Piše Dejan Žujović: Gnev čoveka

Celoga života se trudio da bude ispravan čovek. Radio je kao fizioterapeut u lokalnoj bolnici, bez mrlje u karijeri. Od detinjstva u treningu. Nikada cigareta, nikada alkohol. Njegova porodica je bila na dobrom glasu. Kada je ostao bez roditelja prodao je stan u kome su svi živeli da bi kupio novi, na boljoj lokaciji. Pošteno je isplatio procenat agenciji preko koje je sve završio, ali nije znao jednu stvar. Da je stan u koji se uselio prodat još najmanje tri puta.Usledila su suđenja. Bezbrojna ročišta. Hulje koja ga je prevarila ni od korova. Plata odlazi na advokata. A onda je, u jednom trenutku, shvatio da je ostao bez ičega. Njagov stan je dodeljen sinu lokalnog moćnika. Dobio je rok i brdo pretnji.U mraku sedi u fotelji i razmišlja. Desna noga mu se nekontrolisano trese. Nikome na senku nije zgazio. Nijedan problem roditeljima. Zašto se ovo dešava? Shvata da pomoć ne može da očekuje ni od koga. Ni ljudi koji ga vole ne smeju da se zamere vlasniku lanca prodavnica kod koga je često navraćao bivši predsednik države. Pa njegov sin postrojava interventnu kada zađu u pogrešan lokal. Na prilazu grada je svojevremeno zaustavljen vozeći vladin auto, sa kesama belog praha pod sedištem. I nikome ništa.On sedi u mraku i shvata da je sam. Sam protiv svih. Ne može da se pomiri s tim da ga neko pravi beskućnikom. Da postaje socijalni slučaj. Zamišlja zlurade osmehe bitangi dok prolazi glavnom ulicom. Izveštačene reči utehe ljudi koji nisu imali petlju da stanu uz njega.Tetejac je keva, seća se reči komšije Antića, dok mu ga je poklanjao jer je postao šampion Balkana. Brani se, uvek se brani, ponavlja trener dok ga šiba trenažerima. Sine, ne daj na sebe nikada, izgovara otac tokom njihovog poslednjeg razgovora. Sat kasnije se predstavio Bogu.Kroz ivice spuštenih roletni probija se jutarnje sunce. U njemu je nešto puklo. Dosta je više! Repetira pištolj i kreće ka vratima. Ispred zgrade naleće na izvršitelje. „Gde si ti, pi.ko, ‘oćeš da te otresemo sada?“, galami najniži od njih. Kreće ka njima, vadi tetejac i puca. Bez reči. Pogađa po nogama i debelim stomacima njih četvoricu. Padaju urlajući. Gleda ih, ne oseća ništa. Smeta mu sunce koje mu udara u oči. Spokojno kreće ka centru.Znao je gde da nađe tatinog sina. Kada je ušao, nargila bar je odjekivao melosem Bliskog istoka. Kroz oblak dima ga je video samog u separeu. Na stolu lajne za jutarnji popravak. Polako je vadio tetejac dok mu se ovaj kezio. „Majmune, kada se iseljavaš?“ Prišao je i sasuo šaržer u njega. Nije čuo vrištanja, psovke niti zapomaganja.Izašao je nasmejan i pogledao ka suncu. Stvarno lep dan.