"Tata je nosio taj teret i ljudi su zazirali da ga angažuju": Ćerka legendarnog Burduša o očevoj karijeri, smrti, ali i tragediji zbog koje je završio u zatvoru

Ksenija je sada govorila o razlozima zbog kojih se povukla iz javnosti, ali i o trenucima koji su zauvek oblikovali njen život, od odrastanja u umetničkoj porodici, preko velikih uspeha i neostvarenih prilika, pa sve do ličnih gubitaka koji su ostavili dubok trag.

Na početku razgovora objašnjava zašto je skoro dve decenije nije bilo na malim ekranima.

"Bilo me je u serijama Dragoslava Lazića, u 'Seljacima' i u 'Zvezdari'. To su poslednje serije koje sam radila. Jednostavno, povukla sam se, posvetila sam se porodici i deci. To mi je bio prioritet. Iako je gluma nešto što najviše volim, nisam tip koji ume da se bori, da se lakta, da se nameće. Niko vam neće pokucati na vrata i pitati da li biste hteli da radite, potrebno je angažovanje i prisustvo u tim krugovima. Ja to nisam radila. Ipak, ne žalim, jer sam te godine kvalitetno provela uz decu. Kao dupli Rak u horoskopu, majčinstvo mi je bilo na prvom mestu", priča za “Blic” Ksenija Đokić.

Posle duže pauze, prilika za povratak pojavila se neočekivano.

"Krenula je 7. marta da se emituje serija 'Alapače'. U početku je trebalo da budem gost u nekoliko epizoda, ali kako je Jovana Petronijević razvijala scenario, lik joj se dopao i proširila ga je, pa sam ostala stalni član ekipe. To je jedan sladak, zabavan sitkom za razonodu i smeh. Uradili smo tri sezone, 72 epizode, i publika je počela da uživa u tome".

Ipak, publika je najviše pamti po projektima poput “BB Šoua” i filmova iz serijala o Sekuli. Sećajući se tog perioda, Ksenija kaže:

"To su bile moje najlepše godine. 'Sekulu' sam počela da radim jako mlada, sa 17 godina. Bila sam tinejdžerka, stidljiva i povučena, i to je bio veliki izazov. Dragoslav Lazić mi je dao tu ulogu jer je verovao da mogu da je iznesem, i na kraju je ispalo dobro. Danas, iz ove perspektive, možda bih neke stvari uradila drugačije, ali za te godine, to je bilo to. I publika i dalje voli tu sagu, naročito prvi deo 'Sekula i njegove žene', koji smatram jednom od najboljih seoskih komedija".

Upravo na tom projektu prvi put je igrala zajedno sa ocem.

"Tu sam prvi put radila sa tatom", kaže, ističući koliko je od njega učila:

"Ceo život učim od njega. Danas mi je najveći kompliment kada mi kažu da ga prepoznaju u mojim ulogama. Kada gledaju 'Alapače', tvrde: 'Ovde si mi bila isti Janaćko', a to mi mnogo znači. To je bila moja najveća glumačka škola".

Odbio je da bude profesor na FDU

Podseća i na to da je njen otac Jovan Janićijević Burduš bio cenjen i među kolegama i u akademskim krugovima.

"Zvali su ga sa Fakulteta dramskih umetnosti da bude profesor, ali je odbio jer je mnogo radio i putovao. Danas mi je žao zbog toga, jer vidim koliko ga mladi glumci vole, čak i oni koji nisu bili ni rođeni kada je on preminuo. Javljaju mi se mladi ljudi iz regiona, preko Instagrama, i pričaju o njegovim ulogama. To je ono najlepše što ostaje iza čoveka", priča ona.

Govoreći o njegovim najpoznatijim ulogama, posebno se osvrće na lik Burduša iz serije “Muzikanti”, po kome je dobio nadimak.

"Taj nadimak je ostao, ali mislim da se umorio od te uloge. Odigrao ju je maestralno, do te mere da su mnogi mislili da je Rom. On je mnogo voleo Rome i temeljno se pripremao. Odlazio je u romska naselja, učio njihov način života i govor. Ipak, bio je glumac ogromnog raspona i mogao je da igra sve, od komedije do najtežih dramskih uloga. Nikada nije govorio da mu je to omiljena uloga, ali ju je zavoleo i kasnije često nastupao sa tim likom širom sveta".

Zanimljivo mesto u njenim sećanjima zauzima i “Burduš teatar fest” posvećen njenom ocu, koji se već drugu godinu održava u njegovu čast. Govoreći o tome, Ksenija ne krije emocije.

"Presrećna sam, stvarno. Oduševila sam se kada me je prošle godine pozvao Marko Aleksić, direktor Narodna biblioteka Ćićevac i inicijator 'Burduš teatar fest'. On je istražujući došao do podatka da je moj otac rođen baš u Ćićevcu. Iako je porodična kuća bila u selu Maskare kod Varvarina, baka se zatekla u Ćićevcu i tamo rodila blizance, Jovana i Andriju. Postoji i krštenica iz crkve, tako da je sve dokumentovano".

Dodaje da joj je posebno drago što festival raste iz godine u godinu.

"To je zaista divna ideja i beskrajno sam zahvalna Marku i njegovoj ekipi što su istrajali. Festival se održava svake godine oko 26. februara, kada je godišnjica tatine smrti. Počinje 24. i traje pet dana. Organizacija je fantastična, energija divna, ljudi gostoljubivi. Ove godine bilo je pet predstava, uglavnom sa mladim glumcima. To me je posebno obradovalo, jer uvek podržavam mladost. Smatram da treba dati šansu talentovanim ljudima koji ulažu ogroman trud, i to je zaista bilo božanstveno".

Govoreći o porodici, Ksenija otkriva da glumački dar nije bio usamljen slučaj.

"Moja tetka Ljubica Janićijević bila je prvakinja Narodno pozorište u Beogradu, a radila je širom bivše Jugoslavije. I stric, Sima Janićijević, bio je prvak Beogradskog dramskog pozorišta. Tetka Živka Janićijević bila je vajarka, a njen sin je Boris Bizetić, višestruko talentovan umetnik, kompozitor, pevač, pisac, pa i slikar".

Za Bizetića otkriva da se povukao iz javnosti, ali da i dalje stvara.

"Trudi se da bude dobro koliko može. Povukao se u neki svoj svet, ali i dalje komponuje i piše. Ljudi ga mnogo traže i pitaju za njega. Svima nedostaje na malim ekranima. Nadam se da će ga ponovo gledati, jer je beskrajno duhovit čovek".

Posebno ističe njegovo učešće na ovogodišnje jubilarno 65. Beogradsko proleće, dodajući:

"Ako neko zaslužuje da bude tu, to je on", smatra Ksenija.

Posebno emotivno govori o životu svog oca, jer je imao veoma težak život, veliku porodicu, siromaštvo, ali je izašao kao pobednik.

"Imao je raskošan talenat. Zanimljivo je da je glumu upisao gotovo slučajno. Bio je nestašan, izbačen iz pilotske škole zbog nediscipline. Deda je hteo da ga vrati na selo, ali je on, da bi to izbegao, odlučio da pokuša na Akademiji. Tetka mu je predložila da se prijavi, ali nije mogla da ga sprema. Njena prijateljica Mira Stupica takođe nije imala vremena, pa je pripreme preuzeo Bora Todorović, tada student druge godine. Rekao mu je: 'Spreman si.' Otac je izašao na prijemni, bio primljen iz prve, diplomirao sa desetkom i ušao u Almanah kao jedan od najboljih studenata Akademije", otkriva glumica.

Iz te priče, kako sama naglašava, jasno se vidi koliko su talenat, upornost i splet okolnosti oblikovali put Jovana Janićijevića Burduša, umetnika koji je, uprkos teškom početku, ostavio neizbrisiv trag.

Posebno zanimljiv deo njene priče odnosi se na međunarodnu karijeru njenog oca, za koju kaže da je bila na dohvat ruke. Govoreći o tome, Ksenija ističe:

"To je bilo sedamdesetih godina, posle njegove ogromne popularnosti u tadašnjoj Jugoslaviji. Otvorila su mu se vrata i za Holivud. U nekoliko navrata odlazio je tamo, boravio po mesec dana".

Trebao je da glumi u "Kumu"

Otkriva i manje poznat detalj vezan za kultni Kopolin film “Kum”.

"U to vreme se spremao 'Kum' i postojala je ideja da glumci budu stranci zbog akcenta i izgleda. I moj otac i Bekim Fehmiu bili su u toj početnoj podeli za glavne uloge. Kasnije se reditelj ipak odlučio za američke glumce i ta priča je otpala. Ali, jeste istina da su njih dvojica bili u toj prvoj selekciji, što je za ono vreme bio ogroman uspeh. Kasnije je radio probna snimanja za više projekata i potpisao petogodišnji ugovor sa Paramount Pictures. Trebalo je da se vrati u Holivud, ali ga je niz nesrećnih okolnosti sprečio – zbog saobraćajne nesreće morao je da ide u zatvor".

Taj događaj, kako kaže, obeležio je njegov život.

"To je na njega strašno uticalo. Bio je izuzetno pošten i dobar čovek i teško je podneo to što se desilo. Provesti skoro godinu dana u zatvoru u Zabeli, sa najtežim prestupnicima, ostavilo je dubok trag. Imao je ogromnu grižu savesti, jer je u nesreći stradao njegov prijatelj. To ga je potpuno slomilo i pratio ga je taj osećaj do kraja života".

Objašnjava i okolnosti same nesreće:

"Bila je zima, sneg i poledica. Moj otac jeste snosio deo krivice, jer nije bio čovek koji ume da vozi sporo i to je činjenica. Upravo zbog toga je kasnije naterao moju majku da položi vožnju, jer on više nikada nije seo za volan u gradu. Od tada je ona vozila. Te večeri vraćali su se iz grada. U kolima su bili moj otac, mamin stric koji je sedeo na mestu suvozača, i taj prijatelj, koji je bio na zadnjem sedištu. U Karađorđevoj ulici, u jednoj krivini, kamion iz suprotnog smera prešao je u njihovu traku. Pošto je moj otac vozio brže, pokušao je da izbegne sudar, naglo je skrenuo i udario u banderu. Njegov prijatelj je pronađen na većoj udaljenosti od automobila i na licu mesta je konstatovana smrt. Moj otac i mamin stric zadobili su povrede koje, srećom, nisu bile teške. Nažalost, sudbina je htela da se sve završi na taj način".

Na pitanje o odgovornosti dodaje:

"Kriv je zbog brzine, to je činjenica. Kamion nije učestvovao direktno u sudaru i pobegao je. Bilo je svedoka, ali nikada nije pronađen".

Nesrećan slučaj mu je promenio život

Govoreći o mogućim okolnostima presude, iznosi lični stav.

"Možda je neko morao da bude kažnjen. On nije bio miljenik sistema tog vremena, posebno ne Josipa Broza Tita. To su moje pretpostavke, ali znam da je bilo sličnih slučajeva gde ljudi nisu robijali".

Posebno emotivno priseća se tog perioda iz detinjstva.

"Bila sam drugi razred osnovne škole kada je tata otišao u zatvor. Bilo mi je strašno teško da razumem kako je moj otac, najbolji čovek na svetu, tamo završio. Deca su me zadirkivala, a ja sam govorila da je na službenom putu. To je za dete velika trauma. Mama i ja smo to jako teško podnele, ali smo imale podršku porodice i nekako smo izgurale taj period".

Dodaje da ni nakon izlaska iz zatvora nije bilo lako.

"Tata je nosio taj teret i ljudi su zazirali da ga angažuju. Trebalo je vremena da se vrati".

Ipak, podrška najbližih saradnika bila je presudna.

"Ponovo je počeo da radi sa Dragoslavom Lazićem, koji mu je dao najveće šanse u karijeri i ostao njegov prijatelj do kraja. Uz njega je bio i Velimir Bata Živojinović. To su bila prava, iskrena prijateljstva. Posle tatine smrti nastavila sam kontakt sa njihovim porodicama i to je nešto što traje", naglašava ona.

Posle tog teškog perioda, kako sama kaže, ništa više nije bilo isto, ni u životu, ni u karijeri njenog oca.

"Više nije bilo reči o Holivudu, ali on je tada nastavio da stvara, okrećući se i drugim umetničkim izrazima. Bio je višestruko talentovan čovek, lepo je pisao, crtao, pevao. Napisao je monodramu 'Sekule i njegove žene', tragikomediju koja je čak objavljena na LP-u i emitovana na Radio-televizija Srbije. Ušla je i u knjigu najboljih monodrama. Iz nje je kasnije nastao film, ali je Dragoslav Lazić predložio da se preradi u pitku komediju, što je tata i uradio. Tako su nastali filmovi: 'Sekule i njegove žene', 'Sekula se opet ženi' i 'Sekula nevino optužen'. U tom trećem delu oprobao se i kao reditelj".

Ipak, veruje da ga je upravo taj projekat dodatno iscrpeo.

"Mislim da mu je taj film na kraju došao glave. To su bile devedesete, teška vremena, radila se videoprodukcija uz pomoć Jugoskandika. Kvalitet nije mogao da se meri sa prva dva dela. On je u tom periodu već bio ozbiljno bolestan, doživeo je infarkt tokom snimanja. Izlazio je iz bolnice na sopstvenu odgovornost da bi završio film, jer nije želeo da produkcija trpi štetu. Znao je koliko je svaki snimajući dan skup. Film nikada nije doživeo pravu premijeru. Završio je u stečajnoj masi Jugoskandika, trake su kasnije razvučene i film je objavljen samo na video-kasetama. On ga nikada nije video".

U tom periodu, kako kaže, došlo je i do razlaza sa dotadašnjim saradnicima.

"Nije bio u kontaktu ni sa Radošem Bajićem ni sa Dragoslavom Lazićem. Za treći deo 'Sekule' angažovao je Bodu Ninkovića, koji je lik odigrao na svoj način. Ja Bodu mnogo volim, divan je glumac", naglašava se glumica.

Tatin odlazak mi je teško pao

Najpotresniji deo njenog sećanja odnosi se na poslednje veče koje su proveli zajedno.

"Te večeri kod nas je bio Joca Marković. Oni su dugo razgovarali o nekom novom projektu. Mama i ja smo otišle na spavanje, jer je sutradan trebalo da imam intervju. Tata me je tog dana zadirkivao: 'Eto šta sam doživeo, sad dolaze i zbog tebe.' Posle je ispratio Jocu, legao da spava..."

Jutro koje je usledilo zauvek joj je promenilo život.

"Mama me je probudila i rekla: 'Mislim da tata ne diše.' Ja sam skočila iz kreveta, doživela sam šok. Ušla sam i videla ga... sa osmehom na licu".

Taj prizor joj je, kako kaže, doneo makar trunku utehe.

"Otišao je sa osmehom, bez grča. To mi je značilo, kao da je otišao na neko bolje mesto. Danas verujem da je to povratak kući. Ali gubitak je nenadoknadiv. Ja od tog momenta više nisam bila ista osoba".

Njegova smrt, priznaje, zauvek ju je promenila.

"Imala sam nepune 24 godine. Otišao je deo mene. Ne preboli se to nikada, samo naučiš da živiš sa tim. I zanimljivo je, kako godine prolaze, sve mi više nedostaje. Dolazim u situacije kada bi mi njegov savet mnogo značio".

Posebno ističe koliko joj je značilo njegovo mišljenje.

"Uvek sam želela da čujem njegov sud, jer nije bio subjektivan. Umeo je i da me iskritikuje. Bio je inspiracija, čovek koji je širio neverovatnu energiju. Ali sam imala i tremu radeći s njim, jer je prema meni bio stroži nego prema drugima".

Osvrće se i na česte predrasude.

"Ljudi su govorili da mi je on nameštao uloge, a istina je bila suprotna. Molio me je da se ne bavim tim poslom. Znao je koliko je težak i koliko može da donese bola. Znao je i kakva sam, da nisam za taj svet. U mnogo čemu sam ista kao on".

Na pitanje da li su njena deca krenula njenim i porodičnim umetničkim putem, Ksenija odgovara sa osmehom:

"Nisu, na svu sreću".

Otkriva da ima sina i ćerku, ali da su oboje sami doneli tu odluku.

"Sin sada puni 32 godine, ćerka 23. Oni su mi odavno rekli: 'Mama, nemoj da se ljutiš, ali mi nećemo moći da se bavimo glumom.' Ja sam se samo nasmejala, nikada ih nisam ni gurala u tom pravcu, naprotiv. Inače, sin je kao mali znao sve dedine monologe napamet, zabavljao je ceo park i školu. Čak su me zvali zbog njegovog ponašanja jer nije mogao da se smiri na času. Ali ga je to prošlo, u pubertetu se potpuno promenio i postao povučen. Ćerka, s druge strane, ima veliku tremu od javnog nastupa, pa je izabrala da bude iza kamere. Danas je uspešna u umetničkom svetu na svoj način. Završila je fotografiju, studira grafički dizajn i bavi se i modnom fotografijom. Prava je umetnica. Sin je krenuo drugim putem. Završio je pomorski fakultet u Crnoj Gori, ali nikada nije otišao na brod. Danas radi u hotelu Hyatt Regency Belgrade kao tim menadžer. Meni je najvažnije da su zdravi i srećni i da sam ih izvela na pravi put".

Na ideju o ponovnoj saradnji sa rođakom Borisom Bizetićem reaguje sa oduševljenjem.

"Volela bih, zašto da ne? Radili smo 'BB Šou' skoro deset godina, to je bio divan period. Ako Boris bude imao volje i energije, ja sam tu", zaključuje kroz osmeh Ksenija Đokić.