INTERVJU Lider protesta na Tjenanmenu za Nova.rs: “Glas studenata iz Srbije mora da se čuje. Ako ćutimo, tragedija će se ponoviti”

„Momenat najveće nade za Kinu“

Govoreći o počecima protesta, Fengsuo se priseća atmosfere jedinstva i nade koja je vladala među građanima:

„Mislim da je momenat koji je bio najoptimističniji bio je to što je tu bilo preko milion ljudi koji protestuju u Pekingu na Tjenanmenu. To je bio momenat najveće nade za sve Kineze. Kasnije smo saznali da su protesti zapravo bili u stotinama gradova širom Kine. Ljudi su videli i motivisalo ih je to što su ljudi toliko ujedinjeni na Tjenenmen trgu, da su se protesti vrlo brzo raširili. Bitno je to da su ljudi bili neustrašivi i bili smo iznenađeni hrabrošću osobe pored sebe“.

Iako su demonstracije počele kao studentski bunt, vrlo brzo su prerasle u širi društveni pokret koji je obuhvatio različite slojeve društva.

„Bitno je napomenuti da to nije bio samo studentski protest. Počeo je kao studentski, ali je postao potpun demokratski pokret. Studenti su sve vreme bili u centru, ali smo bili podržani od strane miliona ljudi. Mnogi ljudi koji su radili za državu su ipak bili na strani studenata. Čak i nominalni vođa Komunističke partije u to vreme, Džao Cijang, je bio na strani studenata i bio je protiv represivnih mera vojske. Zbog toga je bio u pritvoru još pre nego što je vojska došla na trg“.

Kako objašnjava, veliku ulogu odigrali su i novinari, čije je izveštavanje doprinelo brzom širenju informacija i podrške širom zemlje.

Odluka o upotrebi sile i izlazak vojske na ulice

Prekretnica je, prema njegovim rečima, nastupila veoma rano.

„Deng Sjaoping je govorio o suzbijanju protesta i upotrebi vojske veoma rano. On je to odlučio još 25. aprila. Tog dana je imao govor i bilo je jasno da je odlučio da upotrebi vojsku. On je otvoreno pozvao na krvoproliće. Mi smo tada bili šokirani, ljuti, ali neustrašivi.“

Pretnja silom dodatno je mobilisala građane.

„Sutradan su se studenti sami organizovali da se okupe. To je bio zapravo prvi put da su građani Pekinga izašli na ulice da podrže studente, jer su se nakon tih pretnji zabrinuli za njihovu bezbednost. Tako da sam vojne trupe zapravo prvi put video još u aprilu.“

Kada su trupe pokušale da zauzmu grad, dočekao ih je masovan, nenasilan otpor.

„Drugi talas je bio 20. maja. Tada nije bila jedna grupa vojnika, nego ogroman broj vojnika. Bili su raspoređeni po celom Pekingu, dolazili su iz različitih pravaca i opkolili su ljude koji protestuju. Ali nisu uspeli, bili su blokirani od strane naroda u Pekingu. Na ulicama je bilo više vojnika nego što ih ima u nekim ratovima. Ipak, nisu uspeli da savladaju narod. Na ulice su izlazile cele porodice, prilazili su vojsci i govorili im: ‘Pogledajte, mi smo narod Pekinga. Nije trebalo da dolazite.’“

Noć kada je Peking postao ratna zona

Početkom juna situacija je eskalirala u otvoreni sukob.

„Haos je počeo tokom večeri 3. juna. Kada sam stigao na Tjenanmen, tokom večeri, konflikt je već počeo. Koristili su suzavac po prvi put. Ostao sam tu celu noć. Mislio sam da je to najopasnije mesto, ali su ljudi širom Pekinga blokirali trupe, pa sam znao da imaju dosta prepreka dok ne dođu do Tjenanmena.“

U ranim jutarnjim satima 4. juna usledio je konačan obračun.

„Tokom noći sam video tenkove, vojnike i čuo pucnjavu. Tokom ranog jutra 4. juna, oni su odlučili da krenu da nas rasteruju odavde, jer su videli da se sami nećemo skloniti. Tokom tog jutra video sam toliko mrtvih tela. Na jednom mestu, van bolnice video sam preko 40 nepomičnih tela. To je bilo kao rat, vlada je upotrebila najelitnije trupe protiv sopstvenog naroda. Naravno da je to bilo protivzakonito, to je bio masakr.“

Tišina, strah i porodice koje ne smeju da govore

Više od tri decenije kasnije, mnoge činjenice o tom događaju i dalje su nepoznate.

„Broj žrtava se ne zna, verovatno nikada nećemo ni saznati tačan broj. Porodice ljudi koji su tog dana poginuli se plaše da govore o tome, jer će biti označeni kao izdajnici. Zapravo sam upoznao jednu ženu, koja mi je rekla da je njen brat nestao tog dana, ali su se uvek plašili da govore o tome“.

Ipak, postoje oni koji pokušavaju da očuvaju sećanje.

„Postoji jedna grupa koja se naziva ‘Tiananmen Mothers’ sa kojom sarađujem. Osnovana je od strane porodica koje su izgubile svoje najmilije tog dana, ali samo nekoliko ljudi javno govori o tome i mnogo toga su žrtvovali zbog toga. Ti koji su govorili ne smeju da napuste Kinu, niti da ovako daju intervju nekome“.

Pritisci, cenzura i život u egzilu

Fengsuo tvrdi da se istina i danas aktivno potiskuje.

„Ljudi moraju da se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo, jer kada bi se odupirali, to bi uticalo na cele njihove porodice. Oni pokušavaju da ućutkaju i mene. Imaju načine da na internetu kriju moje intervjue i šire lažne informacije o meni, putem veštačke inteligencije. Čak su i kompanije u Americi, poput Zoom-a i LinkedIn-a, pokušale da me utišaju“.

Njegov put nakon protesta bio je obeležen zatvorom i pritiscima.

„Bio sam u zatvoru godinu dana, nakon toga su me naterali da idem na program reedukacije. Oni su mene oslobodili pod pritiskom, na njih je vršen međunarodni pritisak. Znam mnoge ljude, moje prijatelje, koji su proveli u zatvoru 10 godina ili čak pola svog života tamo“.

Kasnije je izgradio novi život van Kine.

„Radio sam kao inženjer u Kini nekoliko godina, a zatim sam postao investitor na berzi. To mi je pomoglo da steknem finansijsku nezavisnost. Nakon toga sam otišao u Sjedinjene Države“.

„Ovo je moja životna misija“

Povratak u Kinu i dalje je ograničen.

„Poslednji put kada sam otišao u Kinu, deportovali su me. Mogu da odem poslovno ili da vidim porodicu, ali moram da ćutim, a to nije ono što ja želim“.

Zbog toga ne odustaje.

„Nikada nisam razmišljao o tome da prestanem ovo da radim. Ovo je moja životna misija. Ja prenosim poruku po svetu o tome šta se dogodilo. Ponosan sam na to što radim“.

Poruke za Srbiju i upozorenje o Kini

Govoreći o današnjoj situaciji, upozorava na visok nivo kontrole u kineskom društvu, ali i na širi uticaj te zemlje.

Posebno se osvrnuo na Srbiju i studentske pokrete:

„Mislim da je najveći izazov za studente u Srbiji da dopru i dobiju podršku od šireg kruga ljudi, a ne samo mladog dela populacije. Mladi su se povezali onlajn, ali potrebna im je solidarnost većeg kruga ljudi. Mi smo to uspeli 1989. godine. Poštujem energiju studenata u Srbiji, kao i njihov osećaj za pravdu. To je jako dragoceno. Treba da se čuje njihov glas i uvaži njihova hrabrost. Ja im želim da uspeju i da njihova volja i trud dovedu do poltičke promene”.

Takođe upozorava na političke i ekonomske veze sa Kinom.

„Kina nema ni jedan privatan biznis zapravo, već je sve povezano sa državnim vrhom i sve je državno. To koriste kao mehanizam za kontrolu ljudi. Ne samo narod Kine, već i sve svoje prijateljske zemlje. Naravno da se kroz odnose sa Kinom rizikuje narušavanje demokratije i dovođenje u pitanje demokratskih vrednosti. Kina pokušava da se predstavi kao globalni vođa, a to je želja svakog diktatora, da bude glavni, da kontroliše što veći broj ljudi, koliko god je to moguće“.

„Ako ćutimo, tragedija će se ponoviti“

Na kraju, Fengsuo objašnjava šta ga i dalje pokreće:

„Ljudi su tih dana poginuli za svoju zemlju. Masakrirani su od strane režima i diktatora. Takva tragedija će se ponoviti ako mi ćutimo o tome“.

Njegova nada, kako kaže, ne dolazi iz spoljašnjih okolnosti, već iz uverenja i vere u slobodu i ljudsko dostojanstvo, vrednosti zbog kojih, uprkos svemu, i dalje govori.