13
Hajde da rizikujem etiketu antisrbina pa da kažem koju o Prvom Svesrpskom saboru u režiji profesionalnih Srba Aleksandra Vučića i Milorada Mileta Dodika, uz asistenciju predstavnika Srba iz Crne Gore i Makedonije... Ne znam da li je stigao još neko iz brojnih „srpskih zemalja“, jer sam napravio „saborni diskontinuitet“ i otišao da se ispovraćam posle onolikog Dodikovog ulizištva Vučiću (Vučić ovo, Vučić ono, hvala Vučiću, zahvaljujući Vučiću, Vučićevi napori - da je naporan, jeste - pa sam u nekom trenutku pomislio da je Sabor i osmišljen u slavu Vučića, što i nije daleko od istine) i posle više nisam smeo da iritiram želudac.
Između ostalog, živo me zanima kako su organizatori računali Kosovo i Metohiju – da li kao srpsku zemlju sa promilom Srba u njoj, ili su se bazirali samo na Srbima iz Srpske liste kao čuvarima vatre srpstva u još jednoj fantomskoj albanskoj para-državici za koju smo sami iskopali temelje, da bi potom NATO inženjerija raketama i bombama dovršila tu divlju gradnju za koju se danas naknadno – vidi čuda, upravo uz nesebičnu pomoć sabornog Vučića – pribavljaju lokacijski uslovi i građevinske dozvole. Da ne pitamo za Srbe iz Hrvatske, Slovenije, Mađarske i sve one stotine hiljada Srba koji su odbili da se „prime“ na razne pozive na „jedinstvo“ i „sabornost“ i rasuli se diljem sveta.
S obzirom na zvanični naziv ove političko-folklorne manifestacije „Jedan narod, jedan Sabor – Srbija i Srpska“ ima se utisak da se „svesrpskost“ nekako suzila na ta dva srpska entiteta od kojih jedan (Srbija) još tačno ne zna gde su mu granice a gde mesto u globalnom svetu, dok drugi (Republika Srpska) takođe nije načisto da li je samostalna država, entitet u okviru druge države(BiH) ili, zvanično i formalno nepotvrđeni, deo Srbije od koje je dele samo Drina i belosvetski silnici koji joj ne daju da prepliva reku. Uprkos svim tim aporijama u kojima u realnosti egzistiraju ova dva „rsa“, to nije smetalo njihovim političkim elitama da naprave Sabor sa viškom ambicioznosti, prepotencije i pompe kao da će jedno zasedanje dvaju vlada, jedna deklaracija, propratni performansi, manje-više, folklornog karaktera rešiti sve te bazične probleme i onda ćemo dalje zajedno, onako saborski zagrljeni po srpski, krenuti u srećnu i zlatnu budućnost.
Bila je to režirana demonstracija brige za srpstvo, prijemčiva oku i uhu njihovih glasača (zajedničkih, sudeći po ovim skorašnjim izborima) i još jedna promocija Aleksandra Vučića kao „predsednika svih Srba“ i Mileta Dodika kao njegovog prekodrinskog pandana koji je jedini u stanju da tamošnje Srbe sačuva od bošnjačkog unitarizma, zamki „kolektivnog Zapada“ i ostalih „šmitova“. I pride da , s vremena na vreme, može skoknuti kod Velikog Tate u Moskvu, gde Vučić ili ne sme ili više nije baš rado viđen.
Ima se utisak da je Sabor neka vrsta odgovora na Rezoluciju o Srebrenici koja je nedavno usvojena u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija posle koje je ( a bogme, ništa manje, ni pre) lansiran narativ o „opštoj ugroženosti“ srpskog naroda, a ništa kao „ugroženost“ ne može efikasnije etablirati autoritarne vođe i predstaviti ih kao jedine moguće zaštitnike ugroženog etnosa.
PROČITAJTE JOŠ:
Na tom fonu je i Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda ( a gde su im ona ljudska, ekonomska, socijalna..?), glavni saborski dokument koji bi trebalo da potvrde parlamenti Srbije i RS u naredna tri meseca. Ona favorizuje etnicitet kao prioritetni faktor identiteta, dok floskula o „zajedničkoj budućnosti“ može da zamiriše na san o nekoj novoj zajedničkoj državi svih Srba, a na toj vatri smo se u našoj istoriji već opekli.
Deklaracija se, bar kako je Vučić nagovestio, zasniva na Dejtonskom sporazumu i načelno ne podržava Dodikov separatizam, ima i gemišta spravljenog od malo „evropske perspektive“, a malo od „tradicionalnih prijateljstava“, dok je ostatak skup opštih mesta.
Sve u svemu, bila je to jedna fešta sa prizvukom konzervativizma koja je krenula sa molebanom, nastavljena teatralnim crkveno -političkim zasedanjem i završena igranjem kola i vatrometom. Jednom rečju, malo uljuđeniji vašar.
Uzgred, nije mi jasno samo zašto ne bi obraćanja Aleksandra Vulina, ovlašćenog propagatora „srpskog sveta“, ali to je, valjda, stepenica više od običnog saborovanja pa će drug Vulin biti angažovan u trenutku kad Sabor preraste u neku vrstu srpskog univerzuma koji će silom radikalsko-julovske gravitacije ujediniti sve Srbe sveta. Problem je samo što će sa i pod ovim saborašima prostor za to mega-okupljanje biti oivičen hladovinom one čuvene Tarabića šljive. Ako nas pretekne i za pod nju.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
