Piše Ranko Pivljanin: Gorak ukus Šolcove šargarepe

Kolumne 13. jun. 202215:29 > 15:32
Podeli:
ranko pivljanin
Ranko Pivljanin, Foto: Promo

Jasno mi je da Aleksandar Vučić, sa mesta na kojem je, nije mogao/smeo/hteo da pred Olafa Šolca iznese jednu dilemu koja se nametnula u kontekstu otkazane posete ruskog ministra spoljnih poslova i dolaska nemačkog kancelara, ali ja kao novinar mogu da (se) pitam:

Nije li, u najmanju ruku, malo čudno, a pomalo i istorijski perverzno, da u Srbiju ne može da dođe visoki zvaničnik Rusije koja je pomogla oslobađanju ove zemlje okupirane od Šolcovih predaka, a da gospodin kancelar od Srbije zahteva da se pridružimo kažnjavanju Rusije koja sada okupira Ukrajinu.

I pride da priznamo Kosovo koje je brutalnom stranom agresijom – u kojoj je učestvovala i Nemačka – otcepljeno od države Srbije, a da Rusiji, koja sada to isto radi u Ukrajini, zbog toga uvedemo sankcije.

Samo pitam, za druga!

Jasno je da Srbija, kao zemlja - ostrvce u centru međunarodnog kupleraja, nije u poziciji da na taj način posmatra stvari, niti da vodi samostalnu politiku, jer joj je, u suprotnom, zagarantovano udaranje po ušima: ona samo može da bira, ako umedne, ruku koja će joj te uši izvlačiti, a da što manje boli.

Te stvari, na žalost, nikad nisu bile, niti će skoro biti, pitanje srca i moralne ispravnosti, već surove pragme u kojoj „strah životu obraz kalja često“, s tim što je ova zemlja, više puta, obraz platila tolikim životima da je došla na prag izumiranja. Još jedan njen izlazak u susret časti, očigledno ne bi preživela.

Politika je kurva, istorija je njena madam. I da vidimo šta je na meniju ovog bordela? Zavodljiva i pitoreskna, ali prilično maglovita, slika Evropske unije u daljini i perspektiva u kojoj put do te ovozemaljske replike raja vodi kroz čistilište i pakao ili obrnutim redom, svejedno. Gospodin Šolc, svestan da Srbija nema nekog velikog izbora i da su, nož i pogača, to jest poluge uslovljavanja na njegovoj strani bio je jasan:

Priznajte i sankcionišite. O učlanjenju ćemo, bar sam ja to tako razumeo, kad priznamo i sankcionišemo. Pričati, pretpostavljam, nadugačko i naširoko, kao i protekle dve decenije bez ijedne jasne odrednice i znaka o mogućem punopravnom članstvu. Izgleda da grčki premijer zna da od toga skoro neće biti ništa, pa se osmelio i u autorskom tekstu za „Politiko“ predložio kako bi „Evropska unija trebala ponuditi integraciju Zapadnog Balkana u Uniju do 2033. godine.“ (Pod uslovom, da iko od evropskih lidera ima predstavu kako će Evropa i EU uopšte izgledati za deset godina, a, tvrd vam stojim, da nema). Sve u svemu, priča o onom magarcu koji treba da ne lipše do zelene trave, a svud okolo teška suša.

I šta je ostalo Srbiji? Otprilike, da se hrani suvim lišćem, to jest tanušnom evropskom šargarepom i da čeka kišu! Ne zato što je sklona mazohizmu, već što, jednostavno, drugog izbora nema i što bi bilo kakav iskorak u nekom drugom pravcu vodio u neizvesnost i moguću izolaciju iz koje bi povratak bio dug i mučan.

Da li će onim što se od nje traži „preplatiti“ moguću dobit? Verovatno, ali mi više nismo u poziciji da dobijemo, nego da ne izgubimo. Ono što Rusija (možda) može sebi da dozvoli, Srbija sebi ne sme. Zato je i Vučić, poliven hladnim Šolcovim tušem, požurio da kaže kako ćemo ubrzati evropske integracije. Šta god to u stvarnosti značilo.

Bonus video: Drašković o politici Vučića: Evo kako je Vuk branio na N1 predsednika Srbije iako ga je on prozivao da je "uvek bio na strani srpskih neprijatelja":

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar