Oči u oči s Cezarom: Kako sam upoznala ruskog diverzanta o kom sada priča ceo svet

Priča čiji ste jedan deo zapleta upravo pročitali počela je veče pre, u Kijevu, glavnom gradu Ukrajine. Odvija se na leto 2022. godine. Pred prvu godišnjicu invazije, grupa novinara iz Srbije posetila je Ukrajinu. Među njima je i potpisnica ovih redova, koja ni u ludilu nije zamišljala da će sada pisati o neočekivanom susretu sa čovekom koji se predstavlja kao Cezar.

Pravo ime mu do marta 2024. nisam saznala, ali makar znam da "komandat", ne onaj na koga ste svi pomislili - zapravo postoji.

Dakle, Kijev, veče. Stiže poziv na iznenadnu konferenciju na koju pozivaju paravojne formacije smeštene u Ukrajini, a koje čine Rusi. Kažu, hoće da potpišu sporazum o saradnji i da ih mediji konačno vide. Do tada se o njima samo šuškalo, niko nije bio siguran da li su stvarni. To sam shvatila i kasnije, kada su me Ukrajinci pitali jesam li zaista videla te ljude.

Nisam ni ja bila sigurna ko su oni, ali zašto da ne odem, možda bude zanimljive priče. Prijavile smo se kolegenica i ja i dobile smernice kuda da idemo i kome da se javimo.

Prvi zadatak bio je - naći autobus koji vodi na nepoznatu lokaciju, gde, kasnije ćemo saznati, čeka Cezar. Malo smo lutale Kijevom i na sreću krenule ranije, pa smo uspele da pronađemo autobus koji je čekao novinare iz Ukrajine, ali i drugih zemalja.

Na ulasku u autobus, prvi šok.

"Vaš broj pasoša, iz koje zemlje dolazite?". Kolegenica i ja se pogledamo, ali sad više nemamo kud.

Taj i taj broj pasoša, iz bratske smo Srbije i jedva čekamo da vidimo kuda plovi ovaj brod.

Ubrzo se krećemo, ali niko ne zna gde. Nije nam otkriveno, kažu, iz bezbednosnih razloga. Okej, razumljivo je. Na putu do tamo saznajemo da će se pojaviti i Ilija Ponomarjov - jedini ruski poslanik koji je glasao protiv aneksije Krima.

On je predstavnik jedne od formacija koje potpisuju sporazum. Malo olakšanje, za njega znamo.

Napustio je Rusiju kada je postao kritičar umesto poslušnik i od tada je u Ukrajini. Prolazimo pored lokacija koje su nam nešto poznate, ali teško je skoncentrisati se jer su kontrolni punktovi vojske na svakom koraku.

Srećom, vozač ovog autobusa zna sve tajne šifre za brz i bezbedan prolazak. Posle nekih 45 minuta, shvatamo da znamo gde smo.

Već smo tu bili, u obilasku gradova u okolini Kijeva, koji su se prvi našli na Putinovoj meti kada je invazija počela 22. februara 2022. godine, nešto oko četiri ujutru.

Da li je možda Buča? Ne, sećam se ovih zgrada. Ovo je Irpinj.

Ispred jedne od bombardovanih građevina postavljeno je neko postolje, lokalni mediji su već stavili svoje mikrofone. Izlazimo i mi iz našeg busa i spremamo se, a ne znamo za šta.

Gledam okolo, samo šuma i ruševine. Gde su ti ljudi koji nam se predstavljaju?

To razmišljanje prekinula je neka gužva, povici, svi kao muve lete ka jednoj tački, nije mi baš jasno šta se dešava. Dešava se Ilija Ponomarjov, koji izlazi iz blinde dok gomila novinara trči ka njemu.

Kao svaki čovek kome, ne samo da malo prija pažnja, već njome vlada i uživa, osmehuje se zadovoljno i strpljivo čeka da se na desetine nas okupi, postavi mikrofone i kamere, da bi počeo sa izlaganjem.

Objašnjavao je zašto smo danas tu, odgovarao na pitanja o Ukrajini, Rusiji, Putinu, Krimu, ma o čemu god je pitan ili nije pitan.

Onda su ga vesele portparolke upozorile da je vreme da stane na poziciju i tamo je otišao, ispred improvizovane bine. I šta onda čekamo?

To tek sad ne znamo, ali stoji tu, odnekle će se pojaviti valjda, komentarišemo kolegenica i ja. Ispostaviće se da odnekle znači iz šume.

Tako se ona ista gomila ljudi sada okreće ka šumi pored nas iz koje odjednom izlaze ljudi u fantomkama. Šta znam, možda malo i nije svejedno, ali ne bi mi bili novinari i "volim sve da znam" tipovi ljudi, kad ne bismo ostali i posmatrali predstavu.

A predstava teče ovako.

Izlazi desetak, možda 15 njih iz šume, za mene civila izgleda kao da se kreću odlučnim vojnim koracima. Nose zastave, svako u bojama svoje paravojne formacije ili kako već želimo da ih nazovemo.

Svi ih snimamo, svi gledamo, ne trepćemo. Tu su, postoje. Doduše, ne znamo ko su i šta rade, ali makar su ljudi od krvi i mesa.

Pridružili su se Ponomarjovu i stali za govornicu. Pričali su, njih trojica, svaki o svojoj formaciji, zašto su tu, zašto potpisuju sporazum i potpisali su ga.

Leb te je*o, šta je ovo, majko mila, da izvinete na psovanju, ali nema drugog načina da se opiše taj prizor.

Sa tom mišlju, nastavljamo da slušamo komandante, i dalje svi nose fantomke.

Ali, jedan od njih odlučuje da je skine, da mu vidimo lice, upoznamo ga, shvatimo da je stvaran i za šta se bori. To je Cezar, za mene i dalje nepoznanica, enigma umotana u misteriju, jako sumnjiv lik i po nadimku, i po namerama, a tek po prošlosti.

To je sada onaj Cezar koji kaže da upada na teritoriju Rusije, zauzima sela, onaj za koga se svet pita "pobogu, ko je taj čovek, postoje li oni stvarno".

Reći ću isto što sam rekla kolegi Ukrajincu kada me je to pitao po povratku u Kijev: Ja sam Cezara očima videla, uniformu nosi, a da li je fronta video, nemam pojma.

Kada nam se Cezar konačno ukazao, brzo je završio svoj govor i poveo "vojsku" nazad u šumu. Tamo negde su i nestali, predstavu nemam kuda.

Mi smo, na razočarenje naših saputnika iz autobusa, u poslednjem trenutku odlučile da ostanemo u Irpinju da još malo fotografišemo, snimamo grad i skontamo šta nam se ovo pobogu desilo.

Kolegenica je ostala da sedi na betonu ispred bombardovane zgrade, ja sam uletela u autobus i na improvizovanom ukrajinskom vikala "izvinite, izvinite, samo stvari, mi ostajemo".

Logično da nisu bili srećni što sam ih sve podigla i pomerila, u toj meri da je gospođa koja piše brojeve pasoša za mnom vikala "jao, Srbi...".

Toliko iz ove epizode "Kako su (neki) Srbi upoznali Cezara".

BONUS VIDEO Ukrajinski analitičar za N1