Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Tačno u ponoć, mojom ulicom prošao je jedan kabriolet. Iz tog modela automobila bez krova čula se pesma "Devojko mala". Originalna verzija pesme koju izvodi Đuza Stojiljković.

Zvala me drugarica iz Njujorka kaže – Au, alaj se kod vas zakuvalo.

Rekoh ništa me ne pitaj.

Davnih dana proključalo na hladnoj ringli.

*

Čini mi se da mi je biće iscrpljeno.

Kao kada mnogo jašeš po telefonu, zaigraš se, zatupiš, pa se iznenada zabezekneš jer si ostao bez baterije.

Ovo društvo i cela ova konfuzija isisava energiju jer nikako da se nešto razreši.

Ovde nema završenog poglavlja.

Samo se nagomilava niz.

I isključim se iz svega i živim neki svoj život i kada se uključim opet – niti jedna otvorena tema se nije u međuvremenu završila nego je dodat još jedan nov scenario – još jedna muka – ovo je maratonski rijaliti šou od države.

Kakva ekipa ljudoždera vegeterijanaca upravlja ovim feudom – teško je za prepričati nekom ko živi u bilo kakvom uređenom iako nimalo idealnom društvu.

*

Onda zamolim drugaricu da mi priča malo o Njujorku.

Da mi opiše nebo.

Kakvo je proleće u Central parku.

Kakvi su izlozi.

Šta je od hrane u modi?

Kaže – spanać, ovog proleća u Njujorku su svi ludi za špinatom.

*

I priča mi.

I zatvorim oči i slušam je.

I putujem.

*

Mora maštom jer ko zna kada ću u stvarnosti stvarno sesti na avion i zaputiti se na svoje omiljeno ostrvo.

Jeste da Menhetn mrvi, ali ti daje neku teško opisivu pokretačku energiju.

Deset dana je dovoljno da budeš na tom napajanju i doneseš kući pun kofer ozarenja i nadahnuća.

Mada, toliko sam bila luda za tim gradom da sam se i po tri dana akala po aerodromima na nemogućim letovima da bih provela vikend u NY.

Znači, šest dana u putu zarad tri svitanja iznad Hadsona.

Eto toliko luda sam bila za tim gradom.

*

Završavam razgovor sa drugaricom pozdravom – „Vidimo se uskoro.“

Realno nemam pojma da li će se to desiti tako skoro, ali znate kako kažu – Nikad ne zatvaraj vrata šansi pred nosom.

Ostavi vrata širom otvorena da navrate mogućnosti.

Abrakadabra.

Nemoguće jeste moguće.

Jebeni medžik.

*

Izlazim na terasu.

Volela bih da je balkon.

Lepše zvuči.

Ali nije.

*

Pun je Mesec čini se kao oko.

Tiltuje mi u slepoočnicama.

Osećam kako neću moći da spavam.

Pomalo se osećam kao talac – klaustofobija neka mi prođe kroz sistem – kada ćemo izaći iz ovog ćorsokaka?

Ima li kraja ovoj dušegupki?

Meseče, znaš li ti?

*

Umesto odgovora naišao je zvuk poznate pesme.

Pomislih u prvom trenutku da haluciniram da čujem:

„Devojko mala, pesmo moga grada

Što si mi dala, srce puno sna…“

Ali, ubrzo sam shvatila da u ulicu skreće kabriolet.

I iz njega peva Đuza – pojačan do daske.

U trenutku mi je bilo žao što nemam mogućnost da snimim ovu potpuno nadrealnu scenu.

Bilo je filmski.

I tako beogradsko njujorški.

Shvatila sam ovo kao znak Kosmosa da će sve biti OK.

I da će i ova faza proći.

I da ću se još jednom provozati Petom avenijom u kabrioletu i sa odvrnutim „Kanda, Kodžom i Nebojšom“ da se ori.

Kad tad.

*

Ima nekoliko scena kojih ću se zauvek sećati, a to je bila ta noć – kada sam se iz pravca Avenije A kretala ka „Alex“ hotelu.

U kabrioletu smo se vozali, njujorčanin beogradskog porekla i ja i slušali na ripit „Danas nebo silazi u grad“.

Bilo je nezaboravno.

Sa sve vetrom u kosi.

Ujutru smo išli da posmatramo kako Marina Abramović gleda ljude u oči.

*

Nadam se da ću opet imati taj osećaj u pleksusu da sam na pravom mestu u pravo vreme.

Samo sa boljom frizurom.

Friz mi je bio očajan jer u Njujorku je obično tako – frizeri su papreno skupi.

Tako da savet zlata vredan – ako planirate posetu Jabuci – neka kosa bude spremna za NE-friziranje.

*

Trenutno, imam osećaj da sam u pogrešno vreme na pogrešnom mestu,  stoga neću dužiti.

Obično vam pišem pismo, ali evo jedne razglednice krasnopisom ispisane.

*

Danas je nedelja i Mesec se puni.

U ovoj fazi voli srebrno i plave nijanse.

Očekuju nas praznici valja akumulirati svu moguću lepu i pozitivnu misao, pa je pakovati u male doze i deliti naokolo pažljivo kao dragulje.

Provešću dan slušajući šlagere, skočiću do pijace po neki spanać i istražiti neke nove recepte.

Trudiću se da ne mislim o Tamnom vilajetu – tiho ću kreirati neki bolji svet gde su palme blagorodno drveće koje rađa urme kojima se slade najlepše poslastice na svetu.

*

I #BeSafe i pišite – kako ste vi ovih dana?

Šta vam prolazi kroz sistem?

Gde nalazite izvor napajanja svog bića?

I gde vam se putuje na keca – kom gradu biste se ponovo vratili?

Jel znate neki dobar recept za spanać?

I da, da li verujete u „happy end“?

Da li će nam ovde i jedna muka biti skinuta sa dnevnog reda – da li će ikada institucije početi da rade svoj posao, a ne da građani moraju da preuzimaju pravdu u svoje ruke?

Pitam se, pitam.

Ako znate odgovor podelite – „sharing“ je „caring“.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Tagovi

Komentari

Svi komentari (14)