Tarik Saleh: Otac me savetovao da ne treba da snimam film o predsedniku, ali morao sam da ispričam ovu priču

Politika, korupcija i moć u savremenom Egiptu oličeni su u filmu "Orlovi republike" koji je na repertoaru domaćih bioskopa u distribuciji MCF Megakoma. Film reditelja Tarika Saleha s glumcem Faresom Faresom u glavnoj ulozi, koji je svetsku premijeru imao na Kanskom festivalu, a kod nas premijerno prikazan na prvom Beograd film festivalu donosi priču o voljenom egipatskom glumcu Džordžu Fahmiju koji je, pod pritiskom i pretnjama, primoran da prihvati glavnu ulogu u filmu iza kog stoje najviše instance vlasti. I da igra egipatskog predsednika Abdela Fataha el-Sisija.

Iako nevoljno pristaje, ubrzo biva uvučen u unutrašnji krug moći. Poput moljca privučenog plamenu, Fahmi započinje aferu s misterioznom suprugom generala koji nadgleda snimanje filma.

Nakon ostvarenja "Afera Nil-Hilton" i "Zavera u Kairu" reditelj Tarik Saleh s novim filmom "Orlovi republike" zaokružuje trilogiju koja u centar postavlja Kairo i njegovo društvo.

Tarik Saleh je jedan od najuticajnijih umetnika Evrope, koji je debitovao s filmom “Metropija” 2009. godine, sa Stelanom i Aleksanderom Skarsgardom i Udom Kirom. Film je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Veneciji, a sledeće ostvarenje "Afera Nil-Hilton" osvojio je nagradu žirija na Sandensu. Za film "Zavera u Kairu" ovenčan je nagradom za najbolji scenario u Kanu.

Tarik Saleh u razgovoru povodom novog filma, koji smo dobili zahvaljujući distributerskoj kući MCF Megakom, otkriva da se "Orlovi republike" mogu posmatrati kao ljubavno pismo egipatskoj kinematografiji, a naročito zlatnom dobu, između pedesetih i sedamdesetih kada je ova zemlja bila treća najveća filmska produkcija na svetu:

- Kada sam bio mlađi, mislio sam da se Egipat svodi na piramide i druge relikvije iz faraonskog doba. Kako sam odrastao, shvatio sam da je i film igrao važnu ulogu i da je zemlja čak bila centar filmske produkcije u Africi i na Bliskom istoku. Egipatska filmska industrija - inspirisana Holivudom, sa studijima i sistemom zvezda - uporediva je po veličini i uticaju samo sa onom u Indiji, Francuskoj ili SAD. Uspon tokom pedesetih i šezdesetih može se objasniti nepismenošću većine stanovništva, koje se okrenulo bioskopima radi zabave. Film je tada postao sredstvo kulturnog izražavanja koje je ljudima omogućavalo da sanjaju. Jer glumcima je bilo dozvoljeno na velikom platnu da piju alkohol ili imaju vanbračne veze, sve ono što je nemoguće bilo raditi u egipatskom društvu. Iako je moj otac filmski stvaralac, nisam razumeo koliko je film važan Egipćanima dok nisam počeo da studiram na Univerzitetu likovnih umetnosti u Aleksandriji. Svaka projekcija bila je jedinstveno iskustvo: gledaoci su vikali i fizički reagovali na ono što se dešavalo na platnu.

Kakav je odnos između egipatske filmske industrije i vlasti, oličene u generalu i predsedniku Abdelu Fatahu el-Sisiju, koji je na vlast došao nakon vojnog puča 2013?

- Egipatska filmska industrija i vojska imaju „miran“ odnos. Postoji izvesna sloboda, ali opet tu su i cenzori. Kad je El-Sisi došao na vlast, vojska je činila 30 odsto egipatskog BDP-a, i posedovala pod okriljem Nacionalne organizacije za uslužne proizvode, vladine agencije koju kontroliše Ministarstvo odbrane, nekoliko desetina kompanija u raznim oblastima, od agrobiznisa, preko automobila, do proizvodnje obuće. Takav pritisak na lokalnu ekonomiju kritikovali su i Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, koji su insistirali da vojska odustane od nekih aktivnosti. Naravno, vojska je učinila suprotno i od tada je izgradila solidno medijsko carstvo, s televizijskim kanalima i produkcijskim kućama. Bila je jedna serija koja je govorila o dolasku El-Sisija na vlast - “Izbor” koju je finansirala jedna od tih kompanija. Bio sam radoznao kako će biti prikazan puč iz 2013. godine i gledao sam je s izvesnom fascinacijom. Naravno, ova propagandna naracija imala je vezu s istinom koju bih opisao kao „daleku“. Međutim, nakon gledanja, postavio sam sebi nekoliko pitanja: da danas živim u Egiptu i da mi se ponudi da režiram ovakvu vrstu igranog filma, kako bih reagovao? Da li bih odbio? Ili bih to mogao da uradim? Upravo taj izbor bio je osnova scenarija za film „Orlovi republike”. U početku nisam bio siguran kako da realizujem tu ideju, i kao da je “molila” da se pretvori u komediju. Ali na kraju sam uspeo.

Kako?

- Dok sam pisao scenario za "Orlove republike" dobio sam pozive od dve uticajne zemlje da režiram blokbastere. Tražili su potpuno istu stvar, obećavajući mi potpunu umetničku slobodu i neviđeni pristup privilegovanim informacijama. Da se pozabavim demokratijom, odnosno autoritarnim režimom. To me je podstaklo da preispitam složen odnos umetnika s moći i novcem. Ali nisam želeo da to bude tema mog filma. „Orlovi republike“ govore o lažima i istini. Glavni lik Džordž Fahmi je patološki lažov, kako na poslu, tako i u privatnom životu. To ga je učinilo bogatim i slavnim, ali može i da ga košta života. Nasuprot tome, doktorka Mansur, koju igra Amr Vaked, otelotvoruje pravednost: ona nikada ne laže.

Koji su to elementi uticali na klicu filma?

- Veoma su mi bliski reditelji čije su karijere patile zbog Drugog svetskog rata. Kao potomak disidenta sa Bliskog istoka, inspiraciju crpim od svojih vršnjaka, jevrejskih filmskih stvaralaca koji su otišli da traže sreću u Ameriku. Od istočnoevropskih reditelja poput Bilija Vajldera i Frica Langa, koji su bili svedoci užasa na Starom kontinentu i prešli Atlantik da bi preživeli. Kada su se nastanili u novoj zemlji, videli su kako se njihove iluzije postepeno ruše, da vlada licemerje i da je to još jedna mašina za drobljenje. Pokušali su da ispričaju kako sve funkcioniše iznutra, kroz istinske žanrovske filmove. Ne mislim da bi se remek-delo poput filma „Velika hajka“ danas moglo proizvesti u Holivudu, jer se niko ne bi usudio da ide tako daleko u kritikovanju sistema i korupcije koja ga nagriza. „Orlovi republike“ su čist film noar, kao što je bio i „Afera Nil-Hilton“. U srži je fundamentalno pitanje: „Da li moram da se poklonim ovom sistemu?“

Da Ii sebe smatrate politički orjentisanim filmskim stvaraocem?

- Ne. Pravljenje „političkog filma“ podrazumeva proračunatost na koju ne mogu sebe da nateram. Politika se svodi na ubeđivanje: pokušavate da prenesete mišljenje i borite se da ono dopre do osobe s kojom razgovarate. Problem je što današnje mišljenje nije sutrašnja istina. Možete pogrešiti. S umetnošću nemate taj luksuz. Morate pronaći ljudsku istinu koja prevazilazi politiku i eventualnu zastarelost mišljenja.

Blizak sam sa mnogim filmskim stvaraocima u egzilu: Asgarom Farhadijem, Andrejem Zvjagincevim ili Alijem Abasijem. Često razgovaramo o ulozi koju igramo: imao li pravo da pričamo priču o mestima na kojima više ne živimo; kakva je naša odgovornost prema ljudima koji tamo još uvek žive? Kada Ali Abasi snima „Šegrta” ili kad ja snimam svoje filmove, naš politički gest jeste da kažemo sebi: Ispričaću ovu priču po svaku cenu, bez obzira na bes ili zadovoljstvo koje može izazvati.

Tokom procesa pisanja, često se okružujem ljudima kojima verujem, i koji kroz razgovore doprinose scenariju. Jedan od njih, Magdi Abdelhadi, je egipatski novinar koji radi u Londonu - između ostalog, radio je za BBC. Uvek ga zamolim da detaljno pročita moje scenarije, a kad su „Orlovi republike” u pitanju mnogo smo razgovarali o predsednikovoj auri. El-Sisi je na čelu zemlje više od deset godina i, kao i većina šefova država koji su tako dugo na vlasti, on više nije osoba, već apstraktna figura, simbol, institucija. I s ocem sam dosta razgovarao. Nije bio za to da ispričam ovu priču koristeći ime El-Sisija. U početku sam delio njegovo mišljenje i, tokom faze pisanja, istraživao sam razne opcije: promenu epohe, smeštanje radnje u vreme vladavine Hosnija Mubaraka, stvaranje izmišljenog državnika. Ali brzo sam shvatio da bi bez El-Sisija priča delovala nejasno. A gledalac bi ionako znao da samo metaforički govorim o njemu.

Kako ste pristupili realističnom aspektu režije?

- Dolazim iz sveta dokumentarnog filma, medija za koji sam i dalje veoma vezan. Počeo sam da radim fikciju jer mislim da ona može da prenese istinu. Ovde govorim o veoma ličnim stvarima, poput industrije kojoj pripadam, kakvo je biti umetnik, a ponekad da bih bio iskreniji, moram da lažem - što je ironija. Insistiram na tome da je ovaj film fikcija. Ali ako pažljivo pogledate, opisuje događaje koji su se zaista desili u Egiptu - kao i u Holivudu. Kada sam počeo da snimam „Orlove republike“, bio sam uveren da će neko naći način da me zaustavi. A na kraju sam osetio neverovatnu podršku, koja nije stizala samo od egipatskih glumaca i glumica u filmu. S obzirom na sukobe u regionu, mislim da zemlja trenutno ima veće probleme od mog filma.

Govorili ste ranije da se bolje osećate dok pišete nego režirate...

- S ovim filmom je drugačije. Zaista sam uživao dok sam snimao „Orlove republike” iz više razloga, a posebno zato što sam želeo da radim s egipatskim glumcima. Razumeli su značenje svake reči u scenariju, što mi je omogućilo da idem dalje od onog što sam prvobitno napisao.

Ponovo ste radili sa Faresom Faresom. Zašto je toliko bitno njegovo prisustvo u ovom trećem delu vaše nezvanične trilogije?

- Svaki reditelj ima svog omiljenog glumca ili glumicu, s kojima komunikacija teče prirodno. Kada snimamo - ručamo, večeramo i vikende provodimo zajedno. Nikada se ne umorimo jedno od drugog. On je moj najbolji prijatelj. Pre nego što smo dobili porodice, bili smo nerazdvojni. Pišem za Faresa, ali nema nikakav poseban tretman. Odlikuje ga izuzetan kapacitet za transformaciju i jedan je od najvećih glumaca na svetu. I nikada nije bio bolji nego u filmu „Orlovi republike“.

Otvarate i zatvarate film scenama starijih ljudi kako se klade na konjske trke, dok slušaju radio. Zašto su važne?

- Kada je Naser došao na vlast 1956. godine, jedna od njegovih prvih odluka bila je da zabrani konjske trke i, posledično, da zatvori hipodrom u Gizi. Ipak, svake subote, ovi starci su nastavljali da se okupljaju, slušaju radio i kockaju se svojim novcem. Ovi kockari za mene predstavljaju razbijeni san - život ide dalje, ali u drugoj dimenziji. Bez obzira ko pljačka zemlju, oni su uvek tu. Neizbežno, svakog vikenda, klade se na konjske trke i nadaju se pobedi…