Podeli
Foto: N1

"E, tu smo prilično zakazali u poređenju sa ostatkom sveta, mislim da se ova situacija koristi da se udari poslednji, kako bih rekao, ekser u kovčeg umetnosti u ovoj zemlji. To se tek sad pokazuje, ovo je dobar pokazatelj koliko umetnost, ne samo da nije bitna, nego je trn u oku određenim strukturama, zbog načina na koji ljudi koji se bave umetnošću razmišljaju, zbog toga što su dosta jasni i glasni i šalju neku drugu poruku ljudima i javnosti od one koju bi oni želeli da čuju ili da vide", kaže frontmen benda "Goblini", Branko Golubović Golub.

On u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs iz Jordana u kome živi, govori o pandemiji koronavirusa, svom humanitarnom radu, ali i tome kako je verovatno jedini čovek na svetu koji peva iz ormara.

Kakva je situacija u Jordanu?

– U Jordanu je situacija dosta drugačija nego kod nas u Srbiji, i vlada, a i kralj, su dali odrešene ruke onima koji znaju svoj posao, prvenstveno zdravstvenim radnicima, da naprave taj neki plan i po tom planu se sve odvijalo. Evo već za poslednjih deset dana ja mislim da nismo imali nijedan slučaj osobe koja je inficirana u samom Jordanu, jedini slučaj u poslednjih desetak dana, dakle ako su zabeleženi, su na granici Jordana i Saudijske Arabije. To je jedini granični prelaz koji je otvoren i koji služi za protok robe, znači, jednostavno za snabdevanje prodavnica ovde i oni rade testove sa svim tim vozačima, kamiondžijama, tu se otkrivaju svaki dan dva-tri slučaja i ti ljudi onda ostaju ili u karantinu ili imaju pravo da se vrate u Saudijsku Arabiju. To je znači na njima kako će i šta će, ali generalno gledano, zemlja je bez ijedne inficirane osobe novog slučaja sigurno sedam do deset dana, a sveukupno ovde je bilo 450-460 slučajeva od toga devet smrtnih slučajeva, zaista oni su to uspeli da dovedu u red.

Da li ste imali vanredno stanje?

– Ovde je bilo pravo vanredno stanje tako da ljudi jedno vreme nisu mogli da izlaze iz kuća, onda su oni organizovali kućnu dostavu tih nekih osnovnih namirnica i dostavu koja se radila po ulicama, gde bi ljudi mogli da dođu da kupe određene namirnice, tu je bila vojska ili policija, koja je održavala red kako bi se držala ta neka distanca, onda kako su počele da rade prodavnice, onda se vodilo računa koliko ljudi može da bude unutra, svi obavezno moraju da nose maske i rukavice i većinom ovde ljudi su se toga i pridržavali, ovde je i dan danas policijski čas do šest popodne, petkom uopšte ne može da se izlazi iz kuća. Ja radim, ali radim od kuće, ne idem na posao još uvek, to je sada krenulo da se otvara i poslovi će moći da se obavljaju sa 30 posto kapaciteta, pri čemu, ako imaš 30 ljudi u firmi, 10 znači može da dođe na posao, pri čemu opet mora ta distanca da se održava, ako je mala kancelarija i ako dva čoveka rade u njoj, ne mogu u isto vreme da borave u njoj i ne mogu da se održavaju sastanci, već moraju da se koriste telefoni za komunikaciju.

Foto: N1

Pratite li kako se razvija situacija kod nas?

– Naravno da pratim i u kontaktu sam sa svojim drugarima koji žive u Srbiji, to mi je mnogo bitno, meni je dosta porodice tamo, i otac mi je tamo, tako da sam u toku.

Taman ste objavili album i odjednom je prekinut taj lični kontakt s publikom zbog kog ste i navikli da putujete s kraja na kraj sveta, da li vam nedostaju svirke?

– To je možda i najbitnija stvar koja se više ne dešava. Nama je izašao album u decembru, ja sam poslednji put došao u Srbiji u februaru, kad smo poslednjih dana februara imali koncert u Novom Sadu i nakon toga smo 1. marta imali koncert u Šapcu i ja sam se praktično 2. marta vratio u Jordan. Nama su, ovde bar, uveli tu zabranu kretanja i izolaciju 17. marta, znači od 1. marta ja nisam bio u Srbiji. To je veliki problem za nas, ne samo za nas, svi smo na ovaj ili onaj način osetili ili još uvek osećamo posledice svega ovoga, ne želim da budem egoista ili samoživ, ali bend kojem izađe album, čiji album postane album godine i pesma postane pesma godine sa tog albuma i posle toga ne može da svira i podeli to sa svojom publikom, sa ljudima koji vole tvoju muziku, e to je velika žalost i veliki problem.

Nekako, kriza kao da se najviše zalomila na vama muzičarima?

– Ne bih čak rekao muzičarima, nego umetinicima generalno, te ljudima koji se bave i koji praktično omogućavaju da bilo koja forma umetnosti može da funkcionište. To nisu samo ljudi koje vidimo na filmu ili slušamo na koncertima, tu je mnogo ljudi koji se bave promoterstvom, organizacijom, koji se bave ozvučenjem, svetlom, koji su u filmskoj idnustriji, ljudi koji pišu knjige, ljudi koji štampaju knjige i td. E, tu smo prilično zakazali u poređenju sa ostatkom sveta, mislim da se ova situacija koristi da se udari poslednji, kako bih rekao, ekser u kovčeg umetnosti u ovoj zemlji. To se tek sad pokazuje, ovo je dobar pokazatelj koliko umetnost, ne samo da nije bitna, nego je trn u oku određenim strukturama, zbog načina na koji ljudi koji se bave umetnošću razmišljaju, zbog toga što su dosta jasni i glasni i šalju neku drugu poruku ljudima i javnosti od one koju bi oni želeli da čuju ili da vide.

Da li možete da uporedite situaciju kod nas i u svetu?

– Po pitanju umetnosti verovatno se nalazimo dole negde u zapećku sa određenim zemljama sa kojima mi ne bi trebalo, niti bih želeo da se poredim, ali tako je. Za razliku od nas, koji volimo da kažemo da smo u Evropi i jesmo, geografski u Evropi, ali ostatak Evorpe je na sve ovo odreagovao na kompletno drugačiji način. Znači, zaštitili su umetnost, zaštitili su kulturu i ljude koji se bave tim, dok smo mi rešili da ih zakopamo. Što se tiče generalno tog nekog načina na koji smo odreagovali na ovu epidemiju, pa samo ću se nadovezati na ono što sam rekao u startu. Ja smatram da postoje različite faze ove krize. Za razliku od drugih zemalja gde u jednom trenutku počinje da se pravi kompromis između zdravstva (znači, načina na koji ćemo da odreagujemo i zaštite ljudi i zdravlja ljudi) i ekonomije, jer postoji i taj neki drugi udar, koji sam ja upoznao u ovom mom svetu, u poslu kojim se ja bavim –  taj udar će biti socio-ekonomski, gde će dosta ljudi izgubiti posao, već su izgubili neki, i imaće izuzetno velike probleme da opet stanu na noge – ja imam utisak da se to kod nas nije toliko uzelo u obzir, nego više se politika umešala u sve ovo. Jednostavno, nekome je mnogo bitno da u junu predstavimo situaciju da je skroz normalna i da neke stvari mogu da se dešavaju, a bez ikakvog problema. I to se opet kosi sa celom pričom o kulturi je li, imaćemo opet masu ljudi na ulicama, na skupovima raznoraznim, ali nećemo imati umetničke izložbe, predstavljanje knjiga, koncerte i tako dalje, mislim da je to dvoličnost, je l?

Liči li vam to na manipulaciju?

– To ne da liči na manipulaciju, to je čista manipulacija. Ja sam imao priliku da se uverim, svi imamo internet, svi možemo da vidimo šta se dešavalo kad su uveli malo žešće mere, mislim, mogli smo da vidimo hiljade ljudi koji se šetaju gradom, izlaze u kafiće, idu na Adu Ciganliju, Frušku goru, gde god, ista situacija će se desiti kada se ta situacija promeni, kafići će nam biti puni, ljudi će se družiti, neće postojati nikakva socijalna distanca. Da se ne varamo, ukoliko želimo da se neke stvari promene i da iskorenimo koronu iz zemlje to se tako ne radi, ali ako smo rešili da otvorimo kafiće i sve ostalo, onda mislim da treba isti aršini da se primene u svim sferama javnog života, a očigledno da se to neće desiti.

Ne znam koliko ste upućeni, vanredno stanje nije bilo za sve jednako, na primer, rijaliti se nesmetano odvijao…

– Apsolutno, što možemo da vidimo i u večernjim satima kada je na snazi policijski čas, da se određene grupe skupljaju i druže se po krovovima zgrada, puštaju muziku ili šta već i pale baklje. Ja mislim da to nije samo kršenje tog nekog vanrednog zakona, nego je to kršenje mnogih drugih zakona koji postoje i van ove situacije, znači, uznemiravanje javnog reda i mira, pa čak i upotreba pirotehničkih sredstava, možeš da zapališ zgradu, možeš da zapališ nekom stan i vređanje. Ja mislim da to zaista ima samo kod nas. Apsolutno samo kod nas. Mislim, to su sve neke stvari, način na koji oni deluju je veoma reaktivan i naravno da je izuzetno banalan, jer jednostavno to je ta ekipa, nisam ja tu ni očekivao da bude mislilaca i filosofa, pa da smisle nešto visprenije, nešto mudrije… Jednostavno, ljudi koji podržavaju tu strukturu su upravo ljudi koji jedino to mogu da shvate, i to može da im se izuzetno svidi, to je sve u tom mentalnom sklopu, ja nisam ništa drugo ni očekivao.

Kako komentarišete to što su uspeli i matematički da izračunaju tačno kog datuma u Srbiji više neće biti zaraženih osoba, da li je to uopšte moguće na takav način izračunavati, kada je reč o pandemiji?

– Ja bih prvo da se ogradim, kao osoba koja nije ekspert za zdravstvo, ali sam osoba koja radi za Evropsku Uniju i jednostavno deli kancelariju sa dva eksperta vezano za zdravstvo, od toga je jedan izuzetno jak iz oblasti epidemiologije, tako da mogu da kažem nešto što su mi oni preneli, nevezano za Srbiju, nego generalno. Napraviti matematičke proračune, postoje određene formule koje se bave tim, ali to su formule koje ne mogu da se ni na jedan način da se apliciraju kada se radi o virusu koji nam je nepoznat i o kojem još uvek učimo. Tako da to – nećemo imati zaraze od ne znam kog datuma su besmislice. Tako može da se zaustavi kada falsifikujemo broj zaraženih. Način na koji se situacija trenutno odvija, gde imamo dnevno određen broj zaraženih i samim tim što ćemo da pustimo ljude u kafiće, na ulice, znači da mi samo možemo da očekujemo drugi talas epidemije, a ne da očekujemo da se ta epidemija ugasi, na način na koji se trenutno ponašamo. To je jedna nerealna priča, mislim da bi mnogo više trebalo da se bavimo pričom kako da situaciju dovedemo u normalu, ja se nadam da će se vakcina kad tad pojaviti, ja se plašim da je ovo nešto što će da postane endemično u svetu, da to nije virus koji će nestati, nego ćemo morati da naučimo da živimo s njim, kao što živimo sa mnogo drugih boleština kao što je polio, kolera i td. Imamo vakcine koje nas štite od svega toga.

PROČITAJTE JOŠ

Kao humanitarni radnik bili ste u dodiru i sa glanima u Africi, prema kojima svet nije pokazao toliko empatije kao prema žrtvama korone, da li je i to svojevrsno licemerje?

– Lepo ste to rekli, ovi što umiru od gladi su u Africi, a ovi što umiru od korone su im komšije. Ljude baš briga za to šta se dešava u Africi. Proveo sam četiri godine u Africi, 12 u Aziji, apsolutno bilo koga baš briga, ali onog trenutka kada se nešto desi u tvojoj kući ili u tvom komšiluku ili kada vidiš kako iznose kovčeg iz tvoje zgrade, a unutra je neko s kim si se pozdravljao do juče i pio kafu, e onda to počinje da te boli.

Znači, ipak smo samoživi?

– Totalno. Apsolutno.

Na čemu trenutno radite?

– Trenutno radim dva posla, za EU taj odsek za humanitarnu pomoć i civilnu zaštitu, pri čemu pokrivam Jordan, sve aktivnosti koje su vezane za Jordan i tu opet, zašto sam se malo osetio slobodnim da pričam o ovom virusu, ja pokrivam većinom poslove koji su vezani za zdravstvo i nešto malo za edukaciju, za taj deo, koji je vezan za sirijske izbeglice, ovde imamo veliki broj sirijskih izbeglica, negde oko 750.000 i plus izbeglice iz drugih krajeva sveta, sveukupno sigurno oko milion ljudi što je za Jordan koji ima 10 mioliona stanovnika zaista ogroman broj, a radim i regionalan deo posla koji je vezan više za poslove civilne zaštite i tu pokrivam teritoriju bukvalno od Ukrajine do Jemena i ovamo do Iraka.

Šta mislite o tome što se Srbi pronalaze u toj nekoj teoriji zavere sa migrantima?

– Teorije zavera fantastično funkcionišu u društvu koje je, moram tako da kažem, nepismeno, nema dovoljno visok nivo edukacije, tu je veoma lako da se neki ili u takvim varijantama ili u varijantama gde društvo ne želi da prihvati određenu vrstu odgovornosti da su sami zakuvali to što su zakuvali sebi. Kad pričamo o te neke dve definicije, lako je da se mi Srbi pronađemo u tome, tu već imamo ove zavere o Bil Gejtsu i imamo teorije zavere o 5G mreži, sve me to podseća na period one čuvene priče kada se pojavio prvi bioskop, pa kreće voz ka ekranu, a ljudi svi poležu dole. Tu su i harpovi, to su takve neke priče, jednostavno da takvo nešto postoji, postojao bi i dobar, dobar, dokaz da je to nešto štetno i da radi protiv nas, a mi jednostavno volimo da pričamo i volimo da držimo ljudima fokus na nekim stvarima, koje su više tako neprizemne. Onda, ljudi se bave time, to je mnogo interesantnije, nego da priznamo sami sebi da imamo problem i da taj problem možemo da rešimo. Ovako, problem ostaje nerešiv, ali imamo dobar razlog da to nešto što nam se dešava nije do nas i to je nešto jače od nas i jednostavno, svi nas mrze.

Pa, da. Nekom prosto odgovara ta polarizacija društva. 

– Apsolutno, polarizacija, ta rečica “pola” u polarizacija, ovo je mnogo više od polarizacije. Ja sam odavno prestao da verujem da imamo društvo kao društvo, to su većinom jedinke i većinom ljudi koji su mediokriteti i koji previše vremena provede gledajući određene televizijske programe i slušajući ljude koji samo što ti ne izađu iz frižidera kada otvoriš i koji ti non-stop serviraju jednu te istu priču. To je stara fašistička fora, to su oni izmislili – 20 puta plasiraj ljudima laž i 21. put ona postaje istina.

Foto: Printscreen/YouTube/Goblini

Da li i situacija s koronom pogoduje stvaranju pesama, kao neka ranija društveno-politička previranja?

– Mi smo odavno prestali da pričamo kroz tekstove kao nešto revolucionarno, da zvuči kao “pazi šta su rekli”. Mi smo više kao bend koji je prizeman, bend iz naroda, koji više prenosi neke poruke nekog običnog čoveka sa ulice koji misli kao i mi. Pokušava da prenese tu neku poruku, a tu poruku ne moramo da prenosimo ljudima koji su došli na naš koncert jer to su ljudi koji već razmišljaju kao mi, više prenosimo onima koji ne razmišljaju kao mi da shvate da još uvek postoje ljudi koji i razmišljaju svojom glavom i da nas nema malo. Ja mislim da je to samo razlog više da se oni malo uplaše i da se na ovaj način ne odnose prema kulturi, jer još uvek tu postoji određena kritična masa koja može da im naškodi, pogotovo kada razmislim da pola populacije ne izlazi na izbore, znači tu je fora, ko će privući tu polovinu.

Jeste li nešto stvarali u karantinu?

– Pa nisam, ja se bavim takvim poslom da je meni ovo što se sada dešava ekstraordinarna situacija koja zahteva da sedim za kompjuterom i radim dan i noć, broj sastanaka tih nekih putem Vajbera, putem Skapa, putem Vebeksa je skočio, utrostručio se. Dosta dokumenata, dosta nekih bitnih stvari koje pokušavamo da uradimo kako bi humanitarne organizacije mogle da nastave svoj rad, bez da ugroze svoje zdravlje i zdravlje ljudi kojima pomažu, a ovo je zaista jedinstvena situacija. Imali smo ebolu tako da smo dosta naučili iz te krize, ali mnogo je toga moralo da se prilagodi, tako da nisam imao vremena da se bavim ničim drugim, sem, eto, što sam uradio sa Miletom Kekinom i ekipom tu pesmu “Ovo će proći”, drago mi je bilo da učestvujem na tom projektu, malo sam kao eto pevao. Takođe, dosta na mene utiče ta situacija što je nama album izašao u decembru. Kad ti izađe album, osetiš potrebu da odahneš malo. Sad mogu malo da ispraznim mozak, jer to je zaista veliki pritisak i dosta fokusa i energije ode na na sve to. I kad ti izađe album, treba ti onda jedan period da ne razmišljaš ni o čemu, što sam ja iskoristio, eto ne bavim se ni muzikom, ni pisanjem knjiga, nego da se bavim radom, svojim poslom, koji me u ovom trenutku zahteva sto posto.

PROČITAJTE JOŠ

Mnogi su se u izolaciji odlučili na on line svirke…

– To je klasična simbioza, bend je prisutan, i dalje neke stvari se dešavaju, a ljudi koji vole taj bend uživaju u svemu tome i to je neka motivacija za te ljude da čuju pesme koje pokušavaju da odsviraju na daljinu. Mi kao Goblini nismo se odlučili za takvo nešto jer smatram da muzika kojom se mi bavimo u takvom nekom sterilnom okruženju ne funkcioniše na najbolji mogući način tako da smo, eto, pronalazili drugačije načine da ostanemo u kontaktru s ljudima. Smatrali smo da to nije nešto što bi bilo najjači adut Goblina da ne pričam što živimo nas petorica u četiri grada na dva kontinenta, tehnički bi to bilo izvodljivo, mada i tu postoje problemi. Ali, nismo osetili da je vrsta muzike kojom se mi bavimo nešto što može da se odradi iz spavaće sobe, iz kuhinje, jednostavno nismo osetili da je to nešto što je super da Goblini urade, jer ne bi dalo naš maksimum.

Kada ponovo stupite na binu, vaš album tada više neće biti nov, kako će se sve ovo odraziti na posao?

– Pa to neće biti definitivno novi album, ali postoji pozitivna strana ove priče, a to je da će album ući u uši ljudima, gledajući po Jutjubu i prateći te neke socijalne platforme, vidim da su ljudi već pronašli neke svoje adute, da već znaju pesme, da ih puštaju, da ih pevuše, da glasaju za njih na određenim top listama, znači, album je zaživeo i to je neka druga strana medalje, pozitivna. Jednostavno, kad koncerti krenu naći ćemo se pred ljudima koji će znati tekstove tih pesama, koji će znati vrlo dobro te pesme i koji će uživati u svemu tome. Za razliku od bilo koje promocije gde postoji ta klackalica kad kreneš da sviraš te nove pesme i ljudi ih ne znaju u jednom trenutku dođe do malog dinamičkog pada, a kao bend osećaš obavezu da ljudima predstaviš lajv i nove pesme, što smo mi i uradili na ta dva koncerta u februaru i martu. Ali, oseti se da sem pesama koje su postale ti neki prvi singlovi, na ostalim pesmama se vidi da su ljudi malo hladniji, ljudi ne znaju pesme, e to se neće desiti definitivno kad nam se desi sledeći koncert. Ovo je toliko jedinsvena i neobična situacija da niko ne može da prognozira kako će se to odraziti na naše živote, na naše poslove, na nešto čime se bavimo iz ljubavi kao što je muzika, zaista još uvek se to ne zna.

Možete li nam otkriti kako je došlo do toga da pevate iz ormara?

– Ja sam to otkrio dok sam bio još u Pakistanu, tamo sam to prvi put uradio, kada smo snimali “Robu s greškom”, pokušavao sam da nađem najbolji prostor u kojem mogu da se nađem i da otpevam, a da to ne zvoni, da nema tog odjeka, nego jednostavno da dobijem što kvalitetniji zvuk i snimak koji onda mogu da podelim s momcima. I onda u tom nekom mom istraživačkom radu došao sam do ormara i ušao u njega, bio sam okružen garderobom, i shvatio da je bukvalno to nešto najbolje što može da se desi. To nije onaj klasičan ormar koji ljudi vide, to je kao mala sobica puna pregrada i čiviluka, ipak može da se uđe unutra. Tako da sam ja to iskoristio i posle toga sam nastavio tu tradiciju radom u Etiopiji i evo imam ga i dan danas ovde, čak i na tom snimku sa Kekinom ljudi mogu da vide gde sam otpevao, otpevao sam u oramaru. To bi negde trebalo da se zapamti, verovatno sam prvi čovek koji je odsvirao, koji je otpevao, par pesama u ormaru. Ne samo za sebe, za više nekih bendova sam pevao iz ormara.

Foto: Printscreen/YouTube/Hladno Pivo TV+

Imate li neku optimističnu poruku za kraj?

– Ovde baveći se ovim poslom, sećam se jednog sjajnog treninga, mnoge organizacije to rade, to nisu čak ni treninzi već kao neka vrsta vežbi gde ljude stavljaju u određene situacije gde ih dovode do visoke granice stresa i jedna od tih situacija je epidemiološka kriza. Može da bude rat, ili kada stotine hiljada izbeglica dolaze u tvoju zemlju, žene i deca koji su bolesni, koji su gladni i sad ti moraš u toj simulaciji, ti se ponašaš, kao jedan od humanitarnih radnika, koji pokušava na najbolji mogući način i najbrže, najkvalitetnije da dostavi tu neku pomoć tim nekim ljudima. To su te neke simulacije, traju i po sedam dana, bitno je da te stave u tu neku simulaciju pod takav stres koji traje danima, gde ti ne spavaš, spavaš po dva tri sata, obučen si, zato što u svakom trenutku oni mogu da te nazovu i da kažu stiglo je još sto hiljada ljudi, ili desio se napad na izbeglički kamp i što je to interesantno – interesantno je zato što u tim situacijama, a po prvi put možeš da vidiš ko si i šta si, jer takve stresne situacije izvlače iz ljudi najbolje i najgore od onog što oni poseduju u sebi, naročito ono najgore, jer najbolje mi ne volimo da krijemo. Mada, mnogih stvari nismo svesni dok ne uđemo u takve situacije, ali desi se dosta loših stvari koje naučiš i shvatiš da poseduješ, na osnovu toga te organizacije znaju da li si ti predodređen da budeš vođa zato što praviš odluke hladne glave, zato što se konsultuješ sa ljudima oko sebe koji znaju svoj posao, zato što si odgovoran prema ljudima kojima treba da odneseš neku pomoć ili pružiš neku pomoć ili ne bi trebalo apsolutno da se baviš tim poslom jer jednostavno u samom početku krize počneš da paničiš i pokazuješ sve najgore ili si lik koji je sjajan organizator konvoja humanitarnog, znači logističar, koji će da organizuje 40 kamiona u najkraćem mogućem vremenu ili si dobar pregovarač, jer treba neko i da pregovara sa tim ljudima, sa puškama – ja mislim da u slučaju politike takav slučaj, vežba, odnosno simulacija, bi trebalo da se sprovede među ljudima koji zaista misle da bi trebalo da se bave politikom i da budu u vrhu, jer ja bih rekao da u ovoj ne simulaciji, nego pravoj krizi, mogli smo da vidimo da određeni iz vrha jednostavno ne znaju kako da se ponašaju, izuzetno su nervozini, izuzetno su iritantni, vređaju ljude koji su glasali za njih i koji su ih postavili tu gde jesu, nisu za taj posao, ne znaju da obavljaju taj posao, nisu ni fizički ni psihički spremni za taj posao.

Komentari

Vaš komentar