Duo Sleaford Mods postoji skoro petnaest godina i miljenici su engleske anergraund publike. Na početku karijere bend je pretendovao da postane naslednik kultnih sastava The Prodigy ili Leftfileld. Vremenom je muzička štampa na ostrvu bend Sleaford Mods poredila sa artistom The Streets.
PROČITAJTE JOŠ
Ono što se poslednjih pet godina iskristalisalo jeste da su upravo Sleaford Mods jedan od izvođača koji je definisao sada toliko popularan grime (podžanr britanskog hip-hopa). Sleaford Mods čine Džejson Vilijamson i Endrju Firn koji su zakoračili u šestu deceniju života.
Kako se, između ostalog, i to odražava na njihov muzički izraz i stavove iznete na upravo objavljenom albumu „Spare Ribs“ (Rough Trade), saznali smo tokom razgovora sa Džejsonom Vilijamsonom.
Pročitajte recenziju novog albuma Sleaford Mods našeg muzičkog kritičara Dragana Ambrozića
Imate zadivljujuću diskografiju. Zar je moguće da niste uspeli da napravite neki veći proboj ne samo na britanskoj već i široj evropskoj sceni, imajući u vidu da imate jasan i upečatljiv izraz?
Verovatno smo jedan od najznačajnijih bendova u Engleskoj. Imamo fanove u Francuskoj, Nemačkoj… Ali nismo popularni u komercijalnom smislu. Mislim da imamo specifičan zvuk, specifičan tako da postaje sve primamljiviji širokim masama. Ne znam. Možda zbog toga što smo potpuno i „veoma engleski bend“, deluje odbojno publici iz drugih zemalja. Ima tu dosta spontanog, veoma „engleskog“ impulsa koji se lako prenosi preko Atlantika. Koristimo dosta lokalizma, verujem da i to ume da odbije ovu „drugu“ stranu.
Novi album „Spare Ribs“ je nastao u vreme izazova pred kojim se našla čitava planeta. Kako ste se vi sa tim izazovom nosili i šta vam je u toj borbi bilo najteže?
It’s just business as usual (smeh). Spremali smo novi album, nekih nedelju dana u januaru prošle godine, pre nego je vanredno stanje zbog pandemije uvedeno. Ubrzo smo otišli u Australiju na turneju. Zapravo smo nastavili sa svojim poslom. Naravno, dodatni stres, frustracija, zbunjenost zbog zatvaranja i karantina, koji je ubrzo usledio, uticalo je na svakoga. Ali kada se to malo smirilo, kada smo se malo navikli na situaciji, nastavili smo da radimo.
Vrlo ste angažovani, direktni i besni. Usuđujem se da pitam na koga i zbog čega? Potrebno je da taj odgovor čujem od vas.
Ljuti smo na siromaštvo izazvano potezima vlade, na političku polisu koja neodlučnima i žrtvama političke propagande ispira mozak a koja je sveprisutna i truje moderan svet. Nije dovoljno da bude očigledno o čemu pričamo, to treba da ima neku svrhu, da bude smisleno. I ja želim da izrazim tu frustraciju izazvanu svakodnevnom konfuzijom kao i zbunjenost brzog razmišljanja, prekih zaključaka, koje je čak izazvano i internetom.
Vašu muziku svrstavaju u post pank /elektro pank, ona je naravno mnogo žanrovski šira, ali je definitivno ukorenjena u panku kao nekoj vrsti vašeg stava prema svetu koji vas okružuje. Da li se osećate možda usamljeni u toj vrsti borbe?
Ima dosta gitarskih bendova koji žive tu neku post-punk verziju ali meni se to lično ne sviđa. Nije to muzika koja je meni ubedljiva. Mislim da nema nikoga ko je u našem fazonu. Verovatno me najviše inspiriše grime ili Irish drill scena, ali i to mlad muzički pravac. Nisam više siguran da li sve to ima neke veze sa nama. Ljudi nas porede sa puno nezavisnih bendova, što ume da bude frustrirajuće. Da, mislim da smo u ovome sami.
Ako biste mogli da izdvojite jednu rečenicu, iz neke pesme, koja bi u najboljem predstavila album „Spare Ribs“, koja bi to rečenica bila?
Verovatno „Let’s get Brexit fucked by a horses penis“ iz pesme „Out there“, zato što nosi sav prezir i frustraciju koju mnogi ljudi u ovoj zemlji osećaju prema ideji da smo napustili Evropsku uniju i načinu na koji smo to učinili. Ova politička odluka je zavela pola Britanskog ostrva kampanjom zasnovanom na lažima. Ona će sa gnušanjem biti smatrana kao jedna od najgorih momenata u istoriji ove zemlje. Ovim će pasti iluzija o „velikoj imperiji“ Velike Britanije. Mi smo na prekretnici odnosa koji će Evropa imati prema našoj zemlji, ne samo sa stanovišta istorije već i sa stanovišta odnosa budućih generacija prema nama.
Još pre izlaska pomenutog albuma muzička štampa, naročito na Velikoj Britaniji, je sa nestrpljenjem očekivala datum objave. To vas prati, uvek ste „sledeća velika stvar“, „bend na koji treba računati“ i onda vas ti mediji nekako zaborave. Kako vama to izgleda, obazirete li se na tu vrstu nazovi nepravde?
Da, ljuti me to. Mi smo to što smo. Počeli smo kao nezavisni bend koji izdaje za nezavisnu kuću i kada smo se pojavili svi su obraćali pažnju na nas, imali smo svojih pet minuta ali nismo deo velike diskografske kuće i nismo marketinški podržani kao neki slabiji izvođači koji jesu štićenici velike izdavačke muzičke kuće. Takođe, ono što se zaboravlja je da većina ljudi koja sluša muziku nema mnogo ukusa i slušaju je iz mnogih estetskih razloga. Mnogo ljudi sluša prosečnu muziku. Treba i o tome misliti. Što si više u ovoj igri, postaje jasnije da dosta izvođača razvodnjava svoju poruku zbog šanse da postanu popularniji. Niko ne želi da priča o istini, o životu, a većina ljudi ne želi to ni da čuje! Ima tu dosta faktora. I da, mi ulažemo duplo veći napor da ostanemo u igri. Druga stvar koja je „protiv nas“ su naše godine. Ova industrija skoncentrisana je uglavnom na mlade od 16 do 25 godina. Sve preko toga je stavljano po strani. Interesantno je kako to sve funkcioniše…
Za kraj uobičajena pitanja: da li ste čuli ili možda bili u Srbiji, da biste voleli da dođete, da li ste bili na Exit festivalu, da li biste želeli da nastupite u našoj zemlji…? Verujem da bi se mnogi tome obradovali.
Voleo bih! Ne znam kada će se to desiti. Možda 2022. godine? Ali definitivno nam je u planu.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare