Za njom su uzdisali i muškarci i žene, nikada se nije udavala, a u penziju je otišla sa 36 godina: Neverovatan život holivudske dive

Njena biografija obuhvata put od siromašnog detinjstva u Stokholmu do statusa jedne od najpoznatijih žena u istoriji filma, kao i iznenadno povlačenje sa scene u trenutku kada je bila na vrhuncu popularnosti.

Greta Lovisa Gustafson rođena je 18. septembra 1905. godine u Stokholmu, u porodici skromnih materijalnih mogućnosti. Njeni roditelji, Karl Alfred Gustafson i Ana Lovisa, imali su troje dece, a porodica je živela u veoma teškim uslovima.

Siromaštvo je bilo toliko izraženo da su roditeljima, prema pojedinim svedočenjima, predlagali da dete daju na usvajanje još u porodilištu. Odrastala je u jednom od najsiromašnijih delova grada, u stanu bez osnovnih komunalnih pogodnosti, što je značajno uticalo na njeno formiranje i kasniji odnos prema javnosti i privatnosti.

Posebno blizak odnos imala je sa ocem, koji je bio nekvalifikovani radnik, ali i čovek vedrog duha, muzikalnosti i izražene harizme. Tokom epidemije španskog gripa koja je zahvatila Stokholm 1919. godine, njen otac se razboleo. Greta je učestvovala u njegovom negovanju, obilazila bolnice i suočavala se sa teškoćama zdravstvenog sistema i siromaštva. On je preminuo naredne godine, kada je ona imala četrnaest godina, što je bio jedan od ključnih događaja u njenom životu.

Nakon njegove smrti, bila je primorana da prekine školovanje i počne da radi kako bi pomogla porodici. Prvo se zaposlila u berbernici, gde je radila jednostavne poslove, uključujući pripremu mušterija za brijanje. Kasnije je dobila posao u robnoj kući „PUB“, gde je prodavala šešire, ali i učestvovala u njihovom reklamiranju. Upravo taj posao omogućio joj je prve kontakte sa svetom mode i reklame. Počela je da pozira za kataloge, a pojedine modele šešira i sama je dizajnirala, što joj je donelo bolju zaradu.

Krajem 1920. godine uključena je u snimanje reklamnih filmova za robnu kuću u kojoj je radila. Režiser tih reklama počeo je da joj poverava manje uloge u promotivnim filmovima za žensku odeću. To iskustvo dovelo ju je do odluke da se ozbiljnije posveti glumi. Godine 1922. dobila je malu ulogu u kratkom filmu „Lutalica Piter“, nakon čega je upisala Kraljevsku školu dramskih umetnosti u Stokholmu.

Tokom školovanja upoznala se sa sistematskim pristupom glumi koji je uključivao analizu pokreta, gestova i izraza lica. Sačuvane beleške iz tog perioda pokazuju da je proučavala značenje različitih položaja tela – na primer, nagib glave unapred označavao je pokornost ili blagost, dok je zabacivanje glave unazad predstavljalo snažne emocije poput strasti ili uzbuđenja. Ovaj metod kasnije je koristila u svojoj glumi, posebno u nemim filmovima.

Ključni trenutak u njenoj karijeri bio je susret sa rediteljem Mauricom Stilerom, koji ju je angažovao za film „Priča o Jesti Berlingu“. Stiler je postao njen mentor i imao veliki uticaj na njen profesionalni razvoj. Upravo on je predložio da promeni prezime u Garbo, smatrajući da je pogodnije za međunarodnu karijeru. Njihov odnos bio je profesionalan, ali intenzivan, i ostao je jedna od najvažnijih veza u njenom životu.

Godine 1925. zajedno odlaze u Sjedinjene Američke Države, nakon što je holivudski producent Luis B. Majer pokazao interesovanje za evropske talente. U početku nije bilo jasno da li je primarni cilj bio angažovanje Stilera ili Garbo, ali su oboje dobili priliku u studiju MGM. Garbo je potpisala ugovor za dva filma, uz uslov da će dalji angažman zavisiti od uspeha prvih projekata.

Njeni prvi američki filmovi, „Bujica“ i „Zavodnica“, bili su komercijalno uspešni, što joj je omogućilo nastavak karijere u Holivudu. Ubrzo je stekla reputaciju glumice sa izraženim prisustvom na ekranu. U tom periodu suočila se i sa ličnim gubicima – tokom boravka u Americi saznala je da joj je sestra umrla u Švedskoj, ali nije dobila dozvolu da napusti snimanje i prisustvuje sahrani

U eri nemog filma, Garbo je postala poznata po izražajnom licu i sposobnosti da prenese emocije bez reči. Krupni planovi njenog lica postali su jedan od ključnih elemenata njene popularnosti. Filmski stvaraoci su u to vreme počeli intenzivnije da koriste krupni plan kao sredstvo za prikazivanje unutrašnjih stanja likova, a Garbo je bila jedna od glumica čije je lice posebno odgovaralo takvom pristupu.

Prelazak na zvučni film predstavljao je izazov za mnoge glumce, ali je Garbo uspešno prešla tu tranziciju. Njen prvi zvučni film „Ana Kristi“ promovisan je sloganom „Garbo govori!“, što je izazvalo veliko interesovanje publike. Njen akcenat, koji je u početku mogao predstavljati prepreku, postao je prepoznatljiv deo njenog identiteta na filmu.

Tokom tridesetih godina snimila je niz uspešnih filmova, među kojima su „Grand hotel“, „Kraljica Kristina“ i „Ninočka“. U filmu „Kraljica Kristina“ iz 1933. godine tumačila je švedsku kraljicu iz 17. veka. Tokom snimanja insistirala je da joj partner bude Džon Gilbert, sa kojim je ranije sarađivala i bila u emotivnoj vezi. U završnoj sceni filma, njen lik stoji na pramcu broda, dok kamera beleži njeno lice bez izraženih emocija, što je omogućilo publici različita tumačenja njenog unutrašnjeg stanja.

Film „Ninočka“ iz 1939. godine predstavljao je njen ulazak u komediju. Marketinška kampanja koristila je slogan „Garbo se smeje!“, naglašavajući promenu u njenom glumačkom izrazu. Film je bio uspešan i privukao veliki broj gledalaca, uključujući više od 400.000 ljudi tokom prikazivanja u Radio Siti Mjuzik Holu u Njujorku.

Tokom karijere bila je nominovana četiri puta za Oskara za najbolju glumicu, a 1955. godine dobila je počasnog Oskara za životno delo. Ukupno je snimila 27 filmova, što je relativno mali broj u poređenju sa drugim glumicama tog vremena, ali je svaki od njih imao značajan uticaj na njenu reputaciju.

Godine 1941. snimila je film „Žena sa dva lica“, koji je bio njen poslednji projekat. Film nije naišao na pozitivne kritike, a Garbo se nakon toga povukla iz glume. U tom trenutku imala je 36 godina. Iako su postojali planovi za nove projekte, uključujući ponude za filmove Alfreda Hičkoka, nijedan nije realizovan.

Njena odluka da se povuče iz filmske industrije bila je neočekivana, s obzirom na njen status jedne od najpopularnijih glumica tog vremena. Nakon toga nije snimila nijedan film, iako je živela još skoro pet decenija. Preselila se u Njujork, gde je živela povučeno, izbegavajući javnost i medije.

Poznata je po izuzetnoj rezervisanosti kada je reč o intervjuima. Jedan od najpoznatijih primera je kratak susret sa novinarom koji je započeo pitanje rečima „Znate, pitam se...“, na šta je Garbo odgovorila: „A zašto se pitate?“ i potom otišla. Ovakvi postupci doprineli su njenoj reputaciji osobe koja izbegava javnost.

U privatnom životu nije se udavala niti imala decu. Bila je povezana sa više osoba, uključujući glumca Džona Gilberta, dirigenta Leopolda Stokovskog, kao i sa ženama poput Mercedes de Akoste i Mimi Polak. Njena pisma Mimi Polak, koja su kasnije objavljena, ukazuju na blisku emotivnu vezu. U jednom pismu napisala je: „Uvek sam mislila da smo nas dve – jedno“, dok je nakon što je Mimi dobila dete, izrazila ponos što je „postala otac“.

Postojale su i spekulacije o njenim odnosima sa drugim ženama, uključujući glumice Lillian Tašman i Fi D’Orsej, kao i o mogućoj vezi sa Marlen Ditrih. Ovi odnosi nikada nisu u potpunosti potvrđeni, a Garbo je od svojih bliskih saradnika i prijatelja očekivala diskreciju.

U svakodnevnom životu često je nosila jednostavnu odeću, uključujući muške pantalone, košulje i ravne cipele. Njen stil odevanja bio je u suprotnosti sa glamuroznim imidžom koji je imala na ekranu. Ponekad je sebe nazivala „momkom“ i koristila muška imena u privatnoj komunikaciji

Nakon povlačenja iz glume, živela je uglavnom u Njujorku, ali je često putovala u Evropu. Održavala je kontakte sa prijateljima iz umetničkih i intelektualnih krugova, uključujući Salka Firtel, koja je bila deo zajednice evropskih emigranata u Los Anđelesu. Njeni odnosi sa prijateljima često su bili dugotrajni, posebno sa onima koji su poštovali njenu potrebu za privatnošću.

U starijim godinama suočila se sa zdravstvenim problemima, uključujući rak dojke, koji je uspešno lečen. Preminula je 1990. godine u 84. godini života, od komplikacija izazvanih srčanim problemima i upalom pluća. Sahranjena je u Švedskoj, u skladu sa željom da bude položena u rodnoj zemlji.

Njena imovina, procenjena na više desetina miliona dolara, ostavljena je bratanici, u skladu sa testamentom. Tokom života nije se bavila pisanjem memoara niti javnim izlaganjem o svom životu, što je dodatno otežalo istraživanje njenog privatnog sveta.