Ukrajinska porodica na okupu po prvi put od početka rata: Rastali su se pre 18 meseci u suzama na peronu 5, a sada se ponovo grle

Deca se muče sa spavanjem. Najmanje poslednjih nedelju dana, desetogodišnja Ana je pitala svoju majku Oksanu za koliko dana treba da idu.Ona skače s jedne noge na drugu. Zatim nestaje u svojoj spavaćoj sobi da pronađe sliku koju je uradila u školi. To je prikaz njihovog malog stana ovde u Sariju u Velikoj Britaniji, u tihoj slepoj ulici u senci visokog drveća, i ona će ga predstaviti svom ocu kada se sretnu.U prvom planu pada sneg. To je slika zime, poput zemlje koju je napustila pre 18 meseci. Ali oni se vraćaju. Za samo dva dana, podseća me. Samo dva dana, prenosi BBC.Možda zato što je četiri godine stariji, prerastajući u ulogu mudrog velikog brata, Ilja je uzdržaniji u radosti svog iščekivanja.Novinar ga pita kako se oseća kada zna da će videti svog oca prvi put od marta 2022. godine – prvi put otkako su se oprostili na železničkoj stanici u Lavovu u danima nakon ruske invazije.

"Tako sam srećan. Srećan." Ponavlja se kao da je gomilao reči za ovaj trenutak uoči polaska. Sada kada su se zapravo vraćali, moglo je da poleti sa njegovih usana.Prvo će otići u Krakov u Poljskoj, zatim drumom do granice, i na kraju u voz koji će ih prevesti preko Ukrajine do ponovnog susreta sa Jenom – ocem i mužem koji im je toliko nedostajao svakog dana i noći izgnanstva.Oksana kaže da ne može da veruje da će ga uskoro videti."To je kao san." Onda ona sebi postavlja pitanje, i odjednom odgovara: "Mogu li da verujem? Da!"Priča o egzilu iz Ukrajine počinje u mraku 24. februara 2022. godine, kada su prve ruske artiljerijske granate počele da sleću u harkovsko predgrađe Saltivka. Par je gledao vesti o gomilanju trupa neposredno iznad granice, ali kao i mnogi Ukrajinci, Oksana i Jenia želeli su da zaštite svoju decu od straha od rata.

Onda su usledile eksplozije. Zveckanje prozorskih stakala. Vest o prvim pogibijama. Dugi redovi se stvaraju ispred prodavnica hrane i benzinskih stanica.Noću su poslušali naređenje vlasti.„Okupili smo se sa decom u malom prostoru gde se spolja nije videlo svetlo i igrali smo društvene igre“, priseća se Oksana.Ali rat je krajnji dobavljač okrutnih izbora. Ostati kod kuće značilo je rizikovati smrt pod granatiranjem ili direktnim napadom ruskih trupa. Tih dana krajem februara i početkom marta prošle godine, niko - nijedan lider u Ukrajini ili inostranstvu, nijedan novinar ili stručnjak za bezbednost - nije znao da li će Rusi biti zaustavljeni.Odlazak radi sigurnosti na Zapad značio je razdvajanje porodice. Muškarcima između 18 i 60 godina – onima koji se smatraju vojno sposobnim – bilo je zabranjeno da idu.Jenia bi morao da ostane, a Oksana bi sa decom otišla u Poljsku. Imala je tetku koja je živela u Engleskoj, ali se u to vreme činilo da je to putovanje predaleko.Otišao je sa njima do stanice Lavov, na putu od 24 sata od Harkova, do najveće izbegličke krize u Evropi od Drugog svetskog rata.

„Nikada neću zaboraviti putovanje“, kaže Oksana. „Mala deca i bebe su sedeli za stolovima, a mi smo stajali. Toliko ljudi se skupilo. Nismo imali pojma gde ćemo konačno da završimo"."Jedino je bilo važno da stignemo u Poljsku. A Jenia i ja smo znali da ćemo u Lavovu morati da se pozdravimo", dodala je.Danonoćno, desetine hiljada izbeglica su se slile na železničku stanicu u Lavovu tražeći put za bekstvo na Zapad. U roku od mesec dana, četvrtina svih Ukrajinaca bi napustila svoje domove. Devedeset odsto onih koji su otišli u inostranstvo bili su žene i deca.Novinar BBC-ja kaže da ih je video kako čekaju da se ukrcaju u voz. Bili su nagurani u podzemne hodnike koji vode do perona. Ležali su u hodnicima i trpezariji železničkog hotela - preuređenog u privremeni kamp za raseljene - i gurali se na hladnoći ispred zgrade.Sve se odvijalo u kakofoniju odlazećih vozova, glasnih najava, uplakane dece i isprekidanog zavijanja sirena za vazdušni napad.Događaji tih dana je nikada neće napustiti, kaže Oksana. Strah, osećaj da je život kakav su oni živeli – ne bogat, ne siromašan, već zadovoljan – otrgnut.

Bilo je sredinom jutra kada su se oprostili na peronu 5 stanice Lavov. Jenii je bilo dozvoljeno da ode čak do vrata vagona da se oprosti.Zagrlio je svoju decu, svoju ženu, a zatim se udaljio nekoliko metara pre nego što se okrenuo.Oksana je stajala pored vrata koja su se otvarala i zatvarala. Ilja i Ana su stajali iza majke i nisu mogli da vide kako joj suze teku niz obraze.Ali Jenia je mogao. Vratio se do vrata vagona. Bio je zatvoren i staklo se zamaglilo od kondenzacije. Oksana i Ana su stavile po jednu ruku na prozor.Jenia je pomerao dlan s jednog na drugi dok je telefonski razgovarao sa Oksanom. Bili su zajedno od njene 15, a njegove 16. godine. Upoznali su se na Novu godinu 1999., poslednju godinu starog veka.Ispred stanice, nakon što je njegova porodica otišla i dok se on udaljavao, zazvonio mu je telefon. Bio je to Ilja. Dečak je želeo da zna da li njegov otac ima pravi kaput i šešir. Bilo je važno da se zagreje.„Smiri se“, rekao mu je otac, „sve će biti u redu“. To je bilo ono što je otac trebao da kaže, čak i ako nije imao pojma da li će se to ispostaviti kao istina ili ne.

Otišli su u Poljsku i vlasti su im dale kratkoročni smeštaj. Onda im je posle četiri meseca, uz pomoć Oksanine tetke, dozvoljeno da dođu u Veliku Britaniju.Oksana je naučila engleski kao dete - njena majka je bila nastavnica engleskog. U Sariju joj je to omogućilo da se zaposli u lokalnoj školi koja podučava decu nedavno pristiglih izbeglica. Ilja i Ana su počeli da uče engleski i brzo su stekli tečno znanje.Po sopstvenim rečima, Oksana je svojoj deci postala „majka, otac, učiteljica“.„Otkrila sam da sam jaka“, kaže ona.Svakih nekoliko noći - osim ako nestane struje u Harkovu - čuli su se preko video poziva sa Jeniom.Mobilni telefon je zazvonio i jedne večeri dok je novinar BBC-ja bio u poseti. Jenia ima pitanja o školskim zadacima dece i teši Anu oko matematike: "Dušo, ne brini. Ne postoje ljudi koji znaju sve od početka".Ćaskanje ide napred-nazad. Sa Jeniine strane stižu vesti o komšijama kojima se popravljaju prozori nakon što su razbijeni ruskim granatiranjem. Ilja priča o svom košarkaškom treningu. Poziv se završava izrazima ljubavi sa obe strane.Nekoliko trenutaka nakon poziva tuga se slegne na malu grupu. Oksana ne dozvoljava da se odugovlači. Pravi se lonac čaja. Kolač i keksići se prosleđuju. Opet su nasmejani.Do početka leta 2023. plan je završen. Oksana i deca će se vratiti u Ukrajinu na odmor. Štedela je preko zime. Kupljene su avionske i vozne karte.Oni će se sastati sa Jeniom u Dnjepru, gradu na jugoistoku Ukrajine za koji smatra da je bezbedniji od Harkova.

Porodica će zajedno provesti mesec dana u iznajmljenom stanu. Ilja želi da peca sa svojim tatom u reci Dnjepar. Ana će mu dati svoje crteže. Uveče će ići u duge šetnje kao pre rata.Ukrcavaju se u voz na poljsko-ukrajinskoj granici.Nestali su redovi izbeglica koji su viđani ovde u prvim danima ruske invazije. Oko 100 ljudi ide u Ukrajinu.Sumrak se spušta nad poljima dok se kreću prema granici. Na kraju se ukrajinska zastava pojavljuje na zgradi sa leve strane. "Konačno!" — uzvikuje Oksana i pokazuje deci. Tri sata kasnije ulaze u Lavov i sledi kratka pauza dok se više putnika ukrcava za Dnjepar.Oksana i deca izlaze na platformu gde su, pre 18 meseci, imali svoj srceparajući rastanak.Vratiti se ne znači samo ponovo videti Jeniu. To je vraćanje izgubljene zemlje, kilometar po kilometar, dok se voz kreće na istok tokom noći. Rano ujutro Oksana je ustala, češlja Aninu kosu i stavlja je u pramenove. Ilja je obučen i spreman da se iskrca.Do kraja putovanja je sat vremena. Zatim pola sata. Zatim se odbrojava minute: 15, 10, pet.Kada voz uspori i stane, a na vratima vagona je Jenia. Ana mu skače u zagrljaj uz mali plač, obavijajući ga oko vrata."Oh io io", doziva Jenia. On ljubi ćerku u glavu. Oksana ima suze u očima, ali kao Ilja se smeje. Dečak drži oca za ruku.„Ne mogu da verujem“, kaže Oksana.„Trenutno mi je ovo zaista teško“, odgovara Jenia. „Zaista je teško shvatiti", dodao je.Pre nego što porodica napusti stanicu, Oksana želi da kaže nešto drugim Ukrajincima koje je rat razdvojio: "Volite jedni druge i pazite jedni na druge. Držite se svoje ljubavi do kraja."Za mesec dana moraće ponovo da se oproste. Ali Jeniine reči sa stanice Lavov na početku rata se vraćaju: "Sve će biti u redu".BONUS VIDEO: Zelenski u Bahmutu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apzelenskibahmutnm-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5636341"]