Juri petao dve kokoške, sa ne baš časnim namerama, one beže, a jedna će sapatnici: - Hajde da napravimo još neki krug, da ne pomisli kako smo lake ženske.
Uhvaćen u procepu, Vučić upravo liči na te kokoške. I on trči svoje krugove ne bi li nekako zavarao i evropske petliće i ruskog medveda, svestan da će nekog seksa biti, samo još nije izvagao pred kim je isplativije da skine gaće, gde će manje da boli i da li bi negde možda moglo i da se uživa, mada, sve su prilike, da nijedan izbor neće voditi orgazmu.
Nemam nameru da seirim nad usudom našeg vrlog predsednika, jer se rasplet ne tiče samo njega već sviju nas u ovom kokošinjcu i jednom kad krene da leti perje neočerupanih neće biti. Srbija je, što istorijskim
resantimanom, što učinkom naprednjačkih vlasti ( ali i „patriota“ koji su im prethodili) srce – a bogami i energetske arterije – vezala za Rusiju, a sve ostale organe (na novčanoj i trgovinskoj infuziji) za Evropsku uniju i sada kad su te dve sile našle u smrtnoj zavadi, ostala je raskrečena, ne znajući kojem će se carstvu privoleti.
Tom kurvarluku – političkim rečnikom krštenom kao neutralnost – očigledno je došao kraj i Vučić grozničavo preračunava, ne samo koliko će građane Srbije koštati svrstavanje koje neumitno sledi, već još više procenjuje
političku cenu koju će sam platiti. Iako se zaklinje da mu je na prvom mestu dobrobit svih nas, pragmata u njemu, pre svega, gleda kako da sačuva vlast i osigura seve. Tvrd vam stojim, kad bi mu Putin mogao nekako garantovati opstanak na vlasti, bez razmišljanja bi uzviknuo: Srbija nikad neće izdati bratsku i prijateljsku Rusiju, a njegovi medijski čauši bi, očas posla, opet na glavu ruskog predsednika zapandrčili šajkaču, dok bi Krle, Vuk i Vučko promptno zadužili ruske šubare i s njima na glavama igrali kazačok po ružičastim i inim studijima.
S druge strane, kad bi mu briselske birokrate dale tvrdu reč kako će još dugo moći da orbaniše po Srbiji, pojavio bi se onako presamićen na nekom televizoru i saopštio kako mi nemamo drugog puta do onog evropskog i da je konačno došlo vreme da raskrstimo sa našim iluzijama spram Rusije i da joj moramo uvesti sankcije, ostavljajući je bez naših jabuka i kiselog kupusa.
Ne mogavši više da ga gledaju kako se muči – spremni da mu „prekrate“ muke i „pomognu“ – u posetu mu se spremaju Šolc i Lavrov, noseći u rukama štap i šargarepu, obojica svesni da Vučić i slični njemu naročito uvažavaju argumentaciju ovog potonjeg. A on kad proceni čija batina je veća i više boli, od toga će uzeti i šargarepu. Problem Srbije, sa i bez Vučića, jeste što je njena politika, po pravilu, stvar iznudice a potom, logično, i prinude a nikad, sopstvenom pameću, iniciran sled događaja i plod razmišljanja unapred. Vizionarski domet ovdašnjih „državnika“ limitiran je dužinom njihovih mandata i niko
od njih niti ume, niti hoće da se kladi na večnost.
Kalkulanti i šibicari manevrišu na malom prostoru, manipulišu i vaćare podanike obeućene teškom propagandom, a kada se pojavi dasa malo većeg formata od uličarskog i stane nogom na šibicu sa kuglicom od staniola, njihova magija prestaje i nastaje situacija – spasavaj se ko može. Zato je uzaludan posao onih koji se pitaju – šta će Vučić da uradi. Neće ništa!
Sve je odavno završeno mimo njega, on će samo da nas ubeđuje kako je on to odlučio. Samo da istrči još neki krug.
BONUS VIDEO: Ranko Pivljanin o preporukama Jelene Milić, opravdanju Danice Grujičić i nepostojanju duela
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare