Gledajući i slušajući uzneseni epski govor jurodivog Aleksandra Vulina na policijskoj svečanosti u Areni u kojem blagorodna država „dohranjuje ono kilo policijskog mesa koje su majke donele na svet“, pomislio sam kako srpska policija vuče neki praiskonski greh koji je konačno stigao na punu naplatu sa dolaskom naprednjaka na vlast. Jer, samo se nekim teškim sagrešenijem može objasniti činjenica da su se policiji u desetak godina mogli dogoditi Nebojša Stefanović, Dijana Hrkalović,
Aleksandar Vulin…i još desetine sličnih po dubini, a onoj njenoj tajnovitoj posestrimi Bratislav Gašić. Međutim, kad apstrahujemo taj mistični pristup tumačenju razvoju događaja, na prizemnoj ravni stvar
postaje prilično jasna i jednostavna. Ono čemu, razrogačenih očiju, prisustvujemo logična je posledica aksioma koji glasi: kriminalizovana/kriminalna politika proizvela je kriminalizovano društvo i posledično
kriminalizovanu policiju. To je bio temelj, sve ostalo je nadgradnja u čijim nišama su se naselili, raskomotili, isprepleli, pa na kraju, kako to obično i biva, na smrt posvađali Stefanovići, Hrkalovićke, Vulini…, njihova kriminalna bratija i mi sada prisustvujemo onoj nemiloj i ružnoj sceni međusobnog optuživanja i bacanja stvari
kroz prozor. Možda bi bilo i zanimljivo gledati tu malu/veliku svađu među „prijateljima“, da njihov prljav veš ne pada po našim glavama i da ne zaklanja vidik upravo onih časnih momaka koji su obukli policijsku uniformu, sa zdravom i plemenitom željom da budu ruka pravde.
I onda, u nekom trenutku, ne po sili zakona, već po sili političkih odluka uzrokovanih ličnim obračunima i interesima, stavljaju lisice na ruke državnoj sekretarki svog ministarstva, koja preko novina baca drvlje i kamenje na njihovog bivšeg ministra i svog nekadašnjeg šefa i sada čekaju kada će im javiti da odu i po njega.
A običan svet, kao i oficiri i vojnici naše vojske, se pitaju kako je moguće da se čovek koga njegova državna sekretarka optužuje da je „prisluškivao predsednika“, „štitio monstruozne kriminalne klanove“, „odugovlačio da u tužilaštvo i sud stignu prepiske sa Belivukovog telefona“ sada nalazi na čelu Ministarstva odbrane? Eh, kako, gospodo oficiri, mora da i vi vučete težak greh praotaca.
Odgovor na ovo pitanje zna njihov zajednički šef i čovek koji, kako reče Hrkalovićeva – optužujući Stefanovića za „oceubistvo“ – „ima mnogo veliko srce i lako prašta ljudima“. A Aleksandar Vučić sa užasom gleda u zmijsko gnezdo monstruma kojeg je začeo i odgajio, iz koga palacaju otrovni jezici, spremni da, kada im rašlje pritisnu vrat, propište o strašnim i mračnim tajnama njegovog režima. U tom leglu nevinih nema, svi se tu grčevito drže za vratove, svako od njih deo onog drugog ima u šaci i svi gledaju kako da svoju slobodu plate tuđom glavom.
A čovek „velikog srca“ oprostiće onom koji mu može naneti najviše štete. Tako to biva, živi bili, pa videli. Mi ostali koji zlu svedočimo možemo samo da se pitamo šta smo to mi bogu zgrešili, pa su nas svi oni ovakvi zapali. Ni to nije bez neke.
BONUS VIDEO: Dijana Hrkalović sa osmehom dočekala odluku o ukidanju kućnog pritvora
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare