Piše Ivan Mrđen: Ne osećam ništa, samo se sećam

A ovaj, i ovde napisan iz glave, pamtim već punih šezdeset godina. Tog devetog marta te hiljadudevetstotinašezdesetšeste na Stadionu JNA fudbaleri Partizana su odigrali jednu od najlepših utakmica u više od osam decenija postojanja kluba za koji sam nekad navijao...

Četvrtfinale Kupa evropskih šampiona protiv praške Sparte, revanš posle 1:4 u Pragu, već u 35. minutu bilo četiri nula za Partizan, dva gola Vladica Kovačević, po jedan Velibor Vasović i Muja Hasanagić, koji je u nastavku ovu fudbalsku bajku zaokružio petim pogotkom. Igrali još, i to znam u pola noći da izdeklamujem, Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Ljuba Mihajlović, Radoslav Bečejac, Branko Rašović, Mane Bajić, Jovan Miladinović i Josip Pirmajer.

Danas su među živima, koliko ja znam, samo Mihajlović i „Zaza“ Bečejac, ali uspomena na ovu veliku utakmicu i na taj tim Partizana živeće mnogo duže od njih. Bez obzira na jad, bedu i čemer koji je poslednjih decenija pritisnuo klub sa lepše strane Topčiderskog brda.

Čak i kad su u ovoj razvalini od države i fudbala bili nekakavi šampioni, poštenom svetu je Partizan bio poput poznatih stihova iz pesme Jure Stublica „ne osjećam ništa, samo se sjećam“...

Deveti dan marta, pre ravno tridesetpet godina, često sam isticao kao jedan od najuspešnijih dana u mojoj profesionalnoj karijeri. Ponekad bih u tome i malo preterao, tim pre što je u godinama iza toga sve manje bilo važno ono što se tog dana događalo na ulicama Beograda i posebno u zgradi „Borbe“...

Najveće demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića visu nisu važne ni pod skute sadašnje vlasti uhlebljenih preostalih članova Pokreta za Danine apanaže.

Dan kad se jugoslovenski dnevni list „Borba“ probio na domaće tržište i postao jedan od najuticajnijih na znatno širem prostoru glupo je pominjati u situaciji kad sve dnevne novine koje danas izlaze u Beogradu imaju ukupan tiraž manji od vanrednog izdanja kojim je „Borba“ u nedelju 10. marta 1991. ispratila te demonstracije u kojima su stradali jedan student i jedan policajac, sve do izvođenja tenkova na ulice prestonice...

Posle su ti tenkovi cvećem ispraćeni za Vukovar i Istočnu Slavoniju, uz odobravanje i dobrog dela tadašnjih opozicionara. Mnogi su „prvoborci“ Devetog marta kasnije završili po raznim ratištima, pristavši da im zov krvi i tla bude jači od želje za demokratijom i slobodnim medijima, zbog čega su, ako nije zaboravljeno, i održane te demonstracije...

U ranijim sam prilikama umeo da istaknem kako je ta redakcija „Borbe“ bila nukleus iz koga je tokom poslednje decenije prošlog veka nastalo desetak dnevnih listova, ali o tome zaista više nije umesno govoriti danas kad većina njih više ne postoji ili su izmenjeni do neprepoznatljivosti, kad tu zastavu koliko mogu drže visoko samo „Danas“ i „Nova“...

I u tom smislu, opet Jura Stublić, „vjeruj, nema života od sećanja“...

Zato ću večeras, odavde iz Melburna, deveti dan marta ispratiti u prašnjavu istoriju, a podići čašu dobrog piva za Deseti mart, kad je pre osamnaset godina rođen Mirin i moj unuk Petar.

Planirali smo tim povodom veliko porodično okupljanje u Dubaiju, odakle već danima sa zebnjom slušamo informacije o oborenim dronovima i projektilima, o zatvorenom nebu za civilni saobraćaj, o otežanim uslovima za normalan život i rad...

Na tom planu ne važe nikakva sećanja, još manje sva naša iskustva. Tu se pita samo srce!