Srbija je oborila još jedan rekord. Za samo devet godina uspela je da državni dug udvostruči. Sa 14 milijardi u 2012. juče smo dogurali do 28 milijardi evra. Malo je zemalja u svetu koje se mogu pohvaliti ovakvim „uspehom“.
Vlast čak ne želi da pravi spektakl od ovog rekorda. Što bi rekao onaj košarkaški trener „sve je to normalno“. Ministar finansija, skromno, kakav je i sam, juče nam je saopštio da je naša država prvi put emitovala dvanaestogodišnje državne obveznice u iznosu od jedne milijarde evra. Pojednostavljeno, zadužio nas je – bravo Mali!
Ušli smo u kontinuitet, milijarda na tri, četiri meseca. Poslednji put smo u novembru, isto preko obveznica, „upecali“ 1,2 milijarde dolara. Kako se samo stranci otimaju za te naše hartije, mi ne treba ništa drugo ni da radimo, štampaš i posle krckaš devize.
Ionako nećemo mi vraćati, nego kćeri i sinovi. I unuci, ako ostanu u Srbiji. Napredno i proračunato „za našu decu“, ko im je kriv, što se nisu rodili negde drugde.
Lično prezirem svaku vrstu dugovanja, ali čovek nekad mora da se zaduži. Nemam tetku u Kanadi, otplaćujem kredit za stan, osugurao sam krov nad glavom. I država treba da se zadužuje za kapitalne stvari. No, da vidimo na šta će ta milijarda za koju nas naprednjaci uvališe otići?
Mali kaže za vraćanje „nekih starih i skupih dugova“. Ne reče koji i kolikih. Ostaje da mu verujemo. Za razliku od predsednika ja mu ne verujem. Sve mi se čini da će ta milijarda biti spiskana na onih 2 x 30 evra plus 50 evra za penzionere. Za to će trebati oko 450 miliona i oni će najvećim delom protutnjati kroz kanalizaciju.
Od preostalih pola milijarde deo će garantovano „biti investiran“ da se nahrani aždaja zvana korupcija – ona je gadna kad je gladna. Saberi, oduzmi, gde smo bili nigde, šta smo radili – ništa. A dug na leđima.
Nešto mi se čini da ćemo i sledeće godine, baš kao i ove slušati iste vesti: Veći porez na imovinu, poskupljuje gorivo i cigarete, skuplje komunalije, struja mora da poskupi. Ili, zakinute porodilje, nema novca za brži rast minimalca… Zašto, pa zato što moraju da se plaćaju kamate.
O tome niko ne govori kada nas zadužuje. Samo se narod truje pričama kako uživamo poverenje kreditora, kako je obezbeđena finansijska stabilnost. Koja crna stabilnost kad smo u dugovima do guše. To nipodaštavanje dugova u Srbiji je postalo nacionalna disciplina. Još se nađe neko i da „argumentovano“ pohvali novo zaduživanje, da proceni kako će to povećati bruto proizvod i slično.
Dug Srbije na kraju 1991. godine, to je godina kada smo sahranili Jugoslaviju, bio je 3,2 milijarde dolara. Za trideset godina uspeli smo da ga uvećamo deset puta. Milošević se tu nije isticao, njemu nisu dali, Đinđić i Koštunica su „neiskusno“ radili na smanjenju duga. Već Tadić i Cvetković su uspeli da nas zaduže za šest milijardi. Ali niko kao naprednjaci. To je rekord, 14 milijardi, evra a još im se kraj ne nazire.
Sa 14 milijardi mudar narod bi u pustinji napravio raj. A gde smo mi kao društvo stigli – do sedme pozicije najsiromašnijih u Evropi. I bićemo još siromašniji, videćete to kad nam bankari budu plenili državnu imovinu. Neće oni uzeti fontane, ni Stefana Nemanju, ni novogodišnju rasvetu, nego oranice i nekretnine.
Samo malo strpljenja, gledaćete, kad već nećete ove rasipnike da pošaljete tamo gde im je mesto.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare