Vrišti Pešićka, tankom štiklom u mermer udara. NGO sprema templejte sa četnicima. A ja puštam na najjače ovu staru pesmu “Trobojna flaga”. Za mog preminulog druga, sa istog kamena poteklog. Za moju braću iz Peći. Za kuma u Mitrovici. Za kolege iz Užica. Za konobare iz Negotina. Za prijatelje iz Zrenjanina. Za članove Pokreta iz Subotice. Za braću sa obe strane Drine. Za svoje pretke, trajno pobodene u zemlju kraljevačku. Za sve koji osećaju tu flagu.
“Nećemo biti protiv Vučića ako krene ka Zapadu, ali ni raditi sa njim.“ Naslovna Vremena, mlada nada srpske politike, pogleda uprtog negde u stranu. Ka budućnosti, ka boljem, ka nečemu nama nedokučivim. Bolje radi na eskivaži nego što se zalećeš sa tim udarničkim porukama. Ne smiruj Pešićku. NGO je blago podozriv. Sviđa mu se to Zapad, ali ne zna kako da se postavi…
I onda bih bio protiv. I uvek ću da budem protiv onoga što on simbolizuje. Bio bih i protiv Makrona. Bio bih i protiv Borisa Džonsona. I protiv Putina. Protiv svakoga ko ne služi interesu malog čoveka. Protiv svakoga ko ne radi na obrazovanju svog stanovništva, gasi sve socijalne elemente društva. Smanjuje radna, ljudska i personalna prava. Latini su to podigli na filozofski nivo političke korektnosti. Nabiflaj par mantri, ponavljaj, uspećeš sigurno. Skaradno je ne razumeti transrodnu problematiku, ali za saradnju sa najgorim šljamom u demoliranju drugih zemalja uvek ima opravdanja. Dovoljno je nazvati ih borcima za slobodu.
To da li se ova garnitura kao suncokret okreće Zapadu, mene ne zanima. Ne zanimaju me ni Zapad ni Istok. Zanima me naš čovek. Upeglanim zapadnjacima bih imao šta da kažem. Kako su čitavu deceniju gledali razvoj podesnog autokrate. Gašenje i otimanje medija. Eksplicitne izborne neregularnosti. I okretali glavu. Negde u stranu. Od siromašnog, obespravljenog građanina ove države, bez ikakve perspektive.
Ne pržim se ni na malog autokratu najveće zemlje na svetu. Ne kunem se u njega. Ne želim takvo društvo. Ne želim da gasim, hapsim, trujem. Nemam brata na Dalekom istoku. Ne može komunista da mi bude brat. Ne nosim pentagram na čelu, nikoga ne zovem bratom, niti drugom.
PROČITAJTE JOŠ:
Ne bih poklonio nikome ništa što mi od dede nije ostalo. Stručnjak za rotaciju praseta bi se time i bavio, ma iz oka mi ispao. Prosvetni radnici bi bili adekvatno plaćeni. Mir u društvu ne bih gradio jeftinom drogom i ogavnim televizijskim sadržajem.
Znanjem se otadžbina voli. Radom, poštenjem i kulturom. Poštovanjem svakoga čoveka. Ljubavlju prema komšiji. Decom. Poznavanjem svoje istorije. Čestitanjem Bajrama. Poštovanjem umnih i hrabrih. Zaboravom za uštve. Nisu slučajno socijalisti podigli Pašiću spomenik u centru grada. Ne Tesli, ne Pupinu, ne Ruđeru niti Crnjanskom. Pašiću.
Nekada smo pravili avione, televizore, vagone, automobile. Nekada smo drugima zidali brane, gradili auto-puteve. Sada motamo kablove i prodajemo svoja sela strancima. Nekada smo bili hrabri, pravi kao strela. Sada se savijamo pred strancem kao strine.
Nekada smo sanjali da nam sinovi budu Obilići. Sada da uđu u Zadrugu. Vreme nas je promenilo. Ali ne i nju. Trobojnu flagu. Crveno-plavo-belu. Strpljivo čeka ona svoje sinove. Trenutak da bude ponosna na njih. Jednom.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare