Lik Tomasa Njutna kog je igrao decenijama je opsedao Bouvija, kaže njegov dugodišnji prijatelj i producent mjuzikla Robert Foks.

– Taj lik mora da je ostavio veliki utisak na njega jer je još od onda sve vreme želeo da napravi mjuzikl zasnovan na njegovom liku. Dejvid ima taj osećaj da se bude nešto “drugo”. Izolovanost tog lika i slava verovatno su deo toga, a moguće je i da se identifikovao sa tim što se Njutn naveliko opijao – i Dejvid je to radio u svoje vreme, nakon čega se oslobodio zavisnosti i postao trezvenjak. Bio je opsednut tim likom i razmišljao je o takvim mogućnostima romana “Čovek koji je pao na Zemlju” mnogo pre nego što mi se obratio sa idejom da ga pretvori u mjuzikl – ispričao je Foks za britanski “Gardijan”.

Foto: Printscreen

Govoriti o Bouviju kroz prizmu mjuzikla samo je jedno od bezbrojnih rešenja pri pokušajima da se prikaže život i delo “najveće rok zvezde svih vremena”, kako ga je nazvao magazin “Rolingstoun” godinu nakon smrti, umetnika čiji je uticaj, ne samo na popularnu muziku, nego i šire, teško i proceniti, pa i preceniti.

Shvatanje i prihvatanje tog, možda i romantičarskog, osećanja da se bude “nešto drugo” ili “negde drugde”, jedna je od ključnih stvari za razumevanje njegovog dela. Druga je njegov dar, vođen stalnim osećanjem potrebe za promenom, za novim, potrebe da alternativne impulse p(re)okrene u trend i uvuče ih vremenom u glavne tokove muzike i umetnosti.

Tako je, svedoče njegovi saradnici i biografi, bilo od samih početaka. Od kako je čuo rokenrol (navodno je nešto starija rođaka Kristina devetogodišnjem Dejviju pustila Preslijevu verziju “Hound Dog”, pa su “đuskali kao opsednuti elfovi”), počeo je da traži tu svoje mesto, ali na svoj način, svirajući ukulele, pa klavir, bas i gitaru. Nešto kasnije zarazio se i džezom, slušajući Mingusa i Koltrejna, pa je počeo da svira i saksofon. Još je njegova grupa sastavljena od “mladih izviđača” svirala Elvisove i hitove Čaka Berija, “očaravajuće… kao neko sa druge planete”, piše jedan od brojnih Bouvijevog biografa Kristofer Sendford.

Malo kasnije, kada je Bouvi imao 14, njegov drug iz umetničke škole, Džordž Andervud, u “tuči oko devojke” ozbiljno ga je povredio. Bouviju je tada jedno oko postalo zeleno, a drugo ostalo plavo i to je dodalo na njegovom imidžu “drugog”. Uzgred, ostali su prijatelji, pa je Andervud Bouviju dizajnirao i omote za prve albume.

Dejvi Džons postaje Bouvi

Nakon pokušaja da se probije u muzičkoj industriji, u vreme dominacije Bitlsa i Stonsa, mladi muzičar je, tada još kao Dejvi Džons, snimio i prvi svoj singl, ritam i bluz pesmu “Liza Jane” (1964), praćen bendom King Bees. Bez većeg uspeha.

Promenio je nekoliko bendova, prešaltao se na muziku pod uticajem Velvet Underground i promenio ime, da ga ne bi slučajno mešali sa članom The Monkees. Tada je kao Dejvid Bouvi, okrećući se fantastici, snimio i singl “The Laughing Gnome”, a iste godine i prvi album, nazvan svojim novim imenom (1967).

Mešavina psihodelije, folka, popa, pa i muzike kakva se mogla čuti u mjuzikholovima, sa sve gudačima i tubama, nije postigna širi uspeh. Pesme sa tog albuma najčešće se doživljavaju kao najava onoga što će Bouvi tek postati. Kao i drugi album istog imena.

Singl “Space Oditty”, objavljen nekoliko dana pre nego što će čovek sleteti na Mesec, uzleteo je na vrh britanske top-liste.

Bouvi je u međuvremenu, osim što je počeo da se povremeno oblači u haljine i šminka, živeći u otvorenom braku sa Anđelom Bouvi, u boemskom Blumsberiju, intenzivno pojačavao svoj scenski nastup, sa izrazitim zanimanjem usavršavao se kroz glumu u avangardnim pozorištima i baveći se pantomimom pod uticajem Marsela Marsoa. Jedna od trivija je i da je kao pamtomimičar, kao treći na sceni, nastupao sa dvojcem Tyrannosaurus Rex koji je vodio Mark Bolan. Poznanstvo i (uglavnom) prijateljski rivalitet sa Bolanom, te saradnja njih dvojice ponaosob sa multiinstrumentalistom i producentom Tonijem Viskontijem, definisali su glam rok.

Albumi “The Man Who Sold The World” (1970) sa istoimenom pesmom, a pogotovu odlični “Hunky Dory” (1971) sa “Changes”, “Oh! You Pretty Things”, “Life on Mars?”, “Quicksand” ili posvetama “Andy Warhol” i “Song for Bob Dylan” odavno se smatraju klasicima, ali su u vreme kada su objavljeni tek utirali put novoj Bouvijevoj fazi.

Zigi Stardast i “Pauci s Marsa”

Bouvi je na neko vreme nestao, a pojavio se crvenokosi, androgini Zigi Stardast u futurističkoj odeći, praćen “paucima s Marsa” u telu Mika Ronsona (gitara), Mika Vudmensija (bubnjevi), Trevora Boldera (bas i truba) i Rika Vejkmena (harfa) i Dejne Gilespi (prateći vokali).

Usledio je i (konceptualni) album “The Rise and Fall of Ziggy Stardust” (1972) sa antologijskim pesmama, među kojima su “Starman”, “Ziggy Stardust”, “Suffragatte City”, “Rock’n’Roll Suicide”…

Dok su se Zigi i bend lansirali u orbitu i sticali svetsku slavu (dokumentarac Dona Alena Penebekera iz 1973. svedoči o tome), iza reglera je bio Bouvi.

Igi Pop i Dejvid Bouvi Foto: AKM Images / Backgrid USA / Profimedia

(Njegov producentski rad ponekad se zanemaruje, ali treba imati u vidu da je, osim što je producirao svoje albume, zaslužan i za, kako se to kaže, spasavanje karijera, pa i života, tada prilično zbunjenom Luu Ridu i skoro samouništenom Igiju Popu, pomažući im oko važnih albuma iz sedamdesetih godina).

Nakon avanture kao Zigi, Bouvi je postao Aladin Sejn i snimio je istoimeni album (da, tu je “The Jean Genie”), posvete svojim prethodnicima na albumu “Pin Ups” (1973), a usledili su i još neki na koje mnogi odmah pomisle čim pomisle na Bouvija: “Diamond Dogs” (1974), sa naslovnom, kao i čuvenom “Rebel, Rebel”, između ostalih.

Taj album ga je usmerio ka soulu, fanku i preko Atlantika, pa je pravo iz filadelfijskog studija izašao “Young Americans” (1975). Na tom albumu je, pored obrade “Across The Universe” od Bitlsa, i pesma “Fame”, koju je napisao zajedno sa Džonom Lenonom.

I dok slušaoci đuskaju uz nju, ne prateći reči, Bouvi peva o tome kako slava opterećuje. Duša je, kako je rekao, “postala plastična”. Bilo je vreme za novu promenu. Osim tog albuma, iz studija je izašao i Bouvi kao Vitki Beli Vojvoda.

Vitki Beli Vojvoda

Vitki Beli Vojvoda (Thin White Duke) snimio je “prelazni”, sintetički album “Station to Station” (1976), sa kog se pre izdvaja njegova verzija neprolazne “Wild Is The Wind” nego njegove pesme.

Usledio je iste godine film “Čovek koji je pao na zemlju”. Bouvi u naslovnoj ulozi igra humanoidnog vanzemaljca u potrazi za vodom koju bi mogao da prenese na svoju planetu, usput se i zaljubljuje, ali ne uspeva da se vrati i zapada u depresiju i opija se, a taj film jedno je od najboljih Regovih ostvarenja. Danas je klasik naučne fantastike.

Bouvijevo bavljenje filmom posebno je poglavlje, a najpoznatiji je po ulogama u rok mjuziklu “Apsolutni početnici” (1986) Džulijana Templa i kao kralj goblina mračnoj muzičkoj fantaziji “Lavirint” (1986) Džima Hensona. U “Poslednjem Hristovom iskušenju” (1988) Martina Skorsezea igra Pontija Pilata, a u “Prestižu” Kristofera Nolana (2006) Nikolu Teslu.

U BBC-jevom TV filmu po Brehtovom “Balu” igrao je historikusa (eto opet kabaretske atmosfere), a pojavljivao se i kao plaćeni ubica u “U noći” Džona Lendisa, 1983), hororu “Glad” (1983), u Linčovom “Tvin Piksu” kao FBI agent, pa i u nekim komedijama, pozajmljivao je i glas za crtaće, a ponajviše u kameo-ulogama, od kojih je najpoznatija ona u “Mi deca s stanice Zoo”, gde je snimljen njegov berlinski koncert.

Berlin i posle Berlina

Berlin je i bio sledeća stanica Bouviju nakon “Station to Station” i te “berlinske godine” još su jedna njegova važna faza.

U Berlinu je, zajedno sa Brajanom Inom, snimio “Low” (1977), nastao pod snažnim uticajem krautroka, a potom je i taj album, gde su “Sound and Vision” i “Warszava”, uticao na muziku od postpanka (prvobitni Joy Division nazvali su se Warsaw, između ostalog), pa sve do danas.

Deo iste trilogije su i “Heroes”, snimljen te godine (uz podršku briljantnog gitariste Roberta Fripa) i “Lodger” (1978), nastao, istina, u Švajcarskoj i uz nešto zvuka kakav se podvodi pod “world music”.

“Pepeo pepelu, fank za fanki, znamo da je Major Tom džanki…”, peva Bouvi, referišući na svog junaka s početaka karijere, u “Ashes To Ashes”, pesmi sa albuma “Scary Monsters” (1980), najavljujući novu promenu.

Gitare su ponovo jače naznačene, album je muzički i po tekstovima otvoreniji, nekadašnji Zigi i Aladin Sejn sada su figura bliska novoromantičarima, a jedna od pesama zove se “Fashion”. A počinje i doba muzike na stadionima.

Sledeće godine uslediće duet u “Under Presure” sa Fredijem Merkjurijem (“Queen”), pa potom i hit “Cat People (Puting on Fire)”, iskorišćen kao naslovna pesma u filmu Pola Šredera “Ljudi mačke” (1982).

Slede i brojni drugi hitovi: “Let’s Dance”, “China Girl”, “Blue Jean”, dueti sa Tinom Tarner (“Tonight”) i Mikom Džegerom (soul klasiku “Dancing In the Street”)…

Sve do kraja te decenije, okončane turnejama sa Tin Machine i istoimenim albumom, često sa otvoreno političkim stavovima u tekstovima. I onda ponovo obrt.

Početkom devedesetih, Bouvi se oženio sa manenekonom Iman, uglavnom živeo povučeno koliko je to mogao (sa izuzetkom sjajnog nastupa na koncertu posvećenom Merkjuriju) i naredne decenije sa, ruku na srce, promenljivim uspehom eksperimentisao sa elektronikom, nojzom, pa i hip-hopom…

Komponovao je 1993. godine muziku za TV film po romanu Hanifa Kurejšija “Buda iz predgrađa”. Kurejši, mlađi osam godina od Bouvija, išao je u istu školu u koju i Dejvi Džouns.

– Bio je pametan, radoznao klinac, koji se samoobrazovao i oduševljavao se. Mnogo je čitao. Slušao je sve vrste muzike. Poznavao je pozorište i slikarstvo. Upijao je uticaje sa raznih strana i ugrađivao je to u svoju umetnost. Bio je tako kreativan i živ sve vreme. To bi umelo da vas izludi – ispričao je Kurejši za “Nju stejtsmen”.

U novom milenijumu nastupao je redovno, ali sve ređe, zainteresovao se za budizam i dosta je slikao. Oglašavao se samo kada je imao šta da kaže. Nakon albuma “Reality” (2003) novi je usledio tek deceniju kasnije, “The Next Day”.

Pesma “Star” sa Bouvijevih početaka premetnula se u “Blackstar”, njegov poslednji album. Bouvi ga je snimio u Njujorku skoro u tajnosti, sa starim saradnikom Tonijem Visontijem i grupom proverenih džez muzičara. Mnogi fanovi, iako su naslućivali da nije dobro, nisu znali da boluje od raka jetre. Ničim u javnosti nije odavao da je bolestan. Otišao je kao džentlmen.

Album je odmah postao album godine, nazvan je remek-delom, a mnogi su u spotu za “Lazarus” tražili naznake da je umetnik hteo da poruči da je njegovom boravku na Zemlji kraj.

– Bilo je zapanjujuće (gledati Bouvija kako snima taj spot, op. nov.) jer, opet, niko na snimanju nije imao predstavu šta se sa njim dešava u smislu zdravlja. A on je, očigledno, bio potpuni profesionalac. Reditelj, Johan Renk, koji je režirao mnogo, mnogo stvari, uključujući potom i “Černobilj”, a radio je sa mnogim velikim rok zvezdama, rekao je da mu je rad sa Dejvidom bilo jedno od najvećih zadovoljstava u životu, jer je bio toliki profesionalac i džentlmen, a takva iskustva dele i drugi. Gledao sam ga kako radi potpuno posvećeno, tako da niko nije mogao da kaže da mu nije dobro. Ali kada sam otišao u garderobu posle jednog od snimanja, rekao mi je: “Moram malo da prilegnem, baš sam umoran”. Nije dizao frku oko toga i niko toga nije bio svestan. Bio je jednostavno neverovatan – svedoči Robert Foks za NME.

“Pogledaj, gore, čoveče, u raju sam…”, peva Bouvi u “Lazarusu”.

Komentari

Vaš komentar