"Beograd nikad nije bio primitivniji": Šta je Božo Koprivica govorio za Nova.rs

U intervjuima koje je Božo Koprivica, koji je preminuo u 76. godini posle duge i teške bolesti, davao za portal Nova.rs pričao je o knjigama, fudbalu, Beogradu...

Svedočio je književnik i dramaturg kako su svi daroviti ljudi autodestruktivni. Pominjao je u tom kontekstu Džordža Besta, Hendriksa, ali i Dušana Prelevića Preleta...

- Igrali smo jednom fudbal ispod Kalemegdana, kad mi je on uklizao u noge. I posle je rekao: “Majku mu j… crnogorsku, ne traži faul.” I onda sam ja njega zvao da se bijemo u Studentski park. Krenemo, a on kaže: “Aj' svratimo u Kolarac”. Bio je mnogo pošten čovek. Kad je umro Davorin Popović, Prele je napisao: “Došao je momak iz Sarajeva u plavoj košulji i sve nas počistio”.

U jednoj od svojih knjiga pominjao je pojam “beogradistika”, a na pitanje ko je najbolje pisao o Beogradu, odgovorio je:

- Miloš Crnjanski, Stojan Novaković, dobro je naravno pisao i Tirke. Ali meni je najdraža knjiga arhitekte iz čuvene porodice, Milana Leka “Ulice Beograda”. To su samo imena ulica i trgova, nabrajanje… Kao ulicoslovar, kao enciklopedija. I onda vidite kakva je to istorija, ko je sve dobijao ulice, kako su se menjala imena… Čak je bila i ulica Adolfu Hitleru u Zemunu. Inače, Tirke je bio pisac, on nije bio novinar. I sa svim tim znanjem mogao je da piše o melodrami, muzici, Koka-koli… Znam, meni su posle govorili da se Tirke promenio i slično. Ali ja o ljudima pamtim ono najbolje kod njih. A kad je novinarstvo u pitanju, meni je mera bio Feral Tribune, za njih sam dao intervju u njihovom poslednjem broju, pa me ćerke zezaju da sam ga zatvorio. Ali to su mi bili prijatelji.

Sećao se i velikog prijateljstva s piscem Mirkom Kovačem:

- U romanima “Kristalne rešetke” i “Uvod u drugi život” Kovač je najlepše stranice o Beogradu napisao. Kako ga je Beograd primio, kako se tu osećao kao u svojoj kući, tu ima prijateljstva, ljubavi… Najveća prijateljstva sa Kišom, Pekićem, Davidom... On nikad nije pisao protiv svojih prijatelja, nego protiv onih koji su zasluživali. Na primer, Dobrica Čosić. On je bio prosečan pisac, na početku je bio darovit, ali slabo se snalazio u fantastici, erotici, u humoru… Ne kažem da nema neko svoje mesto, ali grupa oko njega je proizvela Karadžića. Jedno četničko đubre najgore vrste. Njegov otac je pravio razne vrste zločina i bio je špijun. I sve te pljačke u ratu… Ja sam Crnogorac, a voleo bih da sam Irac, ali sam Jugosloven. Mada više volim kad neko kaže da je Dubrovčanin, kao što je bio Milan Milišić, ili Zagrepčanin, Beograđanin, Cetinjanin...

U knjizi “Bluz dva prijatelja u 54 tjedna” zabeležio je da “nikad više primitivaca nije bilo u Beogradu....

- Nikad Beograd nije bio primitivniji, ali ne samo zbog politike, to je već opšte mesto, nego u svakodnevnom ophođenju. Znate ko je bio vođa navijača Partizana kad sam ja klinac dolazio u Beograd kod braće? Bio je neki Valjevac, čičica simpatičan sa šeširićem. Ovo sada nisu navijači. Ne mogu da zamislim, recimo, bivšeg fudbalera Partizana Zorana Miladinovića da se izvinjava nekom od ovih nazovi navijača… On bi se uhvatio za onu stvar i rekao: “Marš!”. Ali uprkos tome, Beograd je i dalje veliki. Jedino kad iz Beograda odete negde napolje, nemate strah i niste impresionirani - pričao je i dodao:

- Ja ne mogu ni mrvicu da vratim Beogradu šta mi je dao. Od utakmica do filmova, od džeza do Bemusa i Festa, ljudi koje sam upoznao… Od Kiša, Kovača, Žike Pavlovića, Dušice Žegarac, Nede Arnerić, Pavla Vuisića, do ulica i krajeva grada...

Sećao se i svog rodnog grada - Nikšića. Pričao je za Nova.rs da Nikšić ima specifičnu gradsku kulturu, što je obrazložio jednim primerom:

- U Nikšiću je bio amalin Jovo Borozan Džada, vukao je ljudima stvari kolicima. Bio je ritual kad on ruča u kafani. Govorio je Pjevanje od Mažuranića, kola iz Gorskog vijenca, znao je Bodlera... Kad je on umro, pošto je bio sa Cetinja, čitav građanski Nikšić je ustao i pratili smo ga sve do tamo. Jednom sam se sporečkao sa velikim pesnikom Milanom Milišićem iz Dubrovnika, koji je bio prva žrtva rata u tom gradu, oko poezije Brane Petrovića i gotovo da je došlo do toga da raspravu rešimo na šake. Onda me on pita odakle sam, ja kažem iz Nikšića, na šta on kaže: to je jedini grad u zaleđu u kome sam imao kompleks.

Secirajući situaciju u našem društvu decenijama unazad prisetio se jednog neveselog primera:

- Jedan od najvećih srpskih pesnika Rastko Petrović na ulici prodaje na engleskom napisanu knjigu o Mikelanđelu i umire sa osam dolara u džepu. Zadužbina Miloša Crnjanskog, najvećeg srpskog pisca i jednog od najvećih svetskih pisaca prve polovine dvadesetog veka, bila je u jednom sobičku Udruženja književnika pored klozeta. Dobrica Ćosić mu je rekao u Prosveti „Drago mi je da ste se vratili“, a Crnjanski mu je odgovorio: "E, jedino vama nije drago, sada je drugačiji redosled“. Ovde nedostaje kriterijuma.

Još davno je rekao za Vučića da je “svakosatno klepetalo”, a te reči nije video kao veliku odvažnost:

- Nisu to velike hrabrosti. Ovde samo treba 100 ljudi spremnih da poginu na ulici, jer ovi su takve kukavice, neutemeljeni ljudi. Samo nam nedostaje odlučnosti i spremnosti na žrtvu. Oni su već poljuljani, i treba im zadati završni udarac. Neki pridaju značaj Vučiću, kako on manipuliše, ali to su sve iznuđeni potezi. Ja nikad ne idem na nerešeno, i nikad ne znate šta može da iznenadi, pogotovo to mislim za Beograd. Beograd ipak ima u tradiciji 27. mart, spontani narodni gnev.