Bili smo na najvećoj i najprestižnijoj umetničkoj manifestaciji na svetu: Evo koji su najveći hitovi, najveći promašaji i kako je prošla Srbija

Pedrosa je slavu stekao kao revolucionarni kustos muzeja MASP iz Sao Paula, u kojem je u poslednjih desetak godina postavio izuzetno ambiciozne izložbe kojima je pomerio granice razumevanja istorije latinoameričke i brazilske umetnosti, pa su očekivanja od Bijenala bila opravdano velika. Tema zaista ne može da bude aktuelnija i intrigantnija: Dok se u Mediteranu svakog dana dave stotine i hiljade „stranaca“ i dok u Palestini i Ukrajini takođe svakog dana ginu stotine i hiljade ljudi, najbolji umetnici sveta pozvani su da na sve to daju svoj komentar. Mesto radnje: Najveća i najprestižnija umetnička manifestacija na planeti.

Bijenale je najvećim delom i ove godine podeljeno na dve glavne lokacije – Đardine, džinovski park koji je napravio Napoleon i Arsenale, bivše brodogradilište i magacinski prostor nekad moćne mletačke armije. Već u prvom kontaktu sa nacionalnim paviljonima u Đardinima postaje jasno da su umetnici većinski izabrali da se pozabave problematičnim momentima svojih nacionalnih istorija, a koji se uglavnom odnose na mračno nasleđe kolonijalizma, rasizma i diskriminacije nad raznim manjinskim grupama, od malenih plemena i naroda Amazonije do LGBT zajednica u islamskim zemljama.

Brazil je čak za te potrebe praktično promenio ime na Bijenalu, jer je njihov paviljon preimenovan u Paviljon Hãhãwpuá, što je jedan od mnogih termina koje starosedelački narodi koriste za teritoriju koju danas znamo kao Brazil. Umetnost starosedelačkih naroda i plemena u fokusu je i centralne izložbe kustosa Pedrose, koji kaže da je ovo stvaralaštvo često tretirano kao „strano“ čak i u rođenim zemljama. Na izložbi su predstavljeni radovi Maora, Aboridžina, američkih domorodaca, kao i Janomani naroda iz Amazonije.

Paviljone nekih zemalja praktično su preuzeli narodi koji su vekovima u tim državama bili žrtve sistematske diskriminacije, pa su Dansku predstavili stvaraoci inuitskog porekla sa Grenlanda, Brazil već spomenuti Janomani, dok su možda na najimpresivniji način predstavljeni domorodački narodi Australije, kroz fascinantan rad Arčija Mura, koji je s pravom dobio i glavnu nagradu Bijenala. Mur je, naime, ceo paviljon pretvorio u beskrajan rodoslov svoje komplikovane familije, a u rodoslovu se našlo čak 3.484 ljudi, čije je poreklo iz aboridžinskih naroda Bigambul i Kamiloaroj, ali ima i onih koji su škotskog i engleskog porekla.

Ovakav koncept se međutim vrlo brzo pretvara u prilično monoton i dosadnjikav posao, jer nažalost većina radova se previše oslanja na identične estetske i moralne imperative.

S pravom je kritičar „Njujork tajmsa“ Džejson Farago napisao da je posebno bizaran slučaj domorodaca iz Meksika i Australije, koji su predstavljeni kao „stranci“, jer su upravo oni poslednji na planeti koji bi trebalo da nose tu „titulu“. Problematična posledica ovakvog pristupa je da su praktično svi ljudi na svetu prikazani kao neka vrsta stranaca, što na kraju dovodi do toga da se umetnost takozvanog „Globalnog Juga“ ovde vidi kroz klasičnu zapadnjačku vizuru, kao mrtvi eksponati iz etnološkog muzeja, zarobljeni u vremenu i svojoj egzotičnosti.

Baš zato su zapravo najbolji delovi Bijenala mogli da se vide u nekim nacionalnim paviljonima, gde Pedrosa nije previše mešao prste. Osim spomenute Australije, među impresivnijima je bio i paviljon Nemačke, gde je Ersan Mondtag, koji je reprodukovao zgradu od azbesta koju je zidao njegov otac, koji je preminuo od posledica trovanja azbestom. Nasuprot ovom zagušljivom i jezivom, ali veoma upečatljivom prostoru, oko njega je mogao da se vidi SF futurizam izraelske umetnice Jael Bartane, koja je predstavila ideju bekstva ljudske vrste u svemir. Njen svemirski brod jedan je od vizeulno najmoćnijih detalja celog Bijenala i deluje kao da je kroz nekakav vremensko-prostorni portal iskočio pravo iz Kjubrikove „Odiseje“ u Đardine 2024. godine.

Jedno od najprijatnijih iznenađenja je paviljon Južne Koreje. Iznenađenje, jer kada uđete u paviljon, učini vam se da je u pitanju neka greška i da su Korejci zaboravili da postave bilo šta i da je zgrada prazna, a onda shvatite da je umetnica Ku Džeong na Bijenalu zapravo izložila – mirise! Instalacija podrazumeva i bronzanu skulpturu neobičnog deteta koje kroz nos ispušta niz različitih mirisa do kojih je došla nakon što je više od 600 ljudi odgovorilo na pitanje: „Koje je vaše mirisno sećanje na Koreju?“

Dok hodate raskošnim prostorom Đardina, teško je ne primetiti jedan paradoks koji je svima pred očima, ali kao da niko o njemu ne govori. Naime, uz svu priču o mučnom suočavanju umetnika iz najbogatijih zemalja sveta sa teškom kolonijalnom i rasističkom prošlošću, svuda oko njih mogli su da se vide radnici Bijenala koji su obavljali najteže fizičke poslove (nošenje džakova i kutija sa hranom, pićem i svim ostalim što treba). Svi odreda bili su sa famoznog „Globalnog Juga“, iz zemalja koje su upravo bile pod kolonijalnom upravom država iz kojih ovi umetnici potiču.

Još jedan paradoks Bijenala jeste da je Paviljon o kojem se možda i najviše pričalo ove godine bio jedini kojeg niko zapravo nije ni video – paviljon Izraela. Usled tragedije kroz koju prolazi narod Palestine, umetnici i kustosi iz Izraela doneli su odluku da ne otvore svoju izložbu sve dok Hamas i vlada Benjamina Netanijahua ne postignu sporazum o oslobađanju talaca i prestanku bombardovanja i vojne operacije u Gazi. Rezultat: Možda najveće redove na Bijenalu videli smo upravo ispred papira na kojem je istaknuta odluka izraelskih umetnika.

Ekipi „Nove“ možda najinteresantnija i najneobičnija izložba zapravo nije ni u Đardinima ni u Arsenalu, već u fonaciji "Prada" u venecijanskom palacu iz 18. veka u centru grada Ca’ Corner della Regina. U ovoj bivšoj zalagaonici švajcarski provokator Kristof Bihel postavio je imerzivnu izložbu „Monte di Pietà“, koju nije lako opisati konvencionalnim jezikom. Na papiru, reč je o istraživanju tema finansijskih dugova i biznisa kao takvog. U praksi, reč je o neverovatno minucioznoj, na momente haotičnoj, ali uvek impresivnoj kolekciji predmeta, video radova i dijamanta (da, dijamanata!) za čije puno istraživanje vam treba možda i čitav jedan dan. Imali smo samo sat vremena da ispratimo sve što je Bihel predstavio, ali sav humor, genijalnost i autoironija staju u male kutijice izložene u jednoj od bezbroj vitrina ove izložbe, a na kutijicama piše: „Artist‘s Shit“.

Paviljon Srbije: Zašto ga morate videti

Srbiju na Venecijanskom bijenalu predstavlja Aleksandar Denić, umetnik koji je slavu stekao kao pozorišni scenograf. Možda je zbog toga njegov rad „Exposition Coloniale“ u nekim krugovima kritikovan i pre nego što su ga ljudi videli, jer, eto, čovek dolazi iz neke druge umetnosti.

Ako ste negde videli fotografije srpskog paviljona iz Venecije i pomislili da su kritike možda i na mestu, evo saveta iz prve ruke: Nemojte suditi o izložbi pre nego što je zaista vidite. Jer, kada prođete pored blagajne koja se nalazi na ulazu u Denićevu izložbu, vi ulazite u veoma zabavan, pametno osmišljen i efektan mikrosvet u kojem su životi svih nas iz razvalina bivše Jugoslavije predstavljeni kao igrališta velikih i moćnih kompanija. Najzabavniji momenat: I te kompanije i njihova carstva zapravo su možda već sad i sami u razvalinama.