Arsenijević: Pristojni ljudi se povukli pred rijaliti užasom

Arsenijević je rođen 1977. godine u Beogradu. Završio je Devetu beogradsku gimnaziju a potom upisao studije filozofije i radio kao novinar. Diplomirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti i radio kao predavač od 2005. godine. Jedan je od osnivača produkcijske kuće "Art & Popkorn".Za kratke filmove je dobio više od 30 nagada, uključujući dve Zlatne plakete Beograd, Zlatnog medveda u Berlinu, nagradu Evropske filmske akademije, kao i nominaciju za Oskara za film "Atorzija". Filmom "Ljubav i drugi zločini" Arsenijević je 2008. osvojio nagradu za najbolju režiju na Međunarodnom filmskom festivalu u Sofiji.Nakon deset godina pauze, Arsenijević je snimio dugometražni igrani film "Strahinja" koji se s nestrpljenjem očekuje.

- Glavni junak je Ganac koji je uzeo srpsko ime kako bi se bolje uklopio u sredinu, uči naš jezik, volontira za Crveni krst i pokušava da dobije azil. Njegov san je da bude profesionalni fudbaler i na probi je u lokalnom timu. S druge strane, njegova žena Ababuo je glumica i ne snalazi se u novoj sredini i novom životu. Jednog dana u izbeglički kamp dolazi velika grupa Sirijaca, među kojima je Ali, levičar i idealista. Ababuo ga ismeva, ali sledeće večeri, kada Sirijci nastave dalje ka Zapadnoj Evropi, Strahinja shvata da je Ababuo otišla sa njima. Bez reči objašnjenja. I tako Strahinja kreće za njima, balkanskom migrantskom rutom. Za razliku od svih ostalih, on se rutom kreće kako bi ponovo sreo svoju ljubav - opisuje Arsenijević radnju filma.Kako ste došli na ideju da ekranizujete čuvenu narodnu pesmu, kojom je bio oduševljen i veliki Gete?- Više od milion ljudi je tokom migrantske krize došlo u Evropu. Bili smo neposredni svedoci toga. Neki od njih, koje sam upoznao tokom istraživanja za film, zaista žele da ostanu i otpočnu novi život u Srbiji. Dakle, ova pesma je važan deo kulturne baštine sredine u kojoj žele da nastave život. Bilo mi je zanimljivo da zamislim kako bi ovaj ep izgledao danas, u ovim okolnostima, ako bi oni bili glavni junaci. Naravno, već su do mene došli konzervativni glasovi koji se protive ovakvoj adaptaciji našeg kulturnog nasleđa. Ja iskreno verujem da je tradicija živa dok god je relevantna u sadašnjem trenutku. Uostalom, i film Vatroslava Mimice i čuvena Mihizova drama dosta slobodno interpretiraju pesmu. Na svakoj generaciji je da je učini savremenom, a istovremeno suštinski vernom izvoru.

Gde je sniman film?- Reč je o koprodukciji Srbije, Francuske, Litvanije, Bugarske i Luksemburga. Sniman je u Srbiji i malim delom u Litvaniji. Glavne uloge u ljubavnom trouglu igraju francuski glumac Ibrahim Koma, austrijska glumica Nancy Mensah-Offei i sirijski glumac Maxim Khalil, a od naših glumaca su tu Nebojša Dugalić, Slaviša Čurović, Ivana Jovanović… Svi statisti u filmu su zaista migranti iz prihvatnog centra u Krnjači, a neki od njih imaju i manje uloge u filmu. Polako završavamo film, čekamo da epidemiološka situacija bude bolja, pa se nadamo da ćemo ove godine imati premijeru.Nedavno ste se vratili iz Moskve. Šta je toliko bilo važno da u vreme pandemije otputujete tamo?- Snimao sam jedan dokumentarac u produkciji Evropske asocijacije festivala. To je krovna organizacija koja više od pola veka okuplja najveće pozorišne, muzičke, umetničke festivale Starog kontinenta. Oni su pozvali pet umetnika sa raznih strana sveta da sa ljudima iz sveta politike i biznisa razgovaraju o stanju umetnosti danas. Sve se dešavalo u sklopu Moskovskog zimskog umetničkog festivala koji organizuje čuveni ruski dirigent Jurij Bašmet, koji je bio i jedan od pet umetnika koji su učestvovali u diskusijama. Neki veoma uticajni ljudi su razgovarali o odnosu Istoka i Zapada, hladnom ratu koji se u mnogim aspektima još nije završio, odnosu novih generacija prema kulturi i umetnosti, uticaju novih tehnologija, kulturi u pandemiji...

Da li je, s obzirom na epidemiju, bilo komplikovano putovati u Rusiju?- Sve je bilo neverovatno organizaciono komplikovano, sa vizama, vakcinacijom, dozvolama, striktnim pridržavanjem epidemioloških mera… Ali poruka je jasna, neki ljudi su se, uprkos svemu, izložili riziku, jer veruju da je i u ovom trenutku, možda posebno baš sada, važno promišljati umetnost i važno je uživo se sastati i razgovarati. Onlajn nikada neće moći da zameni susret uživo.Sa kakvim utiscima ste se vratili?- Bilo je jako uzbudljivo. Nakon gotovo godinu dana bez putovanja dobio sam priliku da snimam u novoj sredini, sa ruskom filmskom ekipom. Sada sam u montaži, sa višesatnim materijalom i pokušavam da napravim zanimljivo filmsko svedočanstvo o ovom pomalo utopističkom i optimističnom događaju.

Čini se da vas nagrade koje ste osvojili sa kratkim filmom "Atorzija" nisu ponele. S ove vremenske distance, kako vam izgleda taj period "slave"? Čega se najradije setite?- Ja sam se u celoj toj stvari svim silama trudio da ostanem na zemlji. Svoj. I čitav. Jer sa prvim profesionalnim kratkim filmom dobiti Zlatnog medveda u Berlinu i sedeti na dodeli Oskara kao jedan od nominovanih - to prosto nije normalno. Kako dalje? Mene je taj veliki uspeh na početku karijere na neki način oslobodio ambicija. Jer šta sad, da sa sledećim filmom želim da ipak osvojim Oskara? Besmisleno.https://www.youtube.com/watch?v=HlhezvPd8DgZašto ste napravili ovoliku pauzu? Koje su se sada sve kockice sklopile da ponovo sednete u rediteljsku stolicu?- Napravio sam zaista dugu pauzu, prošlo je deset godina od prošlog filma, ali to ne znači da sam sedeo skrštenih ruku. U međuvremenu sam radio na dva filma koja se, iz ovih ili onih razloga, nisu ostvarila. Napraviti film nije laka stvar. Ja se uvek šalim, lako se gleda, teško se pravi. No, bavio sam se raznim projektima i poslovima koji nisu bili režija, ali su vezani za film, a na koje sam jako ponosan.Koji su to sve projekti?- Pre svega već 15 godina predajem režiju na FDU, sada sam na master studijama. Imamo male grupe, nastava je intenzivna, izazov je prilagoditi se svakom studentu ponaosob i zbog toga je uvek uzbudljivo. Postoji jedna živa, istinski kreativna razmena sa mlađim kolegama i u tome zaista uživam.U saradnji sa Gete institutom pokrenuo sam regionalni profesionalni trening program First Film First koji pomaže mladim rediteljima da razviju svoj prvu dugometražni igrani film. On podrazumeva četiri radionice u četiri zemlje a ona najkompleksnija, tokom koje učesnici snimaju po jednu scenu iz svog budućeg filma, dešava se u Beogradu. Kao umetnički direktor programa imao sam priliku da tesno sarađujem sa nekim od vodećih evropskih filmskih autora koji su angažovani kao tutori, što je zaista neprocenjivo iskustvo. Sa druge strane upoznajem neke jako talentovane mlade ljude i učestvujem u njihovom kreativnom procesu. U međuvremenu je snimljeno desetak filmova i zaista smo ostvarili veliki uspeh.Šta vam je u svemu tome najznačajnije?- To što se stvorila jedna kolegijalna atmosfera, snažna kreativna energija, osećaj zajedništva među polaznicima. Godišnje primamo samo osam učesnika i opet je sve jako lično. Sada je već 40 učesnika prošlo kroz program i sa svima smo i dalje u živom konatktu.Aktivni ste i kao urednik filmskog programa u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Zašto vam je to bio izazov?- Mislim da bi svaki reditelj trebalo da jedno vreme vodi bioskop. Mi smo po prirodi našeg medija nekako odvojeni od publike. Za razliku od pozorišta, na primer. Osim na festivalima kada pratimo svoje filmove, nemamo taj živi kontakt. DKC je kultno mesto, najstariji aktivni bioskop u Beogradu, ima svoju profilisanu publiku. Ponekad samo sedim u foajeu i gledam ljude kako ulaze u salu. To su neki, već na prvi pogled je jasno, pametni, obrazovani, pristojni ljudi kakve sve ređe viđam u javnosti. Povukli su se pred naletom ovog rijaliti užasa.

Napravili ste Filmsku galeriju. Šta je bila osnovna ideja?- U tom pomenutom foajeu koji je imao razne namene tokom godina, divnom prostoru sa onom prepoznatljivom monumentalnom kupolom, napravili smo pre pet godina Filmsku galeriju. I do sada smo imali, usudio bih se da kažem, niz veoma uzbudljivih i uspešnih izložbi koje su putovale i u druge gradove. Galerija je otvorena sa projektom obeležavanja 40 godina kultne serije "Grlom u jagode" Srđana Karanovića, što je podrazumevalo knjigu o seriji, izložbu fotografija, kao i prikazivanje svih epizoda u bioskopu uz razgovor sa glumcima i autorima. Taj projekat sam sa velikim entuzijazmom i radošću radio sa Majom Medić.Sa Majom Medić ste u istom prostoru priredili i izložbu o Mileni Dravić?- U sklopu otvaranja sam vodio dugački razgovor sa Milenom o njenom fascinantnom umetničkom putu. Sala je bila dupke puna. To je bio jedan od njenih poslednjih javnih nastupa i znam koliko joj je značila ta razmena sa publikom. Divna, velika Milena je do kraja bila prava zvezda.Radili ste i kao novinar, kako vidite medijsku sferu danas?- Već više godina se osećam kao starac koji je izgubio kontakt sa svojim vremenom. Šalim se. Nije to ništa novo. I dok sam odrastao devedesetih u medijskoj sferi su vladali buka i bes, kič i mržnja. Sada se to u ogoljenom obliku dešava u celom svetu. I sada, kao i tada se zatvaram u neki svoj svet, isključujem se. Neću da saznam imena starleta i rijaliti zvezda. Ne zanima me. Kada gledam naslovne strane novina često nemam pojma ko su ti ljudi. Ali ne mislim da nešto gubim. Opet, ne mislim ni da se ne borim protiv toga. Pomenuo sam već, dosta mojih aktivnosti je usmereno na stvaranje jedne pristojnije alternative, kroz rad sa mladim ljudima, na njihovim filmovima, bioskopom koji prikazuje dobre i umetničke filmove, organizovanjem kulturnih događaja koji imaju jedan drugačiji sistem vrednosti…Mnogo nas je ljudi napustilo u poslednjih nekoliko godina. Ko vam posebno nedostaje?- Evo sada Balašević. Osećam se sve usamljeniji na ovom svetu. Napustili su nas neki ljudi koji su formirali moj pogled na svet, moj identitet. Kao da se svet kakav smo poznavali i voleli urušava pred našim očima. Ja još ne mogu da se suočim sa time da nas je Mira Furlan napustila. Sa njom sam pre deset godina snimao kratki film u Istanbulu i od tada je počelo naše prijateljstvo. Na daljinu, ali divno, iskreno, intenzivno prijateljstvo. Taj Mirin odlazak nikako ne mogu da prihvatim. Taj talenat, senzibilnost, lucidnost, erudicija, taj beskompromisni otpor protiv svakog oblika šovinizma, koji je tako skupo platila. Takva osoba prosto ne može da nestane.Kako ocenjujete stanje u našoj filmskoj industriji?- Za razliku od drugih, za domaću kinematografiju je 2020. bila veoma uspešna godina. Ako pogledate samo najvažnije festivale: "Otac" Srdana Golubovića je osvojio dve nagrade u Berlinu, "Oaza" Ivana Ikića nagradu u Veneciji, onda je tu i jedan mali film, duhovit i sasvim autentičan, "Moj jutarnji smeh" Marka Đorđevića koji je sa uspehom prikazan u Roterdamu… Dokumentarci su nam odavno za zavidnom nivou. U Roterdamu je prošle godine prikazan i film Mladena Kovačevića "Merry Christmas, Yiwu". A evo i nastavlja se sa novim dokumentarcem Marte Popivode "Pejzaži otpora" ove godine u Roterdamu i evo zaokružila se godina sa još jednim domaćim filmom na Berlinskom festivalu, izvanrednim debitantskim ostvarenjem "Kelti" Milice Tomović. Mislim da možemo da budemo zadovoljni. Može bolje, naravno. Ali u kreativnom smislu trenutno imamo jednu zanimljivu kinematografiju.