Piše Ivan Mrđen: Ozbiljno štivo od “lakih nota” Đorđa Balaševića

Crne hronike i harmonike, sitan rock & roll... Bajke da na kraju ponajbolji ostaju više ne prolaze, s tamne strane globusa bolje se vidi da najbolji odlaze... Pločnici Toronta, oči boje fronta, lozinka svih nas...

Na šta se priča svodi? Parole o slobodi? Šetači-preletači? Slaba potpora, nije to glava-pismo, ili jesmo ili nismo? Ovo srce bubnja večni tam-tam otpora!

I dalje ne volem krvoločne pse i gospodare, nađubrene trotoare, maskirne kad navale na pendžer… Ne volem one lopuže što voze tuđa kola, a znaju azbuku do pola, nji' ne samo da ne volem neg' malo ih se i gadim, pravo da vam kažem…

Ne volem šizove i nervne bolesnike, pre ih puštali za vikend, a sad ih puste pravo pred kamere… Ne volem izbore, televizor, plakate, dosta, ako Boga znate, ludnica je, kanda, otključana širom ostala… Provert'e, molim vas!

Upalim radio da čujem gde su drugovi cenjeni, koji su bednici na kojoj sednici večeras smenjeni. Ugasim radio, prelistam novine da vidim šta se odjutros obećava: članovi, klanovi, Gebelsi, Ždanovi, magla i mećava.

Veče se klati kô prezreli klip, teška vremena, a ja težak tip, gravitacija začas uzima svoje… Slab sam ja igrač za subotnje gužve, al’ shvatam polako te pokretne spužve, neko pijan lakše život odrobija!

Opet su došle devedesete, tužne i nesretne, fobične, u udžbenike i u čitanke ušle su bitange, obične... Kasno je da se paniči, dali smo šansu da se ludilo ozvaniči... A sad smo prosto zgranuti?! Danas se laž odvažila, a zadnja bagra kroji moral... Pa je OK koral dignut oko nas...

Ma, jebite se devedesete, vas mogu jedino psovati… Ma, jebite se devedesete, jer sam mislio da je vaša priča gotova i da daće bog da se nikad ne setimo svih onih protuva i skotova kad zakon metlom zamane. Ili ih pustiti da se međusobno tamane, što ima svojih prednosti!

Najbolje godine ovog života mog prošle su podmuklo - malo sam zastao, loše ih društvo već zauvek odvuklo. U godišnjaku škole važna lica šmekera i bubalica... Ali samo jedan moto: Drži se, Planeto... Sanjari, genijalci, šampioni, žrtvovani k’o pioni.

Pale im zastave u četrdes' petoj... Kadgod ih sretnem, žale se, šapuću k’o zaverenici, al’ pijan dah je vetar što zmaja ne diže...

Ma, već su mrtvi, a hodaju... Ja nisam rođen da čekam smak, moj život nije na prodaju... A kad pleteš svoj oreol za to i nema mesta boljeg nego mrak!

Prate me još od rane mladosti tipovi spremni na sve gadosti. Svim promenama odolevaju, o Bato, Bato, samo polevaju. Čuvam se raznih elemenata, od maloletnih delikvenata, bacila, matorih onanista, o Bato, Bato, do nacionalista. Sad mi je pomalo dosta tog presinga!

Ko život vodi u mutnoj vodi mora sve trikove dobro da zna. U mutnoj vodi, što mnogima godi, posebno onima sa vrha i dna, svi znaju svrhu, štuka na vrhu, tu su da kvare i naprave lom, a dole na dnu, sudbinu jadnu, mnogima rešava nekakav som!

Im’o bi ja štogod kasti i akonto ove vlasti ali neću… Đavo je tu da me tera, ja sam tu da ne pretera, odoleću. Briga mene za “poštene” što zastrane, za ministre, nadobudne i nastrane, briga me za razne mustre, notaroše, mlade žustre što zanoće ko “hetero”, a osvanu na četvero…

Balkanski Tango uvek završi na trotoaru... Đavo je kredom upisao kod... Dogod je ovih frikova sa punom vrećom trikova nista što vredi neće vredeti... Zar stvarno nema načina pred najezdom prostačina, čak i onaj školovan da hapsi taj talog, sad pušta da mu oni izdaju nalog...

Im’o bi ja štogod kasti ej… Čerez čega? Vidi jarca! Slaba vajda od bećarca! Ja sam ovde zadnja šuša, nema mene ko da posluša…

Al’ vidiš, neko to odgore vidi sve, povlači te konce, igra se… Postavi na svoje mesto svako dobro, zlo još pre - sve vide oči sudbine. O Bože, ti valjda znaš šta radiš, ti imaš bolji pregled, majstore, ali iz našeg tupog ugla izgleda gusto. O Bože, nije da kukam da nas vadiš, al' zapelo je negde… Treba nam tip sa iskustvom!

Laku noć dame i gospodo, eto, i ova predstava je završena. Nadam se da ste uživali u njoj. Bilo je zadovoljstvo glupirati se za vas sve ove godine. Nadam se da ćemo se još videti ili ponovo sresti u nekom drugom gradu, na nekoj drugoj predstavi, u nekom drugom cirkusu…

Meni ostade samo marš, jedino još marš. Za ovo ovde, za happy raju što slavi bedu u punom sjaju. Ostade mi marš, ništa osim marš. Poruka jes' malo čudna, al' vremena oskudna - daj šta daš!

Kad odem, kad zamumla vetar zimske očenaše i kad mrtvo lišće

potera u kas, za kaznu prognaće i tamburaše zbog pogrešne pesme u pogrešan čas!

* * *

Đorđe Balašević (11. maj 1953 – 19. februar 2021). Njim samim. Od “lakih nota” teško štivo… Kad se njegovi stihovi ovako nanižu i povežu, nikome više nije do pesme…

I mala napomena. Neke rime su namerno preskočene. Poput onih “za notornu laž, za dubok uzdah posustalog sna, rime za tminu i tišinu na dnu dna”. Dno dna je ono što mi i dalje živimo!