Ljudima je poznat kao veliki muzičar, autor pesama i gitarista, ali je on bio i pesnik. I bio je jako ponosan na to. Uvek mi je govorio da je najprodavaniji pesnik u Britaniji. Njemu je, zapravo, poezija bila jednako važna koliko i muzika. Bio je čovek velikog stila i nikada nisam upoznao nekoga takvog kao što je on, rekao je Ringo Star "uvodeći" Marka Bolana i njegov bend T. Rex sinoć u Rokenrol dvoranu slavnih u Klivlendu.
Na snimku iz septembra 1977. godine, Mark Bolan se okliznuo sa male bine, Dejvid Bouvi i on se smeju i prekidaju pesmu dok se vrti odjavna špica. Snimano je uživo i nije bilo vremena da se sve ponovi, objašnjeno je kasnije. Bio je to poslednji snimak na kojem se vidi Bolan. On tu svoju emisiju na TV Granadi nije ni video. Poginuo je 16. septembra, dve nedelje pre 30. rođendana.
Bouvi je uveden u Rokenrol dvoranu slavnih nepunih 30 godina kasnije, a Bolan tek sad. Teško je objasniti zašto. Ako su kriterijumi kvalitet i dokazani uticaj, a pre svega tri magične reči spojene u jednu – rokenrol – Bolan ih je ispunjavao od početka. I više od toga. Teško je objasniti kako to da se taj nekakav komitet nije setio Bolana i njegovog benda T. Rex, a godinama unazad tamo su, primera radi, čak i Majkl Džekson (od 2001. a od prošle godine i sestra mu Dženet), Madona (2008), Dona Samer (2013), Hall&Oates (2014), Linda Rondštat (2014)… Uz T. Rex, ove godine su u Dvoranu „uvedeni“ i Doobie Brothers, Nine Inch Nails, Depeche Mode, Notorious B.I.G. i Vitni Hjuston. Ako bismo merili spram kriterijuma, T. Rex u tom šarolikom društvu nesumnjivo odskače i stoji, valjda, kao protivteža.
Još kada je najavljeno da će T. Rex biti uvršteni u Dvoranu, novinari su požurili da pitaju Bolanovu suprugu, soul pevačicu Gloriju Džons, šta bi on na to rekao.
„Rekao bi: bilo je krajnje vreme“, nasmejala se ona. To, nažalost, ne možemo da znamo.
Mark Bolan još kao dečak, tada pod građanskim imenom Mark Feld, jeste sanjao slavu, ali mu je nešto drugo bilo važnije. Hteo je da nekako pobegne iz sivog zaleđa i miljea londonske niže srednje klase. Jarke boje, lice sa modnih magazina, prst u oko. Muzičar i producent Toni Viskonti, veoma značajan i za Bouvija i za Bolana, u jednom dokumentarcu pohvalio se time da ih je on upoznao jednog sa drugim. Jeste možda Bouvija i Bolana, ali su se Dejvid Džons i Mark Feld sreli nekoliko godina ranije, dok je budući vođa T. Rexa bio tek maneken za odeću za tinejdžere. Džons se tada smejao njegovim cipelama.
Već godinu kasnije, Mark je potpisao ugovor sa muzičkom kućom „Deka“ i promenio prezime. Hteli su od njega da naprave folkera po uzoru na Dilana. Posle par godina i nekoliko singlova („Hippy Gumbo“ ili „You Scare Me To Death“), Bolan je otišao kod Sajmona Nejpiera-Bela. Iskusni menadžer prepoznao je dar kod mladog muzičara i priključio ga grupi John’s Children kao gitaristu i pevača. Bolan je tu napisao i prvu svoju značajniju pesmu: „Desdemona“.
Ali ta pesma bila je zabranjena za puštanje na državnom radiju, zbog stihova „podigni suknju i poleti“. Bolan je uzalud objašnjavao, i tada i kasnije, da je Dezdemona veštica i da mu ni na kraj pameti nisu bile eventualne seksualne konotacije. To je ujedno bio i tek jedan od prvih u celoj seriji nesporazuma, sa menadžerima, producentima, izdavačkim kućama, kolegama muzičarima, pa i publikom. I sa Džonom Pilom.
Tada već poznati didžej zapazio je Bolana na nekoj andergraund svirci. Po raspadu John’s Children osnovao je svoj bend, Tyrannosaurus Rex (sa gitaristom Benom Kartlandom, perkusionistom Stivom Peregrinom Tukom i basistom čije se ime zagubilo u istoriji rokenrola), dok su sedeći na zemlji svirali unedogled psihodelične melodije, a Bolan pevao stihove sa mnogo fantastike, mistike, zvezda, vilenjaka, jednoroga i igranja rečima za koje ni on sam često nije znao šta tačno znače.
Tyrannosaurus Rex postao neka vrsta kultnog benda, a Pil najbolji prijatelj sa Bolanom i njegovom tadašnjom ženom Džun. I ona i Pil znali su da je Bolan pesnik. Za one koji nisu to znali, tu je bila i njegova ukoričena zbirka poezije „Veštac ljubavi“ (Warlock of Love, 1969). Sa proto T. Rexom, Bolan je, na putu ka zvezdama, snimio tri albuma i četiri singla. Pil ga je pozivao u svoje čuvene emisije ne samo da bi svirao, nego i da bi recitovao svoje stihove.
Ali Bolanu je očigledno sve to postalo dosadno i hteo je nešto drugo. Zamenio je bubnjara, pokucao na vrata Eriku Kleptonu i tražio od njega da ga pusti da gleda kako svira. Satima je sedeo na podu, gledao Kleptonove prste na vratu gitare, a onda odlazio i vežbao kod kuće. Postao je odličan gitarista, ali na svoju ruku. A onda je pokucao na vrata i Toniju Viskontiju.
– Ono što sam video u Marku Bolanu nema nikakve veze sa žicama ili visokim umetničkim standardima; u njemu sam video sirovi talenat. Video sam genija. Video sam potencijalnu rok zvezdu u Marku, od trenutka kada sam ga video, istog sata kada sam ga upoznao – ispričao je Viskonti za „Gardijan“.
Novi zvuk i „Ride the White Swan“
Bilo je vreme za novi zvuk. Odluka da odbaci sve što je do tada radio i počne ispočetka koštala ga je Pilove podrške, ali je svetu donela novu verziju benda. I novi stil. Ime benda skratio je u T. Rex, okrenuo se osnovama (slušao je Džimija Rida i ranog Elvisa) i pomerio potenciometre ka većim brojevima. Sve one silne stihove redukovao je u kratke, direktne poruke, duge uvode zamenio rifovima, a duge mantre efektnim refrenima i prelazima. Zajahao je belog labuda i zvezda je rođena. „Ride The White Swan“ (1970) bio je sasvim drugačiji od albuma „A Beard of Stars“, snimljenog samo nekoliko meseci ranije. „Nisam imao vremena“, odgovorio je čarobnjak rokenrola jednom lapidarno na pitanje zašto je to uradio.
U bend je, pored perkusuioniste Mikija Fina, doveo Stiva Karija (bas) i Bila Ledženda (bubnjevi) i usledili su singl „Hot Love“ i prvi album nazvan imenom benda (1970), ali i vizuelna transformacija: visoke potpetice, ženski komadi odeće, šminka i šljokice. I tako je rođen glam rok. U to vreme je, pričaju svedoci, uvek išao bar korak ispred Bouvija. (Na to ukazuje i Bouvijev mali omaž Bolanu u „All The Young Dudes“.) Top liste su bile osvojene.
Električni ratnik i dendi iz podzemlja
Usledio je album „Electric Warrior“ (1971). Tu su, uz „Get It On“, i „Mambo Sun“, i „Cosmic Dancer“, i „Jeepster“, i „Planet Queen“, i „Girl“… Mnogim ljubiteljima T. Rexa teško je da se odluče da li je bolji taj album ili sledeći „The Slider“ (1972) sa naslovnom i pesmama „Metal Guru“, „Telegram Sam“, „Spaceball Ricochet“, „Baby Strange“ ili „Main Man“. Iste godine snimio je i film „Rođen za bugi“ (Born to Boogie) sa Ringom Starom. Za potrebe tog filma snimio je i „Children of the Revolution“, još jednu od pesama koja se i danas čuje na radio stanicama.
– Bio je sjajan izvođač, prosto neverovatan. I zato sam film koji smo snimili zajedno nazvao „Rođen za bugi“, jer je on to zaista bio. Rekao sam Marku: „Ja ću doneti kameru i sve ostalo, a ti samo donesi sebe. Mnogo smo se zabavljali zajedno. Sećam se baš mnogo smeha – podsetio se bubnjar Bitlsa sinoć i tog dela Bolanovog života.
Istoimena pesma će se naći i na sledećem albumu T. Rexa nazvanog „Tanx“, gde je i „20th Century Boy“.
„Život je čudan“, peva u „Life Is Strange“ Bolan, „neki se kreću brzo, neki lagano“… Bolanovo prirodno ubrzanje pojačano je i drogama. Usledilo je novo vreme traženja, pipanja po mraku i, ruku na srce, lutanja. Takvi su mu dobrim delom i albumi „Zinc Alloy and the Hidden Riders of Tomorrow“ (1974), „Bolan‘s Zip Gun“ (1975) i „Futuristic Dragon“ (1976). U međuvremenu mu se ugasio i brak sa njegovom muzom Džun Čajld. (Ona je sve do smrti 1994. sa osmehom i ljubavlju govorila o njemu).
Amerika tada, izgleda, nije baš bila spremna za još jednu „britansku invaziju“. Prosečna publika oslanjala se uglavnom na kantautore ili se, sa druge strane, gušila u bendovima poput Eagles, Kansas, Chicago, Boston (odaberite grad, verovatno postoji i bend koji se tako zove), i tako će ostati manje-više sve do pojave panka. Tražeći načina da priđe američkoj publici, Bolan je tragao po soulu, a tražeći soul naišao je na Gloriju Džouns (poznatu iz prethodne ere po „Tainted Love“). Prvo prateći vokal, pa žena vođe benda, a potom i majka Rolana Bolana. Bolanov album „Light of Love“, objavljen u Americi, nije ni prišao top listama. I Bouvijeva zvezda će preko okeana zasijati tek kasnije.
„Ne plašim se smrti“
U Britaniji, dok su pakneri zviždali i pljuvali po Bitlsima, Stounsima, Cepelinima i drugim bendovima koje su shvatali kao „rok dinosauruse“, Bolana i Bouvija doživljavali su kao preteče. A Bolan je uzvraćao. Primera radi, na jednu od poslednjih svojih turneja poveo je The Damned. Oni su ga gledali kao istinsku veličinu. I ne samo oni. A on ih je promovisao i pozivao ih u svoju emisiju „Marc“.
Znake da će se vratiti u velikom stilu Bolan je dao još jednim odličnim albumom, „Dandy In the Underworld“ (1977). Bilo je to, nažalost, njegova poslednja ploča.
Postuhumno objavljeni „Billy Super Duper“ (1982) pre je zbirka skrpljena od snimaka nastajalih mahom u prvoj polovini sedamdesetih, pa dorađivanih bez Bolana i pitanje je kako bi zvučao da je on bio tu. Poginuo je u automobilskoj nesreći. Kada je pronađena njegova pesma „Solid Gold Easy Action“ mnogi njegovi fanovi u njoj traže i dokaze da je stihovima predvideo sopstvenu smrt.
„Ne plašim se smrti jer ne verujem u nju. To je samo prelazak iz jednih kola u druga“, zabeleženo je da je rekao.
I dok su sa jedne strane ostali pomalo groteskna sahrana i ružna rasprodaje bola, sa druge se Bolanov uticaj sve više širio. Objavljene su nebrojene kompilacije, pronađeni izgubljeni snimci, nizale su se brojne obrade. Neke od njih uradila je već sledeća generacija, (post)pankeri: Siouxie and The Banshees snimili su „20th Century Boy“ (1979), a istu pesmu i Replacements u Americi one godine kad je i otvorena Rokenrol dvorana slavnih. Tri godine ranije, u Britaniji je Bauhaus snimio svoju verziju „Telegram Sam“ i to im je postao jedan od najvećih hitova u karijeri, a iste godine američki pauer pop bend Bongos je snimio „Mambo Sun“ i sa tom obradom dospeo na top liste u Americi. Takvih primera ima zaista mnogo, u različitim (pod)žanrovima rokenrola. Pesmu „Life Is Strange“, recimo, obradio je 2003. Martin Gor iz Depeche Mode. I eto sad i tog benda kad i T. Rex u Rokenrol dvorani slavnih.
– Izgubili smo ga mnogo mladog, ali njegov kratak život doneo je više od 12 albuma koji su bili daleko ispred svog vremena kao što je bio i on. Uz pomoć Tonija Viskontija i njegovog benda T. Rex, Mark je svojim stilom započeo mnoge trendove. Zvali su ih glam rokerima, sa singlovima kao što su „Get It On“, „Children od the Revolution“ i, naravno, „Born To Boogie“. Ali za mene je to uvek bila samo sjajna muzika. I zato ljudi slučaju T. Rex i danas. Nema sumnje da oni pripadaju ovoj dvorani slavnih, konačno. Veoma sam ponosan što mogu da im poželim dobrodošlicu ovde – kazao je Ringo Star.
Priznanje je u ime benda T. Rex i svog oca primio Rolan Bolan.
– Zaista mislim da je moj otac poslat na Zemlju ne samo da bi svirao muziku, nego i da bi pokazao svoj jedinstveni magnetizam i harizmu. On jeste crpeo inspiraciju iz američke muzike, ali je stvorio sopstvenu pojavu i zvuk – kazao je on.
Šta bi, zaista, Mark Bolan rekao na ulazak u tu dvoranu? Da li bi je i on nazvao „Dvorana sramote“ (Hall of Shame) kao Džoni Roten iz Sex Pistolsa u pismu kada je 2013. odbio da uđe ili bi jednostavno rekao „dobro, hajde da napravimo veliku žurku i sve to posle zaboravimo“? To nikada nećemo saznati. A T. Rex slušamo i u 21. veku.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar