Nikada nismo napravili intervju ali, u suštini, nije bilo ni potrebe. Sve mi (nam) je rekao u jednom neprekinutom razgovoru koji je trajao decenijama: biranim rečima u vanvremenskim stihovima i setnim notama.
On je pevao, mi smo slušali. O čemu god hoćeš, ali na način kako je samo on umeo.
Najviše o ljubavi. O onim prvim koje su dolazile „tiho, nezvane, same“… O onim koje odnese nadošla Tisa. O onim tužnim „kad stigneš u svatove njene“. O onim dalekim u kojima draga „uči džudo, pravi ikebanu“. O onim nemogućim, kada te „njen babo uzme na nišan“. O onim koje večito fale i bez kojih se „život kruni uzalud“. O onima koje su nosile ime Olivera, Anđela, Anita, Ljudmila , Julia, Otilia, Katrin, Mirka, Ljerka, Veronika Bačić, Melanija Matić, Lela Doronjski, Buba Erdeljan… O srećnim i nesrećnim, izmišljenim i stvarnim, prolaznim i neprolaznim, za svaku je ljubav imao rimu. Pomislim da je tu ljubav bog i izmislio samo zato da bi je Đole Balašević mogao ovako opevati.
A nije samo ljubav. Opevao je čega god se dohvatio.
Tugu mornara kome je davno more oteklo u nepoznato.
Ambiciju štrebera. Niko kao Bane „…dobri sin, tih i miran, čist i fin“, taj „vredni mrav, poslušan i učtiv sav…“
Treću radničku smenu, proletere, umorne livce…. koji vraćaju tuđi dug.
Uzvišeni dug sina prema ocu koji „sad ima moć da pred svima podigne glas“.
Nadmenost sina jedinca, „otrova za udavače“ i „štuke što se retko peca“.
Pevao je o sudbinama. Vasa Ladački je roman u stihu. U Boži Pubu Vojvodina je dobila svog Doka Holideja.
U „D molu“ i „Ringišpilu“ se tuga i melanholija mogu rukom opipati.
Vrištao je protiv nepravde kroz slomljene grane bagrenja.
A ono kad su jednom sadili lipu, pod njom je ostao nauk dostojan najdublje životne mudrosti: ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio…
Nije se libio da opeva ni onu mračnu stranu, džarao je perom i tamburom po blatnom talogu politike.
Opevao je nesrećnike koje je zapalo da oružjem pišu istoriju. Stvarno, „…Šta su znali generali i brkati majori?“ Osim da viču Pali! I zato Đole krivicu adresira na našu adresu: krivi smo mi što smo ih pustili.
Pokvarene licemere crvene buržoazije koji „svoju decu prate u mračne konzulate“.
Njegov „Soliter“ je najtačnija dijagnoza umiruće Jugoslavije. Fasada drži a temelji klize…
Kao što je „Dno dna“ himna našoj najnovijoj propasti. Rima za tminu. Otkad je sveta i veka i nas, najveće protuve prigrabe vlast…
Za sve što nam se događalo, što nam se spremalo i što nas je tištalo Đorđe je imao lirski odgovor.
Bio je šeret i melanholik u isto vreme.
Umeo je i da rasplače i da zabavi!
Vladao je metaforama kao da mu ih je svevišnji u nasleđe ostavio!
Nosio je originalni smisao za humor kao legitimaciju.
I rođeni osmeh u očima iznad kojih su se nadnosile mangupski podignute obrve.
Njegovi koncerti su se željno iščekivali i pamtili.
Voleli su ga svi koji su imali srce. Nisu oni kojima isto služi samo kao pumpa.
Nije priznavao plemena i čopore, bio je uzvišeni Sloven i svoje slovenstvo nije rasitnjavao.
Jeste, prezirao je mufljuze i pokvarenjake, „lopuže što voze tuđa kola“, „džipadžije, butikaše“, „izbore, plakate“, „škrtariju, intelektualce koji važno vrte palce…“ Ne volem vas, nije imao problem da im poruči. Ta njegova pesma je najlepši „manifest mržnje“ koji će svako, ko iole drži do sebe, potpisati.
Đorđe Balašević je budio najlepše emocije i bio inicijalna kapisla onog lepog i uzvišenog u nama. U njegovim pesmama je svako od nas bar jednom pomenut (i opomenut), svako će u nekom od Đoletovih stihova naći neku svoju životnu epizodu, a mnogi prepričavaju viceve ne znajući da su autorsko delo Panonskog mornara.
Više, nažalost, neće ispričati nijedan štos niti napisati još neku pesmu. Ušao je, sa kartom u jednom pravcu, u strofu one koju je napisao pre više od trideset godina i u kojoj će mesečina da mu zaveje trag. Kad odem. Pogrešna pesma, u pogrešan čas.
Uz njene taktove odlepršala je jedna prosta duša slovenska.
Otišla je da napravi ravnotežu među zvezdama.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare