"Četiri meseca ne može naći petnaest minuta": Vedrana Rudan otvoreno o odnosu sa sinom

Vedrana Rudan redovno na svom blogu Rudan.info objavljuje tekstove i deli detalje svog procesa lečenja.

Njen tekst prenosimo u celosti:

"Kad imate rak, samo vam se on mota po glavi. Znam! Znam! Znam! Moram misliti pozitivno, ne misliti na rak nego na lepe stvari. Šta su lepe stvari? Penzija od 460 evra, a lekovi su ti 100 evra, a pregled 640 evra? Biti srećna jer imaš muža koji oko tebe skače i koji ne bi smeo znati da ti se po glavi mota samo jedno? Danas sam preko interneta naručila jaknu za 32 evra, L, imam deset kila manje, to je lepa stvar? A što ako…", napisala je.

"Nedavno sam pročitala kako naš poznati novinar razdragano izjavljuje, deca su naša najveća sreća i smisao života. A da mislim na svoje dete? Mislim, mislim. Je li mi ikad bilo smisao života? Nije. Jesam li čitav život činila sve da bih mu pomogla u svakom trenutku? Jesam. Pa ipak, to moje dete koje volim, u četiri meseca moje bolesti ne može naći petnaest minuta vremena za mene i posetiti me?! Ruku na srce, biću sasvim iskrena, da li me to žalosti? Iskreno, najiskrenije, ne. I telefon je susret. Prijateljica mi je rekla, idi kod psihijatra, probaj. Psihić? Nikad nisam bila kod psihijatra, možda sam bolesna, danas su svi depresivni, ako neću biti sad, kad ću? Gutaću tablete i biti srećna."

"Je***a. Psihić mi je rekao, niste depresivni. 'Recite, šta vas muči?'. 'Ništa mi se ne radi. Po čitav dan ležim, gledam serije, čitam knjige i s vremena na vreme s užasom razgledavam nered oko sebe'. 'Zašto vas to brine? Kome polažete račune? Ako nećete sad da radite šta vam je bolja, kad ćete?'. 'Strogo sam vaspitana, da moj tata vidi razbacane knjige na mom stolu u boravku, lekove na radnom stolu, sudopeu krcatu suđem koje će moj muž strpati u mašinu, ali bih mogla i ja…'. 'Vaš tata, vaša mama i ostala ekipa, garantujem vam, nikad neće doći na vaša vrata i ljutiti se na nered. Oni su samo policajci u vašoj glavi koje trebate izbaciti…'. 'Policajci?'. 'Vedrana, imamo policajce u glavi koji nam diktiraju na koji način moramo biti 'dobri'. Treba ih odj**ati', naravno da nije rekao 'odj**ati', gospodin je pristojan. 'Šta vas još čini nesrećnom?'. 'Dete. Ali to je nerešivo…'.

"Ispričala sam mu detalje. 'Kako ću iz te priče?'. 'Jednostavno. Vi svoje dete ne možete promeniti, nikako i nikad, ali možete sebe. Prihvatite ga onakvog kakvo ono jest, spustite ton i suočite se sa svojom narcisoidnošću. Prestanite u sebi da ponavljate kako se ono moglo dogoditi meni, meni, baš meni? Dogodilo vam se i živite s tim. Izaberite sami način. Razgovarati drugačije, ne razgovarati, svakako se ne vraćati u prošlost i nalaziti greške u koracima. Gotovo je. Ne gledajte stalno stare filmove'. 'I rak mi je stalno u glavi'. 'Zašto?'. Koje pitanje. 'Zato jer je opak, zato jer je preživljavanje zanemarljivo, zato jer mi se živi…'. 'Bili biste srećniji da imate neki 'bolji' rak, neki gde je postotak izlečenja 95%?'. 'Da, bila bih srećnija'. 'A ne bi vam palo na pamet da biste se baš vi mogli naći u onih 5%?', napisala je u nastavku.

"Jutros sam ležala na fotelji i gledala seriju o dvojici braće koji su ubili svoje grozne roditelje, još robijaju, htela bih da ih puste, iz limene kutije izvlačila sam slatkiše u obliku badema, poklon od prijatelja iz Pariza, mačak me je gledao i tražio keksiće. Oko mene haos, u duši mir. Možda ću ipak ući u onih 0,00001%? Javila mi se moja zlobna mama: 'Kćeri moja, uvek si bila glupa'. 'Odje*i, policajko', rekla sam i setila se šta mi je rekao prijatelj psiholog: 'Ne daj nikome da ti živi u glavi ako ne plaća rentu'", zaključila je.