Strašna sudbina ranjenih ruskih vojnika: Postali su invalidi, imaju bedne penzije, niko ne želi da ih zaposli

Zvanični podaci o broju poginulih i ranjenih ruskih vojnika u ratu protiv Ukrajine nisu dostupni jer ih vlasti drže u tajnosti. Samo povremeno objavljuju procene o broju ratnih invalida.

Tokom 2023. godine, zamenik ministra rada i socijalne zaštite Aleksej Vovčenko otkrio je da 54% ruskih ranjenika trpi ozbiljne posledice. Kod petine su amputirane ruke, dok su četiri petine izgubile donje ekstremitete. Krajem 2024. zamenica ministra odbrane Ana Civileva – za koju nezavisni mediji tvrde da je Putinova rođaka – rekla je da broj vojnih invalida u Rusiji iznosi oko 110.000.

Ranjenici ponovo na front?

Početkom godine na ruskoj društvenoj mreži Vkontakte pojavili su se video snimci koji pokazuju kako vojni zapovednici vraćaju ranjene vojnike na front u Ukrajini. Na jednom snimku vide se vojnici u šumi, od kojih se neki oslanjaju na štake. U drugom videu, vojni policajac preti dvojici vojnika seksualnim nasiljem – jedan od njih jedva stoji uz pomoć štapa.

Kasnije su vlasti potvrdile autentičnost snimaka i uhapsile vojnika koji je mučio saborce palicom i elektrošokerom. Ispostavilo se da su se ranjenici žalili na odluku zapovednika da ih vrate na ratište.

Civileva je priznala da postoje pokušaji brzog vraćanja ranjenika na front, ističući da se 96% povređenih vraća u borbu zahvaljujući „modernizaciji poljskih bolnica“. Ovakva praksa najverovatnije je posledica velikih gubitaka ruskih snaga.

„Po mojoj proceni, šest od deset ranjenih ima teške povrede“, kaže jedan bivši vojnik za DW, koji je želeo da ostane anoniman. On je nedavno otpušten iz vojske zbog povreda, ali ne želi da otkrije detalje iz bezbednosnih razloga. „Najbitnije je da su mi ruke i noge čitave“, dodaje i ističe da čeka jednokratnu isplatu od nekoliko miliona rubalja.

Međutim, njegova invalidska penzija iznosi samo 22.000 rubalja (oko 220 evra). „Sa 36 godina postao sam radno nesposoban, izgubio sam zdravlje. Ali šta da radim? Služio sam svojoj zemlji i ne kajem se“, kaže on.

Bedna pomoć i prevareni vojnici

Na društvenim mrežama mnogi se žale da im lekari umanjuju težinu povreda kako bi im isplatili manju odštetu. Predsedničkim dekretom jednokratna pomoć za lakše povrede smanjena je sa tri miliona rubalja (oko 30.000 evra) na milion (10.000 evra), dok u nekim slučajevima ne prelazi ni 100.000 rubalja (oko 1.000 evra).

Jedan vojnik po imenu Oleg piše na internetu da su mu lekari najpre klasifikovali ranjavanje kao srednje teško, ali su ga na dan otpusta preinačili u lakše. „Rekli su mi da su uvedene nove liste i kategorije“, tvrdi Oleg.

Bivši plaćenici iz ozloglašene Wagnerove grupe žale se da ih država ne priznaje kao učesnike rata. Jedan od njih, koji se predstavlja kao Pavel, piše da ne može da hoda, a da je od države dobio invalidsku penziju od samo 10.000 rubalja (oko 100 evra). Na dodatnu pomoć od vojske ne može ni da računa.

Mnogi se žale i na cenu proteza. Jedna žena iz Perma piše da kvalitetna proteza košta pet miliona rubalja (oko 50.000 evra) i da njen brat, bivši vojnik, nema šanse da je priušti. Socijalna pomoć pokriva samo mali deo troškova, a zbog međunarodnih sankcija u Rusiji vlada nestašica određenih vrsta proteza, što dodatno podiže cene.

Povratak u civilni život – nemoguća misija

Ratni invalidi u Rusiji se često suočavaju s time da ih poslodavci ne žele zaposliti, piše bivši vojnik Nikita Tretjakov na Telegramu. On opisuje slučaj suborca koji je tražio posao, ali mu je na razgovoru rečeno da ne može da radi kao prodavac zbog mogućih psihičkih problema usled učešća u ratu.

Sociološkinja Ana Kulešova kaže da rusko društvo ima podeljen stav prema ratnim veteranima. „Ne vide svi u njima heroje – ima i onih koji ih se plaše, jer su čuli priče o nasilju nad civilima,“ kaže Kulešova za DW.

I pored svega, većina ratnih invalida i dalje veruje da je rat protiv Ukrajine bio opravdan. Psihijatar koji je želeo da ostane anoniman objašnjava da je to oblik psihološke odbrane. „Tako uspevaju da prežive i funkcionišu u novim okolnostima“, kaže on. Ali prilagođavanje na civilni život za njih je izuzetno težak proces, posebno jer osećaju da ih društvo više ne treba – za razliku od fronta, gde su bar imali neku svrhu.