Balašević izbliza – Magija Đoletovih koncerata u Sava centru

Kultura 23. feb. 202121:12
Podeli:
Foto:Privatna arhiva Vuka Žugića

Đole i koncerti u Sava centru su bili jedno. To je bila magija. Scena Sava centra je bilo njegovo umetničko borište, on ju je osećao kao svoju i osvojio je to pravo da na njoj može sve sa nama i mi zajedno sa njim, priča za Nova.rs Vuk Žugić, dugogodišnji direktor kulturnih programa Sava centra i prijatelj Đorđa Balaševića i njegove porodice.

– Jedna od prvih ideja koju sam uradio kada sam došao u Sava centar bilo je da ostvarim dogovor sa Đorđem Balaševićem oko serije koncerata. Smatrao sam da on u sebi sjedinjuje poetiku Boba Dilana i Lenarda Koena, Bitlsa, Arsena Dedića i Bulata Okudžave. Ali i da ima lucidnost Zorana Radmilovića uz koga sam ja odrastao, u Ateljeu 212.

Poziv na novogodišnje koncerte Đorđa Balaševića, kako kaže, bio je poziv u njegov i naš svet.

– Ljudi su čekali celu noć strpljivo kako bi kupili karte za taj događaj, sve do deset ujutru dok se blagajna ne otvori. Ne samo zbog koncerta, to je bilo više od toga, to je bilo pripadanje jednoj strani, vrednostima čija je on bio metafora. A on je bio svetlost kojoj su svi hteli da priđu, znali su sve njegove pesme. Zvali su me za ulaznice i ljudi koji nisu bili toliki fanovi, ali su hteli da budu deo te priče, da osete tu magiju – objašnjava Žugić i dodaje su ih pozivali ljudi iz celog sveta koji su planirali dolazak u zemlju i Beograd zbog Đoletovih novogodišnjih koncerata.

Đorđe Balašević počeo je da nastupa u Sava centru od 1986. i imao je rekordnih 130 koncerata koji su bili rasprodati mesec dana pre datuma održavanja.

– Uvek je govorio da par karata bude sačuvano i kada je dolazio na koncert uvek je bilo ljudi koji su čekali sa nadom da će neko prodati ulaznicu ili da neko neće doći pa će ih obezbeđenje možda pustiti. I onda naiđe Đole i pita: „Niste nabavili karte na vreme, i šta sad, očekujete da slučajno naiđe Balašević i slučajno vam pokloni karte ili vas uvede“. Oni gledaju, a on onda kaže: „E dobro ste osećali“ i izvadi ulaznice.

Tada nije bilo društvenih mreža pa su, priča Žugić, pratili oglase u kojima su ljudi vapili da nekako dođu do karte za za jedan od njegovih koncerta.

– Pratili smo posebne priče u tim oglasima. I tako sam jednom naišli na tekst jedne bake koja se oglasila rečima: „Dajem bilo šta za dve ulaznice koje moram da obezbedim svom unuku“. Đole je rekao: „Pozovite baku i recite joj da će njen unuk biti moj gost“. Tako je i bilo. A takvih priča ima mnogo. On je bio i veliki dobrotvor, dobijao je mnogo pisama i uvek bi nekom deo prihoda podario, ali nije voleo o tome da se priča. Takav je divan čovek bio Đorđe Balašević.

Posebni trenutak za zaposlene u Sava centru bilo je druženje sa Đorđem Balaševićen nakon poslednjeg koncerta.

– Posle svake serije koncerata, u ime male zahvalnosti, Olja donese slano i slatko posluženje, i tada se okupe svi učesnici da proslave dobro urađen posao, opustimo se i proveselimo. I to se uvek događalo na sceni – kaže Žugić, koji je bio prvi čovek organizacije ovih koncerata.

Olivera Balašević i Vuk Žugić Foto:Privatna arhiva Vuka Žugića

Spoj najrazličitijih talenata koje je Balašević nosio u sebi bio je garancija da će izazvati ogromno interesovanje, ističe naš sagovornik.

– A to je zato što je naš Đole bio čovek dirljive osećajnosti i neverovatne lucidnosti da prepriča i opeva sve ono što je oko nas i u nama, da vidi ono što mi ne vidimo i da nam svojim čarobnim prahom na neki način to približi i unese u naše duše. On je stvarno bio pesnik koji diše, piše i govori u slikama. Kada sedite sa njim, a ja sam imao to zadovoljstvo i privilegiju mnogo puta, vidite divne slike u svakoj njegovoj misli, reči, a u njima osim njegove osećajnosti i tananosti imamo i velike poruke.

Samo jedan mali stih je, nastavlja, pokazatelj toga kako Đole pravi poeziju od jedne male priče koja je nastala kada su sadili lipu iz njegovog kraja:

– „Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio. Taj nije ništa uradio. I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad“. Kakva filozofska minijatura, esej u nekoliko redaka i reči, kakva dubina. To je on imao u sebi, čovek koji je mogao i uspeo jedini da u ravnici prepozna i dočara nam talase mora i peščanih plaža. On je bio slikar i graditelj svojih pesama, dočaravao nam je bašte i atare u slikama koje nikada nećemo zaboraviti.

Olja i Đorđe Foto:Privatna arhiva Vuka Žugića

Balašević je bio svetionik pravih i trajnih ljudskih vrednosti, ukazuje Vuk Žugić.

– A biti to u ovoj našoj stvarnosti, u prašumi ljudi, svega, to je bilo ono najdivnije od Balaševića. Podsećao nas je da stojimo uspravno, da imamo stav, prosto posebnost njegovih talenata, vrlina i vrednosti vidi se u ovome svemu što ovih dana vidimo u slikama iz svih gradova i krajeva nekadašnje Juge. On nas je povezao osećajnošću, onim najlepšim u svima nama, jer je bio metafora Dobra. Da vidimo i mislimo dobro, ono najbolje u drugima i da je to najveća inspiracija. A to je za njega tako i bilo.

Komentari

Vaš komentar