Piše Ranko Pivljanin: Nije Vučić kriv, mi smo...

Tako se u analizama pošasti zvane Aleksandar Vučić i njegov režim iznose najrazličitije teorije nastanka, ali i rešenja tog problema koje sve zajedno i na jedan kanap mogu da se vežu na rep onog poslovičnog mačka koji posle sa njima ode da tandrče preko beogradskih katakombi koje se omasovljuju i po dubini i po širini kao najvidljiviji rezultat vizionarstva i pregnuća izvesnog Vesića i kompanije. A stvar je, zapravo – uostalom kao i mnogo što šta u životu – krajnje jednostavna. Prvo, eliminišu se iluzije o dobrom narodu i lošem vođi ili obrnuto ( svejedno) gde preovlađuje priča o tzv. krezuboj, zaostaloj i neobaveštenoj Srbiji koja na vlasti drži šarlatana i opsenara koji joj ulizički podilazi, a ona mu uzvraća masovnom podrškom na izborima.Ta priča jeste delimično tačna, ali je tačna i njena druga strana koja pokazuje da je ovaj deo, uslovno rečeno, neodgovornog i priprostog naroda – manjina. Imamo li u vidu činjenicu da Srbija ima 6,7 miliona glasača ( pet miliona u zemlji i 1,7 miliona van granica) i da je Vučić na predsedničkim izborima – gde je najrelevantnije izmerena njegova podrška u biračkom telu – osvojio tek nešto neznatno iznad dva miliona glasova, postavlja se pitanje šta je radilo, šta radi i čemu li se nada onih 4,7 miliona ljudi.Uzmimo da njih 1,7 miliona i nije zainteresovano za otadžbinu ( da su bili, ne bi iz nje pobegli glavom bez obzira – bilo da su prinuđeni( većina) ili svojom voljom u potrazi za, pre svega, dostojanstvenijim životom), ali gde je onih tri miliona koji su, jel, za milion brojniji od Vučićevog izbornog maksimuma? Koji bi, barem prema toj oštroj i sumnjivoj podeli po kojoj za Vučića glasa kuso, repato i nepismeno, trebalo da budu onaj bolji (sic!) deo našeg društva. Da ne nagađate, biću pretenciozan, pa ću vam odmah reći: u buli sopstvenih zabluda, nerada, neodgovornosti, lako ćemo rešenja i „baš me zabole“ filozofije, čačkanja zuba ( i još ponečega) i zviždukanja kroz iste sa idejom vodiljom čija je definicija: pojaviće se neko i umesto nas obaviti naš posao. Evo ekskluzive, dragi "elitni" Srbi: neće! Niti treba!Ako mislite da u Nemačkoj, Americi, Australiji i inim državama, koje slove za uređena društva, tamošnjom zemljom i auto-putevima hodaju i voze se isključivo doktoranti filozofije i istinski poznavaoci, istorije, etike i prava, politički prosvećenici, sve sami korifeji tolerancije i društvene odgovornosti, imaoci bon tona u malom džepu i slično, u grdnoj ste zabludi.Ne! I tamo, kao i bilo gde drugde u svetu, ogroman broj građana je beslovesna svetina ( davno napisa naš veliki pesnik onu o pučini kao stoci grdnoj) sa intelektualnim dometima nevršenja nužde po ulici i dnevnoj sobi, najsebičnijim interesima i "baš me briga2 stavom. Primera radi, u SAD polovina građana nema ni pasoš, a trećina od njih na karti sveta ne ume naći ni Evropu, akamoli Linheštajn u njoj: o poznavanju Afrike i Azije da ne govorimo. U Nemačkoj hiljade kretena i dalje baštini nacističku ideologiju i u tajnosti se klanja kukastom krstu i Hitleru, a bog te pita koliko njih u Rusiji misli da još postoji Sovjetski Savez i da onaj zlokobni brkati Gruzin još uvek stoluje u Kremlju.S tom razlikom, što je većina tih društava na vreme shvatila kako stoje stvari i ne dozvoljavaju da im margina određuje kurs države i života. Naravno, tu i tamo se i njima omakne poneki Tramp, Buš mlađi, Jeljcin sklon votki, neka "Alternativa za Nemačku", ali se brzo resetuju i stvari postave na mesto pre nego što im ovi "izbori" naprave nenadoknadivu štetu.Mi, manje više, redovno, a poslednjih trideset i više godina u kontinuitetu i nepogrešivo, biramo talog. A oni koji bi trebali da budu korektiv te pogibeljne selekcije stoje sa strane, cokću, iščuđavaju se, palamude po slavama, kafanama i salonima ili dižu ruke i odlaze kud koji mili moji.Ako je jedan narod, čak i jednopartijskoj blokadi društva, prvo dozvolio ( šta dozvolio, aklamativno izabrao) da mu na čelo dođe čovek – da se samo na tome zadržimo - iz suicidne familije koji je politiku vodio ispod suknje žene koja je u glavi nosila sopstvene demone, nije problem tog čoveka, nego nas. On familiju nije mogao da bira ( ženu, doduše, jeste) ali mi nismo morali njega.Ako se tom narodu u takozvanoj „demokratskoj epizodi“ iz celog tog korpusa, nakon streljanja jedinog koji je vredeo, ispile hohštapleri, secikese, profiteri i lideri kratkog daha a dugog samodovoljnog orgazma, opet nisu krivi oni nego mi.I zašto se onda ibretimo nad činjenicom, što nas je u tom pogibeljnom evolutivnom lancu, pre osam godina zapao neko kao što je Aleksandar Vučić. On nije incident, on je samo logičan ishod te katatrofalne političke selekcije i indolentnosti većine spram sosptvene sudbine, budućnosti svoje dece i države. On se nije "omakao", on je adekvatna nadgradnja naše obrnute vertikale koja nepogrešivo ide ka dnu.I šta mi radimo? Čudimo se, izvijamo obrvama i vrištimo šta nam radi ( tek će da nam radi - ako ne on, onda neki njegov naslednik, još crnji i gori) umesto da vidimo šta je činiti i kako se iz blata izvući. Da ne bude konstatacija i prazna priča – sutra je Nikoljdan, biće takvih koliko hoćete - evo jednog predloga u formi pitanja. Za početak, Beograđanima kojima se, bar tako naokolo pričaju, smučio onaj kraljevački pozornik koji izigrava Branka Pešića.Ko vam brani da saberete dva i dva i skapirate da su za dve godine, uz sve ostale, i beogradski izbori, nađete pristojnog momka/devojku koji će biti nosilac liste iza koje bi stala sva opozicija, formalna i neformalna, a građani na dan izbora masovno izašli na birališta i osvojili većinu koja bi Vesića i vesiće vratila tamo gde im je mesto a grad njegovim stanovnicima?Treba neko da vas organizuje? Treba vam lider? Treba vam partijska infrastruktura, slobodni mediji, novac? Nisu zgoreg, ali nisu ni presudni. Treba vam svest o tome u čemu ste se našli i kako tek može da vam bude, dobra volja i minimum građanske odgovornosti. Ostalo je stvar političke rutine.U suprotnom, čekajte sledeći krug slava pa se žalite upravi vodovoda. Samo znajte da će je i dalje postavljati Vesić.