Nema više Kine, jedne zemlje a dva sistema. Od početka jula postoji jedna Kina, jedan sistem. Hongkong nije više oaza pravne sigurnosti, sloboda i mogućnosti.
Ukidanje autonomije Hongkongu 27 godina pre isteka prelaznog perioda, srušio je i poslednji most za mirnu reintegraciju Tajvana, po sistemu “jedna zemlja, dva sistema”, otorivši vrata za permanentnu napetost u Tajvanskom moreuzu između Istočnog i Južnog kineskog mora.
Pročitajte još:
Centralna imperija jednostavno više nije imala strpljenja da trpi „nestašni“, razigrani i liberalni Hongkong. U Džongnanhaju, počev od Deng Sjaopinga, koji je ispregovarao sa britanskom premijerkom Margaret Tačer sporazum o primopredaji “Mirišljave luke”, su bili uvereni da će Hongkonžani pohrliti u zagrljaj majke Kine i da će na talasu patriotizma obesmisliti formulu “jedna zemlja, dva sistema” dobrovoljno se odričući zagarantovanih prava i sloboda, mnogo ranije pre isteka prelaznog perioda. Zato je Deng bio tako darežljiv dajući pola veka tranzicije.
Stanovništvo Hongkonga ne samo da nije zaraženo virusom kineskog patriotizma, nego je naprotiv, sa svakom novom generacijom, sve više postajalo autohtono i udaljenije od kineskog “han”nacionalnog bića. Mladi Hongkonžani govore ponosno jezikom koji je nerazumljiv za stanovnike kontinentalnog dela zemlje (kantonski jezik), naglašavaju svaku različitost u odnosu na ostatak Kine, počev od njihovih anglosaksonskih imena. Takav Hongkong je bio opasnost za Kinu, njena slaba tačka i mogući okidač nestabilnosti, čak i u kontinentalnom delu zemlje.
U zapadnoj logici Hongkong bi trebalo da bude ponos Kine. Dokaz da Kinezi mogu da žive i prosperiraju u slobodi, demokratiji, pravnoj državi, da im nisu potrebni carevi i doživotni vladari da bi konstruisali uspešno društvo. Međutim, pogled na svet iz Pekinga je potpuno drugačiji. Hongkong je pretnja za “Centralnu imperiju” jer svojim postojanjem dokazuje da model države koju propagira Peking nije jedini koji garantuje stabilnost, mir, napedak i efikasnost, među samim Kinezima a kamoli u ostatku sveta. Štaviše, postojanje Hongkonga demontira narativ o superiornosti autokratskog stila vladanja u kojem se sve kontroliše iz jednog centra. Što bi rekao Henri Kisindžer mi igramo šah a Kinezi vejći (Go), tako i razmišljamo i zato se često ne razumemo.
Mnogi su upozoravali da Kina neće izdržati da ispoštuje dogovor potpisan sa Velikom Britanijom koji je predviđao poluvekovnu tranziciju. Bili su u pravu. Peking nije poslao tenkove i vojnike kako su neki očekivali, ali je nametanjem članova izvršne vlasti, infiltriranjem u policiju, službe, administrativni aparat Hongkonga i menjanjući demografsku kompoziciju stanovništva, stvorio uslove za usvajanje i primenu zakona koji praktično poništava autonomiju nekadašnje kolonije.
Okeanske mase demonstranata u Hongkongu u odbrani garantovanih prava, sa zahtevima za slobodnim izborima, bile su jednostavno neoprostive za aktuelni režim u Pekingu. Novi Zakon o nacionalnoj bezbednosti, na kojem je predsednik Si Đinping lično insistirao, stupio je na snagu pre pet meseci i već je promenio panoramu “Mirišljave luke”, od čije autonomije nije ostalo gotovo ništa.
Novi zakon omogućava kineskim policajcima i pripadnicima bezbednosnih službi ne samo da privode i hapse na teritoriji Hongkonga već i da uhapšene osobe prebacuju u Kinu i da im zatim bude suđeno po kineskim zakonima, pred kineskim sudovima i da kaznu izdržavaju u kineskim kazamatima.
Kina sa “gutanjem” Hongkonga nije ništa dobila što već nije imala, a svet je izgubio svoju Mirišljavu luku. Drugim rečima, Hongkong čeka još teže sudbina od Trsta, posle ujedinjenja sa Italijom. U Austrougarskoj Trst je bio drugi najvažniji grad dvoglave monarhije, odmah posle Beča, u Italiji je postao slepo crevo, jedna od mnogih luka, i danas u varoši, i sa srpskom baštinom, živi duplo manje stanovnika nego pre sto i kusur godina.
Hongkong, osim svoje strateške pozicije, nema nijedno pridodno bogatstvo, zato su ga i apostrofirali u prošlosti kao “Jalovo ostrvo”. Svoj ekonomski uspon duguje paradoksalnoj činjenici da je u celoj Aziji dugo vremena, i pored svog kolonijalnog statusa, bilo jedino parče zemlje u tom delu planete gde su postojale i gde su se poštovale slobode i prava. Istina, Hongkonžani nisu mogli da biraju svoje predstavnike, niti da izaberu guvernera, ali su imali sve ostale elemente pravne države zasnovane na standardima i paramterima Velike Britanije, kao i medijske slobode.
Zahvaljujući statusu oaze sloboda i prava, okružene diktatorskim režimima, Hongkong je privlačio kao magnet sposobne, hrabre i slobodoljubive ljude i zahvaljujući njima je postao jedna od najprosperitetnijih zona na zemaljskoj kugli. Nije slučajno što je veliki deo azijskih kompanija odlučio da bude na listi berze u Hongkongu. Nekadašnja britanska kolonija je važila za jednu od najsigurnijih destinacija za kapital jer je garantovala pravnu sigurnost: ne samo svojim građanima već i svima koji su ga izabrali za vođenje svojih poslova.
Hongkong je do pre par meseci bio mesto u kojem, kada dolazite vozom iz Šenžena, kao dodirom magičnog štapića prorade Tviter, Fejsbuk i stotine hiljada zabranjenih sajtova u Kini. Hongkong je bio jedina kineska varoš u kojoj su se mogle kupiti sve moguće knjige, kao u Njujorku, Parizu ili Berlinu, bio je grad slobodnih medija i novinara. Bio je ostrvo koje su slobodoljubivi Azijati decenijama gledali sa divljenjem i pomalo zavisti. U Hongkongu su se sreli istočna i zapadna kultura proizvodeći dobru literaturu, filmove, Brus Lija naravno, i sve druge umetnosti koje su zapljuskivale Evropu i Ameriku posle Drugog svetskog rata.
Ne treba imati iluziju da će Zapad stati u zaštitu Hongkonga: ostaće posmatrač, kao 1956. godine kada je SSSR ugušio u krvi pobunu u Mađarskoj ili kao 1968. godine kad su sovjetski tenkovi ušli u Prag. Baš kao i onda, Zapad će rado prigrliti najbolje Hongkonžane, neke nove Puškaše ili Kundere, koji neće želeti da žive u kineskom komunističkom raju.
Međutim, kriza u Hongkongu ima i drugo lice: Tajvan. Nekadašnja Formoza je mnogo važnija za Peking od“Mirišljave luke”. Aktuelna politika Si Đinpingovog režima je definitivno kompromitovala ponudu Tajpeju, “jedna zemlja, dva sistema”, po ugledu na Hongkong, s konačnim ciljem da na stogodišnjicu Maove revolucije ujedine Kinu. Na Tajvanu su mediji slobodni i izveštavaju šta se događa u Hongkongu ne skrivajući simpatije za one koji se bore za liberalno-demokratske vrednosti. Rezultat je da se danas više od dve trećine Tajvanaca ne smatra Kinezima dok je broj potomaka kineskih turbo nacionalista Čang Kaj Šeka, koji i dalje sebe smatraju pripadnicima etničke grupe Han, postao jednocifren.
Tajvan je ključan za kontrolu Južnog kineskog mora i držanje pod kontrolom “Kineskog zmaja”. Formoza je neka vrsta prirodnog “nosača aviona” na 130 kilometara od kineske obale. Kao što su italijanski višestruki premijer Andreoti i britanska premijerka Tačer toliko voleli Nemačku da su preferirali da ih ima dve, tako i u Vašingtonu toliko vole Kinu, da bi rado videli barem nekoliko.
Strateški gledano, američke administarcije, bez obzira da li su republikanske ili demokratske, će hraniti i podržavati ambicije svih koji dovode u pitanje totalitarni režim u Kini. Ali, to ne znači da prava i slobode nisu zaista poništena ili ugrožena. Građani se za njih bore bez obaziranja na geostrateške interese velikih sila, bilo da se radi Hongkonžanima, Tajvancima, Tibetancima, Ujgurima, Mongolima, kineskim katolicima ili disidentima. Ako oni ne budu pobedili, borba će čekati sve ostale, pre ili kasnije.
BONUS VIDEO
Pratite nas i na društvenim mrežama:
