1
Kako se izbori približavaju Srbija sve više liči na ludnicu. Znate ono kad normalnog nekim spletom okolnosti spakuju na psihijatriju i što se nesrećnik više upire da dokaže da mu nije ništa on izgleda sve luđi. Počinje da ubeđuje lekare i što više vremena protiče sve više gubi strpljenje, svađa se sam sa sobom, podiže glas i sve više počinje da liči na kolege ludake.
Tako ovde pošten čovek i savestan građanin čim čuje onolike količine laži koje dežurni načelnik ove naše predizborne psihijatrije, u liku predsednika Aleksandra Vučića, prosipa na angro svakog bogovetnog dana na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom.
Gleda kako se laž prihvata kao istina, kako novinari na tim televizijama klimaju glavama, potvrđuju kada vođa prekrsti dan u noć, psa u mačku, kriminalca u nacionalnog heroja, ministra, ili savetnika komandanta Žandarmerije, žustro konstatujući:“Da, da, naravno, da, da“.
A građanin savesni već počinje da peni, da se svađa sa ekranom, jer ništa drugo ne može da uradi.
Kad se na terenu slučajno zatekne neko od novinara iz ovih nekoliko nezavisnih redakcija onda to izgleda ovako – na pitanje koleginice sa N1 ko su ljudi koji su učestvovali u događaju u Banjskoj, odakle njegovom saradniku Milanu Radoičiću toliki novac za onoliko naoružanje, bogat život na jezeru Gazivode, zašto nam prete sankcijama, upravnik ove naše duševne bolnice u kojoj je pljačka građana najunosniji državni posao odgovara:“Znam neke koji imaju mnogo veće bogatstvo po raznim drugim jezerima i mnogo većim gradovima, a koji nisu na Kosovu i Metohiji“.
PROČITAJTE JOŠ
Kada ga novinarka vrati ponovo na pitanje o Radoičiću on je još kritikuje što je nepristojna i nastavlja da „odgovara“: „Znam lidere koje podržavate koji su desetostruko bogatiji od Milana Radoičića…“
Ali koleginica je uporna i ponovo ga moli da odgovori na pitanje o Radočiću uz konstataciju da znamo kako žive Srbi na Kosovu i Metohiji, no uporan je i on i nastavlja da daje svoj neodgovor:“Da, znamo kako živi i Dragan Đilas i Aleksić“. I ponavlja on tu već stotinama puta ispričane priče, samo da ne bi govorio o poreklu imovine svog saveznika Milana Radoičića.
Ostali novinari klimaju glavom, drže one mikrofone, pretvorili se u stative, niko ne progovara, sve im je to kao normalno.
Slično je bilo kad ga je ista koleginica pitala o vezama žandarma Nenada Vučkovića sa kriminalnim klanom Veljka Belivuka koji je nastao u vreme naprednjačke vlasti.
On naravno ne govori o tome kako je moguće da neko ko se druži sa kriminalcima i uništi dokaze može da bude nagrađen visokom pozicijom u MUP-u nego počinje priču o zemunskom klanu i masno slaže: “Mi smo morali da završimo sa zemunskim klanom“.
Ako ima neko ko je izgoreo po glavi ili je prosto zaboravan zemunski klan je razbijen još 2003. kada je Vučić bio u dubokoj opoziciji.
Moglo bi se ovako do jutra, ali ću ovde da stanem.
Novinari nezavisnih redakcija postavljaju pitanja, pišu o poskupljenjima, lošem životnom standardu, aferama predstavnika vlasti, raskrinkavaju njihove laži.
Ti novinari i njihove redakcije jedina su brana da Srbija postane ludnica puna ljudi anesteziranih propagandom kao jakom terapijom.
I sada se kritika probija samo preko nekoliko nezavisnih redakcija među kojima je i Nova.rs, a tek kako će da bude ako prođu najavljene izmene medijskih zakona.
To bi zatreslo same temelje ionako krhke demokratije u Srbiji i uklonilo glavne kritičare – nezavisne televizije.
Onda bi građani bili prinuđeni da gledaju ružičasto obojenu stvarnost.
A toga se vlast setila, zamislite, baš pred izbore. Autokratski režimi se održavaju pomoću kontrole medija.
U njima mediji imaju ulogu žičane ograde u duševnom sanatorijumu.
Ako nas ograde biće to kao da su nas prislino hospitalizovali, kao da su nam svima navukli ludačke košulje, kao onom nesrećniku s početka teksta.
Tek tada će moći da nam rade šta hoće. Ako im dopustimo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
