Ranije smo demonstracijama sklanjali vlasti, dovodili druge vlasti… To je ogroman teret. Kao Sizif, uzmeš kamenčinu pa guraš. Ovako, kamenčić po kamenčić pa se nešto i uradi. Zato hajde da kažemo da ovo oko Rio Tinta jeste pobeda, ali nije kraj, kaže glumica Anita Mančić.
Anita Mančić ima mnoge supermoći. Jedna od upečatljivijih je njena sposobnost da nas zaustavi, otrgne od nametnute buke i probudi za ono što je sada i ovde najvažnije. U vremenu opšte kakofonije, taj talenat je vredniji nego ikad.
Ova glumica gromoglasnog doprinosa pozorišnoj i filmskoj umetnosti živi naše živote zajedno sa nama, deli naše brige, ne govori često, ali zato uvek govori o suštini – odgovorno, jasno i ubitačno.
Tako je odjeknula i njena poseta Nedeljicama, nakon koje je usledila poruka predsedniku Srbije o strahu za život i opstanak usled zagađenja. Nakon najave povlačenja Rio Tinta sa Jadra, pitali smo je da li misli da je borba protiv ove opasnosti gotova, šta očekuje od predstojećih izbora, ali i zašto političari tako loše glume.
Iskoristili ste svoj glas da pružite podršku ljudima iz Nedeljica i poslali dosta zapaženu poruku predsedniku u vezi sa Rio Tintom. Sada smo dobili od države povratnu informaciju da Rito Tinto ide. Kako očekujete da se razvija zalaganje za zdravu životnu sredinu u Srbiji? Da li mislite da je pobeda na tom polju zaista ostvarena?
– Ne. Nekako je lako. Bila sam student devedesetih tokom demonstracija i ne pamtim da je ovako lako išlo. Oni igraju neku igru sa nama koju ćemo otkriti posle izbora. Nove informacije do kojih dolazimo govore da ne možemo da budemo sigurni da Rio Tinto odlazi „for good“. S druge strane, treba reći da ovo ipak jeste jedna pobeda, pošto je važno da počnemo tako da razmišljamo. Ranije smo demonstracijama sklanjali vlasti, dovodili druge vlasti… To je ogroman teret. Kao Sizif, uzmeš kamenčinu pa guraš. Ovako, kamenčić po kamenčić pa se nešto i uradi. Zato hajde da kažemo da ovo jeste pobeda, ali nije kraj. Slutim da dolazi opasno vreme.
Kad kažete da dolazi vreme koje je opasno, šta vas najviše zabrinjava?
– Strah me je. Vidim ljude koji nemaju empatiju. Vidim opasne ljude kojima nije stalo do tvog i mog života, jer da jeste oni ne bi ni doveli Rio Tinto u Srbiju. Sve mi to samo govori da njima nije stalo do nas. Mene je strah od tih ljudi. Ne volim da živim u strahu. Strah u meni budi ozbiljnu potrebu da se branim. Dovode nas u situaciju da branimo goli život, a ne da se borimo za bolji, zato mislim da dolazi ozbiljno vreme.
Bliže se izbori 3. aprila, u kojima mnogi vide šansu za politički preokret u Srbiji. Kom se scenariju nadate?
– Ne nadam se ničemu. Sve moje nade su nestale 6. oktobra. Više ne živim u toj vrsti zablude. Nada je nešto što podrazumeva i čekanje, ona nije utemeljena. Nadati se znači i zavisiti od nekog drugog, tako makar ja doživljavam nadu. S druge strane, vera je nešto mnogo jače. Verujem da će jednog dana doći mladi, pametni ljudi i povesti ovu zemlju u budućnost koja podrazumeva i trajanje. To se ne može desiti preko noći. Zato su male pobede važna stvar, ali dug je put do krajnje pobede. Ne znam da li ću doživeti da vidim ovu zemlju u tom svetlu u kom treba da bude, za šta su se borili i naši preci.
Da li je opozicija u Srbiji spremna za izazove koji su pred svima njima?
– Ne mogu da nazovem svu opoziciju opozicijom. Za mene postoje bivša vlast, sadašnja vlast i opozicija. Tako ja to gledam. Volela bih da sada neki ljudi koji su bili u parlamentu, bivša vlast i sadašnja vlast počiste teren da neki mladi i pametni ljudi, kojih ima, ne bi baš ulazili u ovoliko blato i kako bi mogli da naprave makar dva koraka, a da se ne sapletu o sav nered koji smo ostavili, mogu da kažem čak i mi. Moja generacija, koja nije učestvovala u politici i moja generacija koja je učestvovala u politici – svi zajedno smo odgovorni za mlade ljude koji tek treba da dođu. Mislim da je dosta, da je naše vreme prošlo, da treba da počistimo kuću i da pustimo nove naraštaje. Oni vrlo dobro znaju kakva im zemlja treba. Kada im već nismo obezbedili dobru budućnost, ako ništa drugo možemo bar da im obezbedimo čist teren.
Poslednjih desetak godina formiran je talas mišljenja koji poziva na apolitičnost kao uzvišenu vrlinu. Kako gledate na političnost i apolitičnost među umetnicima i ličnostima od javnog integriteta danas?
– Danas ako kažeš ono što misliš – ti si političan. Pa dajte da što pre prestanemo da govorimo ono što mislimo kako bismo bili apolitični. Oni koji imaju priliku da govore treba da govore pažljivo i obazrivo ono što misle. Ne mogu da utičem na to kako će me ljudi nazvati zbog toga što iznosim svoje mišljenje. Moram da priznam da mi je i zadovoljstvo kad me prozivaju ljudi koje ne poštujem. Tada imam utisak da sam doprla. Ne uzbuđujem se oko toga da li će me nazvati političnom ili apolitičnom. Kad bih živela u zemlji koja nema politiku, onda ne bih ni posmatrala te ljude po parlamentima, Vladu, ministre… Ovako, moje je da ih komentarišem, a njihovo je da budu odgovorni.
Kod nas je, naravno, sve naopako. Kad izađem na scenu, publiku ne zanima da li je meni dobro, da li mi se igra, da li sam snimala ceo dan, da li sam bolesna… Dođu i gledaju. Dobijem aplauz ili ne. Svi smo podložni kritici i aplauzu. Dobrom, lošem, stajaćim ovacijama… Po zasluzi. Predstavnici vlasti su u našoj službi, trebalo bi da rade u našem interesu. Kad ne urade nešto dobro, podložni su kritici. Ne razumem zašto bi sama činjenica da se neko samo bavi svojim poslom zasluživala neviđeni aplauz. Rade mnogo? Pa svi radimo mnogo. Ne znam zašto bih se divila nekome zato što radi svoj posao. Kaže se često „ko radi taj i greši“, ali neće biti da je baš tako. Ako toliko grešiš, onda nemoj da radiš, jer to nije za tebe. Kad kontinuirano grešiš, onda nisi za to.
U vremenu u kom se politika svela na privid u medijima, često imamo osećaj da živimo prema osrednjem scenariju dok gledamo političare kako glumataju. Kako doživljavate dramske ispade političara?
– Grozni su. Volela bih da mi se jave, možda da ih naučim nekoj iskrenijoj glumi. Političari toliko loše glume da mi je teško i da ih gledam. Kad bi znali koliko je očigledno, bar za nas glumce, kad lažu, kad su patetični, kad se dodirne taj patos i ta lažna emocija… „Prazan ko kanta, pa zveči“, tako mi to zovemo u našem poslu. Ima i trenutaka kad im veruješ, to su obično trenuci kad su oni ugroženi, ali ima i mnogo baš loše glume, preterane.
Ako bi ljudi mogli da počnu da posmatraju te likove na način na koji ih profesionalno posmatramo mi glumci, shvatili bi sve što treba da se zna o tim ljudima. Možete da probate da isključite ton i samo posmatrate njihove pokrete. Mi smo učili pokret, postupak, misao… Kada su reči potrebne, a kad su nepotrebne smo isto učili. Nekad se suviše priča, a malo se kaže. Nekad telo otkriva ono što osećaš. Tačno se vidi i ko koga skida, i kome se šta dopalo od ovog drugog, jer preuzimaju pokrete i intonacije u rečenici jedni od drugih.
Da li predsednik Srbije imitira nekoga? Kako vam deluje njegov nastup?
– Predsednik u nastupu ne skida nikoga iz politike, ali njega dosta skidaju. Očigledno je da on ima neke ljude koji ga savetuju, ali to što izvodi je površna patetika. Vidi se da je mu je to sve nametnuto, da to zasigurno nije on i njegova prava priroda, nego neko drugi koga ja nisam upoznala. Ovo je moja procena, možda grešim. Prosto, to što izvodi nije prirodan pokret, nisu prirodni pogledi, nego je nešto izvežbano. Kao stane, uzdahne, pa pogleda nagore…
Sigurno je da čak i tako dopire do ljudi, jer smo svi skupa otišli dovraga. Svake suze su suze, pa kakve god da su. Tu se valjda vodimo time da su moje suze iste kao i njegove, a nije baš tako. Pred našim očima se svaki dan odvija praznik taštine i ozbiljnog amaterizma.
****
Bonus video: Jasna Đurićić
