Ministar saobraćaja i građevinarstva Goran Vesić naložio je da železnička preduzeća izvrše procenu štete zbog protestnih blokada i da je u formi odštetnog zahteva upute zvaničnim organizatorima protesta „Srbija protiv nasilja“ da plate štetu. Pre toga je ministar izjavio da svaka blokada autoputa tokom protesta ošteti budžet Srbije za 50 miliona dinara.
Kako je tačno došao do ove računice niko živi ne zna, neki stručnjaci su se čak bili upustili u rešenje te aritmetike, ali su odustali kad su došli u
iskušenje da pocepaju svoje diplome, jer formule po kojima su oni računali slične stvari na fakultetima, ne važe u Vesićevoj matematici.
Neko od njih je dometnuo da je ministar u svom „obračunu štete“ koristio kurs evra od 12 dinara i tu negde je matematička logika izgubila
bitku sa političkom kalkulacijom. Međutim, ono što je ključno u celoj priči jeste ko je zaista doveo do toga da se ova šteta
napravi.
Pođimo redom.
Prvo, nisu građani Srbije dokoni ludaci koji petkom i subotom nemaju ništa pametnije da rade nego izlaze na ulice, trgove, mostove i
autoputeve, šetaju njima i blokiraju ih. Po principu, ako večeras nema neka utakmica ili dobra predstava, mogli bismo do Gazele da je
malo blokiramo. Da se razumemo, ministar Vesić donekle jeste u pravu. Iz njegove vizure blokade i protesti prave štetu. Međutim, iz ugla
onih koji protestuju to je investicija u budućnost i to onu bez Vesića i njemu sličnih, kako njihova deca i unuci ne bi opet morala da
„prave štetu“ blokirajući ulice i mostove.
Očevi i majke su im već to radili dok su ti putevi bili magistrale pogibeljne politike Slobodana Miloševića kojima su, s jedne strane, išli
tenkovi, a s druge kamioni sa mrtvačkim sanducima i izbegličke kolone prognanih.
Da je taj požarevački apartčik ostao da mastiljari po „komitejima“ i bankama umesto što je umislio da može obnoviti Dušanovo carstvo, mnogo bi bio frekventniji saobraćaj po beogradskim i inim ulicama gde su i glave padale.
Da je, za početak, Goran Vesić ostao u Kraljevu kao pozornik, verovatno nikad ne bi došao u priliku da bude „dogradonačelnik“ Beograda u
dva mandata i za tih nekoliko godina orgijanja po glavnom gradu napravi štetu kojoj ekvivalent ne može biti ni desetogodišnja
danonoćna blokada ključnih pruga i Gazele i Brankovog mosta i Pančevca i bar dva auto puta sa sve pristupnim saobraćajnicama. Problem je
što njemu, kao ni onim pre njega, a bojati se i onima koji sutra dođu i slično budu radili za takva nepočinstva, niko neće uputiti odštetni
zahtev.
Da je, primera radi, Ana Brnabić ostala tamo u onom Mičigenu gde se školovala, ne bi bila u prilici da predsedava trima najštetočinskijim
vladama u novijoj istoriji Srbije. Da je državnog novca koje su njeni kabineti spiskali u besmislene projekte i prelili u privatne džepove
bilo bi Gazela i auto-puteva da ih ne bi mogli blokirati ni mnogoljudni Kinezi ili Indijci, a kamoli ova šaka domicilnih „hijena“ i „lešinara“.
Da se Bratislav Gašić držao kafe, keramike i gradnje crkava, Aleksandar Vulin stripova i Če Gevare, Milorad Grčić ražnja, Nebojša
Stefanović naučnog usavršavanja, Zagorka Dolovac prekršajnih procesa, Tomislav Nikolić rakijskog kazana, Siniša Mali nekretnina po
bugarskim letovalištima, Marjan Rističević kukuruza, Ivica Dačić mikrofona, da je Darija Kisić na vreme otišla u manekenke, ne bi bilo ni
protesta ni blokada.
I na kraju, zamislite šta bi tek bilo da se „glavni blokator“ svih puteva, mostova, institucija, jednom rečju cele države, Aleksandar Vučić
opredelio da bude još samo jedan od huligana sa Zvezdinog severa, prvak Bloka 45 u šahu, šampion ulice u strit basketu ili pak, neki
pravnički ćata, umesto što se dao u čitanje i recenzije knjiga Vojislava Šešelja?
Nikom živom ne bi palo na pamet da se petkom ili subotom okuplja kod Skupštine, šeta ulicama, bivakuje na mostovima i, što reče Vesić, pravi
štetu. Zato bi mu bilo bolje da to ne pominje ili da odštetni zahtev uputi sebi i „firmi“ kojoj pripada. Uzeli su dovoljno da štetu isplate, čak i
po onoj njegovoj računici.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare