"Tuširam se uz pomoć sestre": Vedrana Rudan moli za pomoć u bolnici

U svom poslednjem tekstu na blogu Rudan.info objavila je tekst u kome govori o stanju klinike u Rijeci, gde se leči već mesecima. Naime, ona od početka svog iskustva hvali profesionalizam osoblja, ali je razočarana stanjem toaleta. Iz tog razloga zamolila je sve ljude dobre volje da doniraju novac fondaciji koja im pomaže.

Njen tekst prenosimo u celosti:

"Život uglavnom provodim na riječkoj Klinici za tumore. Ne znam koliko nas tamo ima, ali sigurna sam da smo svi srećni što smo baš tamo. Zvuči kao fraza, ali ljudi koji o nama brinu nisu sa ovog sveta. Osmesi, ohrabrenje, volja za životom — čak i kad bi platio u zlatu da te neko upuca — to je ono što se meni dešava. Imam utisak da su ostali bolje volje. Vuku svoje infuzije hodnicima i nadaju se spasu. S pravom. Svi su, nažalost, mlađi od mene, imaju kod kuće bebe i decu, a razmišljati o smrti je luksuz za nestrpljive starce koji su već proživeli život.

Ipak, s vremena na vreme, kada me puste kući, radujem se životu. To su trenuci kao sada, dok ovo pišem — mazim mačke, pričam sa unukom i govorim svojoj kujici: 'Hop, hop', dok ne skoči na kauč. Onda je nagradim osušenim svinjskim uhom i uživam u njenoj sreći. Kako je život lep, lep, lep!

Bolnica je sve modernija, ali... kupatila su iz prošlog veka. Naša klinika svakim danom je sve lepša. Imamo najmodernije aparate, najbolje lekove, hrana je odlična, klime rade, ali... Kupatila i toaleti — šest kupatila i osam WC-a — su iz ko zna kog vremena. Tuširam se uz pomoć sestre i svaki put pomislim da je tuširanje opasnije od raka. Trenutno za renoviranje jednostavno nema novca.

Trebalo bi okrečiti i nekoliko bolničkih soba. Ni za to trenutno nema novca.

Kako pomoći?

Kako pomoći nama koji smo tamo i nekima od vas koji će nam se, nažalost, uskoro pridružiti? Ovoj Klinici gravitira 800.000 ljudi, a rak je danas stanovnik gotovo svakog doma. Statistike su zastrašujuće. Srećom, među nama, koji sve gledamo crno, postoje i ljudi čiji entuzijazam ne poznaje granice. Mislim na devojke i momke iz riječke udruge "Srce za nju". Tri godine ta ekipa, na čelu sa sjajnom Katarinom, čini čuda.

Mali dodatak — udruga se zove "Srce za nju", ali to ne znači da svoje srce ne daje i njemu. U bolesti smo svi jednaki.

Ovih dana su odlučili da otvore poseban račun i nadaju se da će skupiti nešto novca. Ne mora biti mnogo. Danas kada svakog poštenog čoveka jedna plata deli od bankrota, svaki evro je vredan kao kuća. Bravo, Kate, pomislila sam kada sam čula šta im je na umu. A onda mi je palo na pamet...

Zašto moja ekipa — tako nas zovem da zvučimo ozbiljnije, iako smo ekipa samo moj sin i ja — ne bi pomogla? Godinama smo zajedno, vi i ja. Nekad se slažemo, nekad vam idem na živce, ali zajedno smo.

Možda će neko od vas uzeti telefon, kliknuti i uplatiti nešto.

Evro, evro. Dva, dva. Ja ću prva.

Eto, pa vi vidite. Za desetak dana javiću vam koliko smo skupili. Ako sagradimo dve kupaonice i jedan WC, to će možda biti mali korak za izvođače, ali ogroman za nas bolesne — i za vas dobre ljude."