Piše Ranko Pivljanin: Političke dinastije: Unuk Marko i sinovi

Marko Prvi, to jest sin, „objektivno“ je sprečen da se vrati – ostavio je neizbrisiv trag što u dušama, ali bukvalno i na licima nekih ljudi, a i koliko- toliko, je prošlo je vreme kad se politika vodila otkočenim pištoljima i upaljenim motornim testerama.Međutim, tu je istoimeni unuk i šteta bi bilo ne iskoristiti njega kao suksesora političke dinastije, pa se vispreni Ivica Dačić, koji je od deda Slobe nasledio, a bogami pomalo i oteo, ono partijsko preduzeće zvano SPS, dosetio da se malo okoristi i na unuku. Što bi nekad rekao besmrtni Lane Gutović, ne može da škodi, a može da koristi. I čto slučilos.Na proslavi 33. „obljetnice“ socijalističke firme pre nekoliko dana, Marko Drugi je promovisan kao novo pojačanje Glavnog odbora SPS-a – a član je postao još pre sedam godina, ali se u tom periodu nije naročito isticao. Valjda se čekalo da politički zrene. A sad kad je „zrenuo“ i kad su ga partijski drugovi koptirali u izvršne organe stranke, zahvaljujući se na počasti, rekao je kako je za njega „ova ideja ( socijalističke, prim. a.) večna“ i kako mu je drago „što to postoji u ovakvom kontinuitetu, i još će da postoji, i tek će da postoji.“ Aferim!Ima pravo Unuk Marko da slavi postojanost ideje koju je baštinio njegov deda, ali da se malo udubio na početke i razvoj tog „kontinuiteta“ otud bi mu se pomolile aveti od kojih bi mu se digla kosa na glavi, a šteta te „kontinuiniranosti“ meri se propašću cele jedne države. Naravno, ovaj mladić sa retro frizurom i blagog izraza lica nije tome doprineo, niti može ili treba da bude odgovoran za ono što su i kako su radili njegovi deda, baba i otac.Što bi se reklo, predake niko ne može da bira, ali je isto tako legitimno da nas ostale, naročito one koji dobro pamtimo eru Slobe i Mire, podiđe jeza na pominjanje prezimena Milošević, i to još u domenu politike.Međutim, nije ovde problem samo negativni resantiman koji je pokrenuo mlađahni Milošević, već činjenica da se na mala vrata u Srbiji uvode „republikanske“ političke dinastije po principu “od dede/oca je ostanulo sinu/unuku“. Počelo je to još i u ono vreme komunizma kad je vladao „crveni monarh“ Josip Broz: Iako je on bio neprikosnoven na nivou Jugoslavije, po republikama su gospodarali porodični klanovi, pa smo tako imali Pozderce, Stamboliće, Markoviće...Tradicija se polako nastavlja i u modernom političkom životu Srbije i nije slučajno Ivica Dačić pre dve godine rekao kako će Srbijom vladati „njegova i Vučićeva deca“, pri tom misleći na ćerke. Ali je, za svaki slučaj, ako ćerka omane, sinu Luki ispunio „rođendansku želju“ i učlanio ga u SPS, a u Glavnom odboru ove partije našao se i sin Branka Ružića. Deda Jovan, sin Milan i unuk Stefan iz familije Krkobabić postali su opšte mesto političke loze u Srbiji, a očinsko-sinovska osovina vlada i glavnom partijom vojvođanskih Mađara: Ištvan i Balint Pastor.Ni Šešeljev sin Aleksandar nije odoleo da ne krene očevim stopama, dok je Andrej Vučić, stariji brat predsednika Srbije siva eminencija srpske politike i držač uzdi u SNS-u. Na talasu očeve slave jedno vreme jahao je Radomir Nikolić, sin bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, dok je Nenad Čanak takođe imao „politički pedigre“ - otac mu je bio gradonačelnik Novog Sada. Da ga ne preskočimo, „dedino unuče“, samo iz monarhističkih redova, je i Vojislav Mihailović, unuk Draže Mihailovića.Kad sve ovo sagledamo, ispada da se Unuk Marko samo priključio opštem trendu. I ni po jada što će sinovi i unuci, potencijalno moći da naslede dedove i očeve, nego što nasleđuju i njihovu politiku, ne menjajući je. To je, već, nevolja i zato ona Markova priča o kontinuitetu koji „traje i trajaće“ ne zvuči kao optimizam i lojalnost doslednosti političkog junoše. Zvuči kao pretnja.