2
Idem svaki dan na pijacu i kupim ono što tog dana jedem, ne pravim zalihe, ni u hrani ni u odeći. Idem u prirodu, volim da se penjem se planinama. Ta količina đubreta koja može da se vidi u najdubljim delovima šuma, to je neverovatno, plače mi se, kaže popularna glumica, jedna od junakinja pozorišnog komada "Sveta Prada“.
Nema me često u javnosti, jer iskrena da budem, u jednom trenutku sam se malo umorila i shvatila da je neophodno odmoriti sebe da bi se imalo odakle crpiti energija. Više nemam ni toliko snage, ni želje, da budem u centrifugi. Ja sam u pedesetim godinama i sada se svelo na pravu meru – iskreno kaže glumica Aleksandra Janković za Npova.rs posle premijere predstave „Sveta Prada“ u Bitef teatru.
Komad prati „životni put“ jedne torbe. Kroz priču o modnoj industriji, projekat se bavi fenomenom tržišta i savremenog kapitalizma, uz fokus na procese proizvodnje i konzumacije. Od radnika do pripadnika džet seta, ova predstava se bavi sudbinama ljudi, neravnopravnih statusa i mogućnosti.
U tom lancu, od krokodilke, kreatorke, sponzoruše, šanerke, Aleksandra Janković tumači lik radnice, koja zaokružuje put te torbe.
– Zakačila sam se za priču Vlade Aleksića pre dve, tri godine, i poželela sam da igram radnicu. Zašto baš nju, nemam pojma, ali tu ulogu sam i dobila. Verovatno što sam i ja ipak radnica u kulturi, a ovde je prikazan sloj društva u kome se ona nalazi u ovom dehumanizovanom svetu. Bilo je ovo jedno veliko učenje, rudarski posao u svakom pogledu – priča beskrajno šarmantna Aleksandra.
Na pitanje da li se i gde prepoznala u tekstu, kao iz topa je odgovorila:
– Nigde. Zvučaće pretenciozno, ali ko me poznaje zna kako živim a to je atipično za današnje vreme. Ovu priču sam odavno prozrela. Nisam osoba koja je konzument, kupoholičarka. Ne kažem da nekad nisam bila, ali nikada to nisam bila u suludoj meri. Meni se odavno, ima nekih petnaestak godina, sve to smučilo. A to se dogodilo kada sam kupila neke preskupe cipele na štiklu, bukvalno najskuplje. I onda sam ogulila štiklu na grbavi pločnik u Ulici Gospodar Jovanove, i tad mi je samo sinulo: „Šta ti radiš, koji ti život živiš?“. A toliko sam bila ponosna što sam ih sebi priuštila od svojih para, a otišle su čim sam prvi put u njima zakoračila. Ta cipela za mene više nije ta, ogrebana je, a da idem da je krpim ja to ne radim. Ništa ne krpim, nego kao zmija ostavljam kožu i idem dalje.
Nakon toga je, kako kaže, otvorila orman, i shvatila da je počela da se guši u stvarima – garderobi, cipelama, kozmetici…
– Pitala sam se: „Koliko brašna imaš, ulja…?“. I od tada sam redukovala sve u svom životu, od načina ishrane do garderobe. Idem svaki dan na pijacu i kupim ono što tog dana jedem, ne pravim zalihe, ni u hrani ni u odeći. Smučila mi se količina smeća. Idem u prirodu, volim da šetam, penjem se po planinama. Ta količina đubreta koja može da se vidi u najdubljim delovima šuma, to je neverovatno, plače mi se.
Jednom je, nastavlja Aleksandra, bila sa domorcima jedne šume, od kojih je naučila životnu lekciju.
– Krenuli smo slučajno da se penjemo i odlučili da idemo do vrha. Nismo imali vodu, hranu, ali kada ideš sa onim ko zna, onda se sve reši. Ne treba ti ni voda ni hrana, šuma sve daje. Imaš bobice koje te zasite i daju C vitamin i prošire krvne sudove, kiseonik preko njih uđe u organizam i dobiješ snagu, nisi žedan više. A ovde vidim samo neko tehnološko ubrzanje u koje ljudi olako i slepo ulaze u tu centrifugu i ulupavaju se, pucaju im pluća, kosti, kičma, srce, moždane ćelije, nervi… S druge strane, na Staroj planini živi baka u zaboravljenom selu, koja mirno vodi svoj život. Nama se čini da nema ništa, a ona ima sve.
Kako živi u gradu, Splića kaže da tako ne može da živi, i onda se desi disbalans u nemiru koji se manifestuje kao nervoza, bezvoljnost…
– Ta nemoć da izađeš iz tog sistema, koliko god da ti je jasan i krtikuješ ga, a i dalje si deo njega, potpuno me je otreznila. I zato kažem da me ova predstava „Sveta Prada“ nije osvestila, ali se nadam da hoće one koji je pogledaju.
Na pitanje, zašto je nema češće u pozorištu, filmu, televiziji, Aleksandra komentariše da je sada za nju godišnje prava mera dva, tri naslova.
– Na primer, 2019. u četiri meseca sam imala pet premijera i onda je to kovid zaustavio i on mi je dobrodošao i upitala sam se: „Ženo šta radiš?“. Ovaj posao je najdivniji na svetu ali strašno mnogo troši. A prostora za punjenje je sve manje i sve je skuplji. U svakom smislu. I shvatila sam da mi nije to najvažnija stvar na svetu, nego sam sebi najvažnija.
Aleksandru očekuje buran letnji profesionalni početak leta.
– Sad kreće jedan nalet posla, pa ću posle da se iskljčim. Početkom juna počinjem da snimam seriju „Nemirni“ reditelja Darka Nikolića koja će imati 12 epizoda kroz koje se i ja provlačim. Imam lepu ulogu, biću vaša koleginica, novinarka, koja je u sprezi sa policijom, baš sam srećna. U matičnoj kući Ateljeu 212 treba da radim novi naslov sa rediteljkom Selmom Spahić po tekstu Tanje Šljivar. Na jesen se nastavlja snimanje druge sezone „Azbuka našeg života“, i to jedva čekam.
Bonus video: Igor Vuk Torbica – čovek sa stavom
