YU Grupa: Sebi smo život organizovali tako da nas muzika ne opterećuje, nemamo probleme

Veče, kao i ceo projekat vezan za snimanje albuma, organizovano je uz podršku Konzulata Jamajke u Srbiji, koji stoji iza celog projekta spajanja domaćeg roka i reggae zvuka. Glavni inicijator i pokretač projekta je počasni konzul Jamajke u Srbiji, Mirko Miljuš. Članovi benda su više puta istakli da je on najviše zaslužan za to što se bend našao u Kingstonu, u legendarnom Tuff Gong studiju, koji je osnovao Bob Marley, kao i u Anchor studiju u Kingstonu, gde su snimili album, piše Danas.

Miljuš je najavio da će sav prihod od prodaje ploča i CD izdanja, a očekuje se da će iznositi 20.000 evra, biti doniran udruženju DEBRA, koje pomaže da „deca leptiri“ žive bez bola.

YU Grupa je odsvirala većinu svog novog materijala, a na sceni su im se pridružili muzičari poput Voje Aralice, Saše Loknera, Jovana Matića i Nemanje Kojića Kojota, dajući novim aranžmanima dodatnu energiju uživo. Publika je među prvima čula pesme u reggae ruhu, dok je atmosfera u dvorištu Dorćol Platza na trenutke podsećala na Jamajku. Upravo takav spoj neočekivan, ali prirodan, najbolje opisuje i sam album, koji je već na promociji pokazao da ima potencijal da postane jedno od njihovih najzanimljivijih izdanja u poslednjih nekoliko godina.

Članovi benda su se obratili novinarima, koji su želeli da znaju kakva sećanja i uspomene nose sa ovog popularnog karipskog ostrva.

Novinare je zanimalo kakve utiske YU Grupa donosi sa Jamajke i koliko je to iskustvo promenilo njihov zvuk. Kako kažu, to nije bilo samo još jedno putovanje, već potpuni susret sa drugačijim svetom – „drugačija je hrana, drugačiji su ljudi, drugačije se svira i diše muzika“, pa priznaju da se iz tog iskustva nisu vratili isti.

U svirci su, objašnjavaju, dobili nove nijanse, više prostora i „momente kada smo više na leđa nego ranije“, umesto stalnog napada koji je ranije bio njihov zaštitni znak. Dodaju i da se takva promena ne može do kraja prepričati – „to mora da se doživi na licu mesta“.

Na pitanje da li bi im ovakav projekat pao na pamet pre nekoliko decenija, kroz osmeh priznaju da verovatno ne bi – „samo što smo stariji pa smo opušteniji“. Ključnu ulogu u svemu imao je Mirko Miljuš, čija ih je ideja, kako kažu, „zarazila“ gotovo bez mnogo razmišljanja. Od jedne usputne priče o putovanju i motorima, stiglo se do Jamajke i albuma koji danas zvuči kao logičan, ali tada potpuno neočekivan korak.

Obrada sopstvenih hitova u reggae maniru za njih nije bila rizik. „Uopšte nije rizično, naprotiv – to je izazov“, poručuju, dodajući da ih je upravo promena iz rokenrola u drugačiji izraz dodatno pokrenula. I dok su u studiju istraživali novi zvuk, pojedini članovi su se, kako priznaju, zaljubili i u sam način života na ostrvu. Žika nam je ispričao kako mašta o ideji kućice pored okeana, pecanju i sporijem ritmu deluje kao savršen beg iz svakodnevice.

Priča o motorima, koja je sve i pokrenula, na kraju je ostala više anegdota nego realnost – na Jamajci dominiraju manji motocikli, pa su shvatili da bi tamo „bilo jednostavnije iznajmiti nego dovoziti svoje“. Ipak, upravo takvi detalji, kažu, čine iskustvo autentičnim.

Kada je reč o izboru pesama za album, priznaju da je odluka bila gotovo spontana. „Mogli smo još trideset da odaberemo“, kažu, ali je konačan izbor došao kao splet okolnosti i trenutka – „da smo snimali mesec dana ranije ili kasnije, verovatno bi bilo drugačije“. Na kraju, „Bus to Zion“ vide kao iskorak i eksperiment, a ne kao trajni zaokret – bend ostaje veran svom zvuku, ali, kako poručuju, uvek spreman da istražuje nove pravce i pomera sopstvene granice.

Na kraju, u kratkom razgovoru za Danas, braća Jelić su nam rekli koliko su znali o reggae muzici pre, šta su pratili, i koliko danas znaju o tome.

Koje su vam najomiljenije stvari koje ste videli, čuli i osetili na Jamajci? Šta vam je tamo ostalo kao najjači utisak?

Dragi Jelić: Pa na Jamajci praktično ne postoji druga muzika. Gde god da smo bili – u autu, hotelu, bilo gde – sve je reggae. Bob Marley je tamo ikona, to je nešto što je jednostavno svuda prisutno.

A i sve ostalo je drugačije – mirisi, ukusi, hrana. Mi smo se uglavnom hranili po hotelima, ali i to što smo usput probali, ta njihova piletina, sve ima neki svoj način pripreme. Moram da kažem, materijalno možda ne stoje najbolje, ali duhom i tom ljubavlju prema životu – to je ono što svi možemo da naučimo od njih.

Žika Jelić: Obišli smo dosta reprezentativnih mesta, sve je bilo jako dobro organizovano zahvaljujući konzulu, gospodinu Mirku Miljušu i ljudima koji su bili sa nama. Videli smo mnogo toga značajnog za Jamajku.

Posebno bih izdvojio mesto rođenja i mesto gde je sahranjen Bob Marley, to je praktično kao hram, mesto hodočašća.

A ostalo mi je u sećanju i jedno posebno mesto koje sam ja doživeo kao raj na zemlji, imanje koje pripada Krisu Blekvelu, čoveku koji je lansirao Marleyja i ceo taj muzički talas. Proveli smo tri sata u razgovoru sa njim, bilo je zaista inspirativno. Na kraju smo čak zaključili da je šteta što se nismo sreli ranije, možda bi se tu otvorila i neka saradnja, jer je imao priliku da čuje i našu muziku.

A šta pamtite kao prve stvari iz jugoslovenskog roka i muzike koje imaju veze sa reggae zvukom?

Setite se 70-ih, 80-ih ili nečega iz novije domaće scene.

Dragi Jelić: Iskreno, ja sam od onih ljudi koji se ne vraćaju mnogo u prošlost. Mene zanima sadašnjost i budućnost. Mi sviramo te stare pesme, ali ne živimo od njih, stalno idemo dalje i stvaramo nešto novo.

A neke nove domaće rege bendove da li pratite?

Žika Jelić: Iskreno, reggae kao pravac me ranije nije posebno zanimao. Naravno da sam ga slušao, ali tek kada sam došao na Jamajku i video odakle to sve dolazi, tek tada sam ga zaista osetio. To se ne može objasniti, to mora da se doživi.

Tada sam se zapravo i „primio“ na tu muziku i taj način života. Kao što je već neko ranije rekao, tamo vazduh drugačije miriše, ljudi su opušteniji, nema nervoze, svi žive lagano. I to je nešto što je zaista vredno i što bi moglo i ovde da se primeni u nekoj meri.

Vi ste bend sa više od pola veka staža. Koji su, uopšte, problemi jednog benda koji traje 56 godina?

Dragi Jelić: Mi nemamo nikakve probleme. Mi smo sebi život organizovali tako da nas muzika ne opterećuje, nego da nas oplemenjuje. Druženje, probe, sve to je naša hrana. A mladim ljudima bih samo poručio da budu strpljivi i da guraju ono što su naumili. Neko će to čuti i prepoznati, i budućnost je ipak njihova.