Uprkos brzim, veoma nepredvidivim i često neverovatnim zaokretima koje je španska politika napravila u poslednje vreme, malo stručnjaka je moglo da predvidi scene koje su se odigrale u Belgiji u četvrtak.
Nešto posle 14 časova, 60-godišnji katalonski političar i begunac od španskog pravosuđa obratio se novinarima u briselskom pres klubu i činilo se da Karles Pućdemon uživa u svom trenutku.
„Ulazimo u fazu koju moramo da istražimo i iskoristimo“, rekao je on.
Dogovor od četvrtka, u kome je Pućdemonova separatistička partija desnog centra Junts pristala da podrži španske socijaliste da se vrate u vladu u zamenu za amnestiju onih koji su učestvovali u neuspešnom nastojanju za katalonskom nezavisnošću koju je on sam osmislio, bio je istorijski.
Pakt, koji je pre pola godine bio nezamisliv, označava novi čin u Pućdemonovoj političkoj karijeri.
Zbog svoje uloge kreatora nelegalnog referenduma, činilo se da njegova politička zvezda bledi.
Nakon što je pre šest godina pobegao iz Španije da bi izbegao hapšenje zbog svoje uloge u neuspešnoj secesiji, ostavljajući druge u svom kabinetu da se suoče sa nastalim problemom, nastanio se u malom belgijskom gradu Vaterlou kao poslanik u Evropskom parlamentu i lider onoga što je nazvao Katalonac „vlada u egzilu“. Drugi, manje milosrdni, gledali su na njega kao na „operetskog nacionalistu“ i istrošenu figuru.
Kvim Tora, koji je nasledio Pućdemona na mestu katalonskog predsednika, nije uspeo da privuče pažnju javnosti koju je imao njegov prethodnik i bio je ismejan, pošto je rekao da Katalonija pati od „humanitarne krize“, piše Gardijan.
Torini prethodni, žestoko antišpanski tvitovi takođe su ga proganjali. Nekoliko godina ranije, Tora je sugerisao da „Španci znaju samo da pljačkaju“ i tvrdio je da je Katalonija bila pod španskom okupacijom od 1714. i da su Španci odavno uklonili reč „sramota“ iz rečnika. Kasnije se izvinio ukoliko je nekoga uvredio tvitovima.
Sa Pućdemonom u inostranstvu i njegovim bivšim potpredsednikom Oriolom Žunkerasom, uhapšenim zbog svog učešća u secesionističkom haosu, u katalonskom pokretu za nezavisnost počele su da se pojavljuju sve veće pukotine. Pućdemonov Junts je želeo da nastavi njegovu strategiju, dok je Žunkerasova partija Republikanske levice Katalonije (ERC) favorizovala dugoročniji i manje pobunjenički pristup obezbeđivanju regionalne nezavisnosti.
Do prošlog oktobra, dve stranke su bile u takvoj zavadi da je Junts napustio regionalnu koalicionu vladu, ostavljajući region u manjinskim rukama ERC-a. Malo po malo, nekada ujedinjeni pokret za nezavisnost počeo je da pršti i zastaje.
Ni napori pojedinih pokreta da nastave sa demonizacijom španske države nisu pomogli ni kada je Pedro Sančez postao premijer 2018. godine. Za razliku od njegovih konzervativnih prethodnika, koji su mamili katalonski pokret za nezavisnost, ignorisali su ga pošto je dostigao kritičnu masu, a zatim poslali policiju da upotrebom sile spreči ljude da glasaju na referendumu 2017.
Njegov pristup, koji je trebao da izleči lomove unutar katalonskog društva i odnosa regiona sa ostatkom Španije, doneo je dividende, kao i njegova kontroverzna odluka da pomiluje Žunkerasa i osam drugih separatističkih lidera. Katalonski ogranak socijalističke partije završio je prvi na katalonskim regionalnim izborima održanim u februaru 2021. godine, iako su Junts i ERC formirali vladu.
Ali tek nakon što je završio na drugom mestu na izborima u julu, Sančez je pokazao da je spreman skoro za sve ne bi li dobio podršku koja mu je bila potrebna od ERC-a i Juntsa.
Sada je pitanje da li će se ovo Sančesovo kockanje isplatiti i koliko će dugo trajati Pućdemonov osećaj političke fleksibilnosti. Španska desnica i neki socijalistički birači verovatno neće oprostiti Sančezu ono što vide kao ciničan i sebičan „dogovor sa đavolom“. ERC je takođe verovatno manje nego oduševljen što vidi da se pažnja vraća na Pućdemona i njegovu beskompromisnu politiku.
Pročitajte još...
Ali koliko god da su Pućdemon i drugi bili oduševljeni perspektivom zakona o amnestiji, ostaje činjenica da ni Španija ni Katalonija nisu na mestu na kojima su bili pre šest godina kada je tadašnji regionalni predsednik tajno pobegao u inostranstvo.
Kada je zalaganje za nezavisnost gurnulo Španiju u najgoru političku krizu u poslednjih nekoliko decenija, istraživanje Centra za proučavanje javnog mnjenja katalonske vlade pokazalo je da 48,7 odsto Katalonaca podržava nezavisnost, dok 43,6 odsto ne podržava. Drugo istraživanje, koje je sproveo isti centar ovog jula, ukazuje na dramatičan preokret sreće, pri čemu se 52 odsto Katalonaca protivi nezavisnosti, a 42 odsto je zaokružilo „za“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar