ISPOVEST „Ako je cena da ne radim jer sam na protestu – okej. Ješću semenke umesto pistaća“: Glumac o strahu, veri, crnim listama i ceni slobode

Osvrnuo se i na svoje dve velike televizijske uloge u serijama „Preživeti Beograd“ i „Kalkanski krugovi“, kao i na aktuelni angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde igra u predstavama „Sveti Georgije ubija aždahi“ i „Narodni poslanik“, te u Narodnom pozorištu u Somboru u predstavama „Protekcija“ i „Radovan Treći“. Lazar Nikolić se dotakao i razvoda roditelja, ljubomore u vezi, profesionalnih kompromisa, odnosa prema pozorištu i drugih tema.

Kakva ti je bila 2025. godina?

"Bila je sadržajna i lepa, naravno i turbulentna, ali na kraju imam dobar utisak. Dosta je bilo nedaća, prepreka, nepravde, nekako na margini, mislim da nikada nije bilo gore za glumce i naš položaj nego sada, ali i dalje se borimo i borba i dalje traje."

Jesi imao strah tokom 2025. godine jer se svašta dešavalo, neki glumci su dobijali zabrane, nisu mogli da glume, da se pojavljuju, da zarađuju i žive od svog posla. Kako si ti prošao?

"Strah je neka iracionalna stvar, neka normalna stvar. Samo budala ne zna za strah, tako da je on uvek prisutan, ali verujuć sam čovek, pa sve što radim mislim da je uz Božiju pomoć i mislim da kad je nešto ispravno i pravedno onda i taj strah nestane. Kada izađeš onako čist, sa nekim zdravim razmišljanjima, nekim zdravim stavovima, onda strah jednostavno prođe. Mislim, ako je strah neke fizičke vrste ili to, onda je to vrlo lako. Vrlo lako se prebrodi. Ne znam kako je tim ljudima sa te 'druge strane'. To su neki veći strahovi u njihovoj duši, u borbama, mislima, tako da je ovaj naš strah mačiji kašalj."

S obzirom na to da si aktivno podržavao studente, da li su te možda savetovale starije kolege da ne radiš određene stvari jer si na početku karijere?

"Moja ljudska i moralna potreba je bila da budem na toj ulici. Ove proteste i sve što se dešava sam doživeo prvo kao svoju ličnu promenu. Da koliko-toliko čist čovek može da izađe na tu ulicu sa jasnim stavovima, sa ciljem da niko ne može da te povuče za rukav i kaže 'šta ti radiš na ulici, a ovamo radiš kojekakve stvari'. Tako da, ovo je zaista bila moja lična promena i uvek kažem da mora čovek prvo da krene od sebe i od nekih malih sistema da bi ovaj sistem koji nas sada okružuje mogao da se uruši i da se krene iz temelja. Ako je to cena da ja ne radim sutra zato što sam na ulici i zato što verujem u pravdu - onda je okej i da ne radim. Ako ću zbog toga biti na crnoj listi ili kako god, vrlo rado jer ću mirno da spavam, spokojno - snaći ću se, mlad sam, ima toliko poslova. Nije uvek u životu poenta ni materijalno, ni neka slava, ostvari se ti kao čovek prvo i kao neko ko može da se uveče pogleda u ogledalo i kaže 'dobro je, polako, dobar si'. Da te ne grize savest, da nemaš košmare. Tako da je to moj cilj, to je moja borba i nadam se da svako ide sa tom mišlju i da jedino tako možemo nešto da napravimo."

Kako žive i rade glumci koji su svesni toga da je stavljena šapa na slobodu govora? Oni podržavaju tu "drugu stranu".

"Ne znam kako žive, ne bih bio u njihovoj koži jer, opet kažem, novac ili materijalne stvari ti čine neku vrstu sigurnosti, ali nisu nijednog trenutka presudne. Znaš, niko od nas neće ostati bez kore hleba. To je drugo što ti hoćeš da jedeš pistaće, a možeš da jedeš semenke. To je naša alavost, gordost, kako god to nazvali. Čovek u biti je skromno biće. Tako da, ako su materijalne stvari nešto što je nekome cilj pre nekih moralnih i duhovnih vrednosti, onda kažem ti, to nije moja šolja čaja. I meni je stvarno žao tih ljudi. Ja nikog ne osuđujem. Verujuć sam čovek i to nije zastupljeno u našoj religiji. Svako ima svoj odabir i pravac jer mi ne znamo šta se iza toga krije. Tako da ja u svemu volim da vidim neko opravdanje i da se molim za te ljude da im Bog da neke smernice da stvarno izađu iz tog vira, jer na taj način se gubi i prlja duša. A bez toga, ja mislim da nijedan čovek nema nikakvu poentu na ovozemaljskom svetu koji je nprolazan i dat nam na revers i za sto godina, pedeset, ne znam, niko nas se neće sećati. Tako da mislim da smo tu, da treba da radimo na tome, na duhovnim vrednostima i da radimo ono što je do nas."

Pomenuo si tu crnu listu, šta to tačno znači, ko pravi te liste i šta znači biti zabranjen kao glumac? Da li to znači da nisi u serijama Žarka Jokanovića?

"Ne bavim se time i ne dotiče me to. Naravno, žao mi je mojih kolega, ne znam da li sam i ja možda na toj listi? Uvek kažem da u ratu znaš protiv koga se boriš, imaš jasnog neprijatelja, gledaš ga u oči i ideš, a ovako... Odakle ja znam da li mene neko prisluškuje, da li me prate? Znaš, ne živim u toj paranoji, znam ko sam i šta sam, idem normalno ulicom. Nisam nekulturan, bahat, nasilan, nemam nikakve loše misli prema čoveku generalno. Tako da mogu da sastavljaju te liste, da me nema, da me ima - ja spokojno spavam. Nemam decu ni brak, pa je možda iz ove moje perspektive to nekako olako reći. I verujem stvarno da ljudi koji su u porodicama, koji treba da hrane neka usta, školuju i tako dalje, su u nezavidnoj situaciji koja te dovodi do stvarno tog pitanja 'šta ja radim više u ovoj zemlji', ali kroz neki kolektiv i zajedničku snagu smo tu nekako da se pomažemo i da budemo oslovac i podrška jedni drugima. Tako da eto, neko neka sastavlja, neka rade, doći će bolja i druga vremena, jer čovek mora da se nada."

Više puta si pomenuo duhovnost, kao mali si hteo da budeš sveštenik. Odakle ta potreba?

"Sestra i ja smo kao deca išli na veronauku u starom gradu u Budvi i onda mi je to bilo zanimljivo; liturgije, Svetosavske akademije, veliki praznici, učestvovali smo u horovima i recitacijama. Sećam se svog nastupa u nekadašnjem Zeta filmu u Budvi, gde sam igrao Svetog Savu, a baš pre nekoliko godina mi je jedan prijatelj poslao snimak sa neke kasete i mogu reći da sam imao finu dikciju s obzirom za te godine. I eto, možda je tu počela i ta neka ljubav prema glumi i svemu ostalom, ali to što se tiče duhovnost - da me ne shvati neko pogrešno, ja se u veri pronašao spas, to je moje utočište i slamka za koju se čvrsto držim. Kad sam u problemima i svemu ostalo, to mi je uvek lek."

Jesi li razmišljao da upišeš teologiju?

"Nisam, nije to bilo u toj meri. To je više onako bilo kao klinac, pa ne znam, kada u kući nešto sa nekim čaršavima, onda kao neka kadionica i sve, pa glumim popa. Tako da sam neke razne likove ja u svojoj sobi igrao, to je više bila neka dečja radoznalost, ali ne znam, možda bi pre kad bi već išli u tom pravcu, ne znam, više mi je to neko iskušeništvo i monaštvo uvek bilo izazovnije nego kao sveštenstvo."

Kako si doživeo razvod roditelja? Koliko si imao godina tada?

"Sedam godina. Tada je bilo neko drugačije vreme, sada se ljudi razvode posle šest meseci, dve godine i to je danas kao 'dobar dan' da nekome kažeš, a tada je to bilo drugačije, još mala sredina. Roditelji su bili nekog starog kova, pa kao šta će reći sredina, šta će reći kući, pogotovo kod majke iako je žena već u godinama bila, ali to se tako gledalo. Tako da mi u početku nije bilo lako, pitao sam se šta će reći u školi? To se brzo pročuje sve, ali porasteš, pa vidiš da je i to normalno i da život ide dalje. Eto, tako da ne znam u stvari ni kako sam taj zupčanik prešao. Sa majkom sam ostao da živim. Otac je živeo u Budvi, bili smo u istom gradu, viđali smo se svaki dan, išli zajedno na selo, bilo je obostrano što se tiče ljubavi i svega što mi potrebno za život."

Kako si doživljavao njihove nove partnere kasnije ako su se desili uopšte?

"Mislim da te život navede da ranije sazriš za neke stvari, a za neke ostaneš klinac u duši, tako je i kod mene slučaj. Tako da nekako sam ranije to sve prošao, doživeo i onda te to očvrsne i naučeš da imaš neki štit i gard i da ideš dalje. To je tada verovatno i traumatično, nemam pojma kako čovek to doživljava, ali sad iz ove perspektive je to vrlo normalno. Vreme brzo prolazi. Tada ti se to čini kao da je kraj sveta, ali sada da dobijem dete, pa da se razvedem, pa da nađem nekog drugog... Znaš, kada čovek sebe može da stavi u te okolnosti, onda mu se to nekako čini i normalno.

Čuo sam da te je otac vratio u Podgoricu posle prve godine fakulteta. Ti si prvo upisao Fakultet za bezbezdnost?

"Odakle ti to znaš? Jeste, upisao sam diplomatiju i bezbednost zato što nisam imao pojma šta hoću u životu. Zapravo tadašnja moja cura je bila već u Beogradu, a ja sam onda kao otišao da bih bio sa njom. Počeo sam da treniram u OFK Beograd, ali to su oni zadnji trzaji kad te svako malo boli loža, ali kao vodi se da si tu i upišem taj fakultet. Čak i nisam bio loš, dao sam neke ispite, ali neki način života i svega ostalog je bio alarm mom pokojnom ocu da me vrati na fabrička podešavanja jer sam izgubio kompas i onda me je vratio u rikverc - selo, ustajao sam u šest ujutro, hranio sam kokoške, pustim koze i svinje, pa odem do bašte uzmem krastavac i paradajz, odem do sušare uzmem pršutu, napravim sebi doručak, bio sam totalno izolovan i u tom ritmu, ali ta Podgorica mi je donela zapravo prvi susret sa glumom. Gospod je tako odredio da bude. Moj brat, a sada i kolega Ognjen Sekulić je išao u dramsku sekciju 'Prazar prostor', ja tada nisam imao neko društvo, pa sam ga zvao, pitao šta radi i on mi je rekao da pođem sa njim. To je bila dramska sekcija koju su držali Petar Pejaković i Slaviša Grubiša, bio sam tamo tri meseca i zaljubio se u glumu. Onda sam odlučio da izađem na prijemni i tako je sve počelo..."

Šta je bilo sa onom devojkom zbog koje si došao u Beograd?

"Ništa, ponela me svetla velikoga grada. To je trajalo, bio je haos, mislim lepo je sve na kraju bilo, ali bio sam klinac."

Da li ti prilaze devojke, da li tu ima koristi?

"Do pre dve godine sam imao 120 kila, pa možda i ne znaju da sam to ja. Ne bavim se time, vidim neki pogled, trudim se da budem kulturan, posle predstave kad neko priđe, ali se ne bavim time. Kada mi neko kaže da sam se danas lepo obukao ili nešto, znaš, nisam svestan sebe. Ne obraćam previše pažnju, ako mi se neko svidi svakako, a da stalno gledam oko sebe ne."

Da li si pogledao seriju "Nasledstvo"? Kako ti se čini?

"To sam morao da vidim. Ja sam konzument, volim da sednem i vidim šta je to. Ne volim da sudim ljudima, to je njihova stvar, svako bira svoj put. Možda su to ljudi na margini koji ne znaju gde će, šta će, možda su tamo zbog novca, zbog popularnosti, neostvarenih želja i snova..."

U tom seriji igraju Milica Milša i Ljiljana Stjepanović...

"Ljiljani Stjepanović se može, ona ima veliki pečat, odigrala je toliko uloga. Ona može kao i Olga Odanović, ona je vrhunski čovek, u pozorištu je brilijantna, u svim dramskim serijama, komičnim. Ona može sada u Kursadžijama da igra. Nije Grand kafa napravila Dragana Nikolića i Milenu Dravić, nego su oni napravili taj brend - Grand kafu. Neću da moj lik i moju facu dajem za nešto što ne bi trebalo da mi bude legitimacija, za bezveze. Moje mišljenje je da glumac ako želi da se bavi ovim poslom mora da bira šta hoće i šta neće, pa po cenu i da bude gladan i žedan, ali ako hoće da opstane u ovom poslu bez kompromisa, dok te ne dovedu do ruba egzistencije, da bi sačuvao svoju dušu, pravac i umetničku crtu moraš da biraš u šta se uplićeš."

Ti si iz tog razlika slobodni dramski umetnik?

"Nisam iz tog razlika, voleo bih u nekom trenutku da budem deo nekog pozorišta, ali opet ti kažem, nisam se laktao, eksponirao, lažno smejao, nisam nekoga tapšao po ramenu i govorio jeste tako misleći da nije. Možda baš zbog toga nisam dobio priliku, ali mislim da talenat kao i voda uvek nađu svoj put. Ako je cena da moram da idem uz dlaku - to onda nije moj put. Verujem da svojim predanim radom mogu da radim, nisam napravio ni mnogo ni malo u karijeri, ali kada otvorim folder i vidim likove koje sam uradio mogu da kažem da je pošteno i da spokojno spavam. Pošteno je, zanatski, umetnički, promišljeno iza svega stoji rad. Rediteljima uvek kažem da ću dati 100 odsto sebe, a kako će to biti u finalu, to stvarno ne znam."

Da li možda pišeš scenarija?

"Imam ideje, nažalost, ništa nisam sproveo, napišem nekih 10 strana i zatvorim. Kada bih sastavio sve to sad sa telefona, laptopa i iz svesaka, ima tu dosta nečega napisanog ali ništa do kraja. Imam jednu finu ideju, voleo bih da me neko uputi u to i da napišem. Sad kad sam bio u Makedoniji, počeo sam da pišem duodramu o dva lika koji preživljavaju tako što ide na sahrane i saučešća."

Pomenuo bih predstavu "Život provincijskih plejboja nakon drugog svetskog rata", o čemu se radi?

"To je delo Dušana Jovanovića, bilo je pet godina od njegove smrti, pa smo napravili jubilej. Osamdesetih godina je nastao taj komad u koprodukciji teatra Budva, dramski teatar Skoplje, MGL Slovenija i Beogradsko dramsko pozorište, a reditelj je bio Hrvat Ivan Pejnović... Imali smo turneju i to je fenomenalna priča, jer su četiri različite države, drago mi je što sam stekao nove prijatelje. Da li će predstava živeti to niko ne zna, a za mene je bitno to što ostvariš kontakte ljudske i dobijaš neke prijatelje. Sad kad su me u intervjuu u Vestima pitali šta bih voleo da igram, a ja im kažem da iz dve predstave imam dva kuma i veća nagrada od te ne postoji. Više bih voleo da me ljudi sutra pamte kao dobro čoveka nego kao velikog glumca."

Gde te gledamo trenutno?

"Igram u Jugoslovenskom dramskom pozorištu - "Sveti Georgije ubija aždahu" i "Narodni poslanik". Dve predstave, dva hita, super ekipe i mnogo sam sreće imao da kao mlad upadnem u tako dobru ekipu i atmosferu, toliko mi prija da igram te dve predstave. Imam i dve predstave u Narodnom pozorištu u Somboru "Protekcija" i "Radovan treći", to igram već par godina. Somboru se uvek rado vraćam, ta ljubav se retko gde viđa."

Jesi li nekada odbio neku ulogu?

"Odbijao sam reklame, bilo je nešto za pivo. Tada sam mislio da je rano da svoj lik prodam na reklami i rekao sam im kada su me zvali 'mislim da moj lik ne može da proda vaš brend', mislim da je bilo pošteno, izašao sam iz jedne pozorišne predstave ovde u Beogradu zbog nepoštovanja mene kao osobe prvo, a onda i kao glumca. Jednostavno ne volim kada neko nije... Možemo da se posvađamo u poslu, ali ako je na privatnom nivou, a da nije na nekim temeljima da imaš nešto protiv mene i da me ne poštuješ, to je već privatna stvar, ulazimo u šesnesterac i ne volim da dolazi do daljih sukoba. Lakše mi je bilo da se pokupim i kažem 'hvala doviđenja'. Tokom studiranja sam isto izašao iz jednog projekta, ne volim to ispod pojasa, nije šmekerski."