Četiri miliona razloga zašto mladi košarkaši ne ostaju u Srbiji, nego idu u Ameriku

Spominjane su čak i generacije koje su crveno i crno-belima donosile najbolje rezultate, a gde su prve zvezde bili domaći košarkaši - u Zvezdi su na evroligaški nivo zagazili Stefan Jović, Nikola Kalinić, Marko Gudurić, Dejan Davidovac, Ognjen Dobrić, Boban Marjanović je dobio ozbiljnu priliku, Partizan je sa druge strane lansirao Bogdana Bogdanovića, Vanju Marinkovića, Vladimira Lučića, Dragana Milosavljevića... 

I svako od njih je napravio više nego ozbiljnu karijeru nakon što su temelje napravili u Srbiji. Ali, nakon prve četvrtine 21. veka, situacija je takva da iz ove perspektive kreiranje tima na način na koji je to rađeno pre desetak godina praktično nemoguća misija. A za sve to je kriv jedan troslojni akronim koji je napravio totalni haos ne samo u Srbiji, već i na tlu čitave Evrope - NIL, u punom imenu - "Name, Image, likeness."

No, pre nego što pređemo na aktuelni momenat, pojasnićemo kako je uopšte nastao. 

Svoje korene ideja za NIL dobila je temelje 1953. godine, kada je Vrhovni sud Kolorada presudio da je Ernest Nemet, zvezda američkog fudbala na Univerzitetu Denver, označen kao zaposlen u ovom klubu, pa je zauzvrat i kako bi sprečila odgovornost klubova NCAA stvorila termin "student-sportista" po kom je bilo nezakonito da sportisti na tom nivou primaju novčanu naknadu bilo kakvog tipa. Usledile su decenije i brojni pokušaji studenata-sportista da se to pravilo promeni, ali je borba urodila plodom kada je u junu 2021. godine Vrhovni sud SAD presudio u korist Šejna Olstona, nekadašnjeg igrača američkog fudbala, a kojim je NCAA bila prinuđena da promeni pravila i sportistima koji su na koledžu omogući da primaju novčane naknade kroz sponzorske ugovore. 

Ubrzo je usledio i prvi ozbiljan, bombastičan slučaj, u vidu Dajanresta Kolinsa, poznatijeg kao "Popeye eye kid", dečaka koji je postao internet senzacija 2013. godine, a potom, nakon promene ovog pravila, to dobrano i naplatio. 

Ubrzo su koledži u SAD počeli da se utrkuju sa novčanim nakadana koje nude igračima, čime je praktično prestala bilo kakva dilema oko izbora. Jer, ako su do tog momenta košarkaši mogli da biraju fokus na košarku uz ostavljanje svega drugog po strani, sada je situacija totalno drugačija - ne samo da mogu da počnu da zarađuju na koledžu, već imaju i mogućnost da se za to vreme obrazuju, steknu diplomu i naprave korake za život i po završetku karijere, i da sve to učine dok su na budnom oku same NBA lige. 

Na sve to nadovezala se i suma za koju igrači mogu da igraju. Naime, kako ne postoji ograničenje za novac, a američki koledži su neretko finansijski pomagani od strane milionera i milijardera koji su se školovali u ovim ustanovama, nastaje svojevrsna "siva zona", gde kroz sponzorske ugovore pokušavaju da privuku najbolja imena iz Evrope. Jedan od najboljih primera je Andrej Kostić, ponikao u Crvenoj zvezdi, koji je otišao na Kanzas Stejt, i dobio oko milion dolara godišnje. I ta suma bi mogla samo da raste, pa je najmanje koliko može da zaradi (ne računajući poreze) četiri miliona dolara za četiri godine. 

Da granice praktično ne postoje pokazuju i najave da Žan Montero, najbolji mladi igrač Evrolige i član idealne petorke, ima ponudu jednog koledža od četiri miliona dolara za godinu dana.

Ono što je, pak, dobra strana svega jeste to što će veliki broj košarkaša koji odu u SAD, po završetku koledža morati da se vrate u Evropu, što znači da bi crveno i crno-beli mogli da dobijaju praktično gotove proizvode, poput Filipa Petruševa. 

Da li će tako i biti, videćemo kroz par godina.