0
Rusofobija u zapadnoj Evropi ima svoj prapočetak u velikom crkvenom raskolu na rimokatolički zapad i pravoslavni istok u 1054. godini. Carska Rusija je preuzimanjem vizantijskog nasleđa i proglašavanjem Moskve za “treći Rim” nasledila i narativ koji se u zapadnoj Evropi ukorenio za Vizantiju. Međutim, moderna rusofobija je mnogo bližeg datuma i njeno seme je proizvedeno u Poljskoj i zatim je palo na plodno tlo u Francuskoj i Velikoj Britaniji.
Pročitajte i:
“Lažni testament Petra Velikog”, “Prometej” i “Velika šahovska tabla” su tri literarna proizvoda poljskih umova koji su u dobroj meri uticali i definisali politiku Zapada prema Rusiji. Moglo bi se reći da su oni neka vrsta osvete Poljaka za dvovekovno brisanje Poljske sa geografskih mapa za koju je Rusija u dobroj meri odgovorna.
Fabrikovana poslednja volja Petra Velikog je delo nepoznatog Poljaka koji je plasirao istorijski falsifikat da je najprosvetljeniji ruski vladar naredio svojim naslednicima da osvoje Evropu. Krivotvoreni “testament” je poslužio za širenje rusofobije na Starom kontinentu u 19.veku. Prvo u Francuskoj, zatim u Velikoj Britaniji. Sve što smo videli prethodnih godina u Ukrajini i u bivšim sovjetskim republikama nije ništa drugo do aplikacija starog antiruskog plana “Prometej” čiji se original čuva u Pentagonu i čiji je tvorac Jozef Pilsudski, otac moderne Poljske. Pilsudskijeva teorija se zasnivala na tome da samo pored male i slabe Rusije može da postoji jaka Poljska.
“Velika šahovska tabla” Zbignjeva Bžežinskog je inspirisala aktuelnu politiku SAD prema Rusiji, odnosno širenje NATO na istoku, uključujući i Ukrajinu čiji bi definitivni izlazak iz sfere uticaja Moskve označio kraj ruskih snova o obnovi imperije.
Tokom 18. veka, dvoglavo kraljevstvo Poljske i Litvanije potpadalo je sve više pod uticaj moćnog istočnog suseda. Toliko da su ruski vladari određivali ko će biti poljski kralj. U tom periodu je fabrikovan dokument, najverovatnije od strane poljskog plemstva, koji će ući u istoriju kao “Testament Petra Velikog”. Ideja tvoraca lažnog testamenta je bila da alarmiraju Evropu i spasu Poljsku iz sve čvršćeg zagrljaja Rusije tako što će uplašiti čitav Stari kontinent osvajačkim apetitima ruske imperije. U par reči u tom falsifikovanom testamentu je Petar Veliki ostavljao svojim naslednicima u amanet da pokore čitavu Evropu.
Slučaj je hteo da falsifikovani testament stigne u ruke francuskog kralja Luja XV koji je dao da se prevede na francuski jezik. Fabrikovani testament će ostati u arhivima Luvra sve dok Napoleon Bonaparta ne bude odlučio da krena sa svojom, do tada nepobodivom, “Grande Armee” na Rusiju. Da bi pripremio javno mnjenje i motivisao dodatno svoje vojnike, Napoleon je orkestrirao objavljivanje knjiga baziranih na tzv. Testamentu Petra Velikog. Ne treba posebno podvlačiti da su u toj propagandnoj brošuri Rusi prikazani kao krvožedni zavojevači koji žele potčine Evropu.
U prvoj polovini 19. veka u Parizu su štampane dve knjige koje i dan danas utiču na naše viđenje Rusije i Sjedinjenih Država. Markiz Astolf de Kustin je objavio “Pisma iz Rusije” a vikont Aleksis de Tokvil “ O demokratiji u Americi“. Tokvil je usadio u evropski intelektualni kod divljenje prema američkoj demokratiji i njenom uređenju, De Kustin je beskompromisnim prikazom Rusije Nikolaja I doprineo da pojedine predrasude o Rusiji postanu neiskorenjive. Franuski markiz je tvrdio da su Rusi nepopravljivi lažovi, da zaziru od istine i žive na račun drugih država i naroda uzimajući sve što može da im bude korisno.
De Kustinova knjiga će biti zloupotrebljena posebno u Velikoj Britaniji u drugoj polovini 19. veka, zajedno sa lažnim testamentom Petra Velikog koji je u međuvremenu preveden i objavljen na engleskom jeziku. London je sve do pobede nad Napoleonom na Vaterlou 1815. godine bio izrazito naklonjen Rusiji. Međutim, nestanak zajedničkog neprijatelja, Napoleona, ambicije Londona u centralnoj Aziji, Indiji i Kini, kao i aspiracije Rusije da razvije svoju mornaricu, neminovno su vodili ka sukobu i tzv. Velikoj igri, čija je najkrvavija epizoda bio Krimski rat.
Ulazak na istorijsku scenu Nemačke je izmešao karte. Francuzi su potučeni i poniženi proglašenjem Drugog rajha u Versaju. U potrazi za novim saveznicima protiv ujedinjene Nemačke, Pariz se setio Rusije. Posle gotovo vek i po Francuzi su priznali da je “Testament Petra Velikog” čist falsifikat. To je bio prvi korak ka približavanju Pariza i Sankt Peterburga koji će biti “krunisan” prijateljstvom sa carom Aleksandrom III i stvaranjem “francusko-ruskog” saveza. Ta alijansa će biti proširena na Veliku Britaniju i transformisaća se u Trojnu Antantu.
Cenu smirivanja rusofobije u Francuskoj i Velikoj Britaniji, Rusija će platiti rasplamsavanjem u Nemačkoj. Sve do kraja 19.veka, Prusija, ali i druge nemačke države su bile u odličnim odnosima sa carskom Rusijom. Štaviše, to prijateljstvo je bilo u više navrata potvrđeno carskim brakovima budući da su se Romanovi po pravilu ženili germanskim princezama.
Ako bismo primenili čuveni Puškinov eksperiment sa vinom i vodom, više je bilo nemačke nego ruske krvi u carevima koji su vladali Rusijom. Mladi i ratoborni Drugi rajh je formiran relativno kasno da bi mogao da učestvuje u “kolonijalnom banketu” čiji su najveći deo kolača uzeli Velika Britanija i Francuska. Tako su svoje teritorijalne ambicije, u potrazi za Lebensraumom( životni prostor), usmerili ka Rusiji, tim pre što se u ruskoj imperiji već nalazila snažna nemačka nacionalna manjina.
Iz sveta i regiona čitajte i:
Sa formiranjem SSSR rusofobija je dobila i ideološku notu i kao takva je korišćena od fašističkih i nacističkih pokreta da se domognu vlasti. Ernst Nolte, učenik Martina Hajdegera, sa svojim delom “Evropski građanski rat 1917-1945: nacionalsocijalizam i boljševizam”, objavljenoj u predvečerje pada Berlisnkog zida, dao je novi zamajac rusofobiji, upakovanoj u mnogo prihvatljiviju borbu i animozitet prema komunizmu i totalitarnim režimima. Nolteove ideje će mnogo veći uspeh ostvariti u zemljama bivšeg Varšavskog ugovora nego u samoj Nemačkoj. Aplikujući tezu da su nacionalsocijalizam i fašizam bili odgovor na boljševizam, istočnoevropske zemlje će pravdati svoje ponašanje u prvoj polovini prošlog veka i predstavljati sebe kao velike žrtve komunizma, odnosno Rusije.
Rusija nije nikada napala prva Evropu a na nju su izvršili invaziju Poljaci i Litvanci (Dan nacionalnog jedinstva 4. novembar obeležava datum kada je 1612. godine Moskva oslobođena od poljsko-litvanske konfederacije), Šveđani (kralj Karl XII), Francuska (Napoleon), Velika Britanija(Krimski rat) i na kraju Nemačka u Drugom svetskom ratu. Rusofobija je širena vekovima u zapadnom delu evropskog kontinenta iz političkih, oportunističkih i nacionalističkih razloga.
Sve prethodno rečeno ne dovodi u pitanje odgovornost Rusije za pogrom nad Jevrejima na prelazu između 19. u 20. vek. Ironija sudbine je da je režim cara Nikolaja II na isti način na koji su Poljaci podmetnuli “Testament Petra Velikog” distribuirao “Protokole sionskih mudraca” optužujući Jevreje da kuju zaveru da zavladaju svetom. Rusofobija ne amnestira od odgovornosti Staljina i komunistički režim za Golodomor, etnička čišćenja, zločin u Katinskim šumama i seriju drugih nepočinstava Crvene armije i KGB-a.
Američki istoričar Džejms Bilington je još 1966. godine pisao da je geografija ne istorija dominanantna u ruskoj političkoj misli, što se najbolje ogleda u spoljnoj politici Moskve. Svesna svojih strukturalnih slabosti Rusija živi u konastantnom strahu da neće biti viđena od drugih na visini svojih ambicija i ciljeva, upravo zbog toga su reakcije Rusije preneglašene i disproporcionalne kad se oseti ugroženom. Širenje i približavanje NATO-a ruskim granicama je klasičan primer “nesporazuma” koji Kremlj čini nervoznim i agresivnim.
Za razliku od zapadnih evropskih društava u kojima su prava i slobode građana prioritet, u Rusiji je očuvanje jedinstva imperije od Baltika do Vladivostoka i od Crnog Mora do Artika primarno. Zato se Moskva plaši evropskih vrednosti a Evropa imperijalne Rusije. Problem je što to znaju i Amerikanci a njih nije strah ni od evropskih vrednosti ni od ruske imperije…
BONUS VIDEO
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
